Ne postoje dve pravde

 U nesrećnim, ratnim godinama, od patrijarha Pavla često su se mogla čuti upozorenja poput reči iz Svetosavske poslanice, iz januara 1992. godine, da “svaki Srbin preispita savest i svoja dela, da li nekim svojim grehom i sam nije doprineo našoj opštoj nesreći”.
- Bez obzira šta čine drugi, mi smo, ako hoćemo da budemo ljudi i hrišćani, dužni da taj evanđelski princip poštujemo. A on se sastoji u tome, kao što sam rekao, da je svaki od nas kao jedna ćelija u organizmu. Ako ta ćelija postane rak-ćelija, ona šteti celokupnom organizmu. Podrazumeva se, ja nikada ne generališem, niti se može generalisati, pa da kažemo da su svi Srbi dobri, a drugi loši. To - ne! I među nama ima svakojakih ljudi, ali je reč o onima koji daju ton i rukovode onim što čini identitet našeg naroda, kao naroda Božjeg. A ti pojedinci koji su činili zlo, zaista su dužni da preispitaju sebe.
Podsećam patrijarha da je i sam, kao episkop raško-prizrenski, mnogo puta bio žrtva osionog ponašanja Šiptara, i da je sve to podnosio stoički, kako su mnogi govorili, kao pravi svetac... A on će na to, kao i obično, skromno:
- Daleko od toga da sam ja sve to činio kao svetac. Dosta je za mene da sam činio ono što sam po dužnosti morao da činim. Jednom prilikom, jedan predstavnik muslimanske vere na Kosovu uputio mi je pismo u kojem kaže da je za muslimane neprihvatljiv princip da “dok jednom ne smrkne, drugom ne može da svane”. Ja sam odgovorio da je taj princip pogotovo neprihvatljiv sa stanovišta Evanđelja i pravoslavlja, jer zemlja Božja je dovoljno široka i dugačka da ima mesta za svakoga, ako budemo ljudi. Još sam rekao da je taj princip - princip onih koji traže etnički čisto Kosovo i Metohiju, ili koji bi tražili etnički čistu Srbiju ili bilo koju drugu zemlju. Mi smo ljudi, narod Božji, koji živi ovde i ako budemo ljudi, neće nam biti tesno. Ako budemo neljudi, dabome da će nam uvek biti tesno, pa čak i da nas ostane dvoje na celoj zemlji.

Bog je isti

Za vreme ratnih sukoba zapadno od Drine, u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, patrijarh Pavle je više puta upućivao pozive u Zagreb kardinalu Rimokatoličke crkve Franji Kuhariću i u Sarajevo reis-ul-ulemi Islamske verske zajednice Jakubu Selimovskom da se sastanu i učine zajednički apel svojim vernicima “da oružani sukobi i neprijateljstva prestanu i da se sporna pitanja rešavaju u mirnom dogovoru”.
- Sastajao sam se da kao ljudi, kao verujući ljudi, pozovemo naše vernike da budu prvo ljudi verujući - kaže patrijarh Pavle. - E, sad, koliko je ko činio i koliko su nas poslušali, to je druga stvar. To nije zavisilo samo od nas, nego i od drugih. Od nas je zavisilo u toj meri šta smo činili i šta smo govorili.
Svi mi verujemo u jednog Boga. Pogotovo mi i katolici smo bliži, jer imamo isto Evanđelje, Sveto pismo i mnoge svete knjige zajedničke. Takođe, i muslimani veruju u istog Boga. Oni veruju da je Isus Hristos prorok, i mi verujemo da je On prorok, ali za nas On je još prvosveštenik, sudija, car koji će doći na kraju. I oni veruju da je On rođen od Svete Deve na natprirodan način. Svi verujemo u zagrobni život, da će nam tamo biti onako kako ovde zaslužimo. Dakle, imamo, zaista, dodirnih tačaka, kao verujući ljudi...
Nesreća je za sve nas ako budemo imali jednu meru i jednu pravdu za sebe, a drugu meru i drugu pravdu za drugoga.
S obzirom na velika stradanja srpskog naroda u Hrvatskoj, pa samim tim i u patrijarhovom rodnom kraju u Slavoniji, za vreme Drugog svetskog rata, a onda i za vreme građanskog rata, pola veka kasnije, zatražio sam od Njegove svetosti odgovor na moguću dilemu, koju neki postavljaju: da li se na takva događanja može gledati isto i kao pripadnik stradalnog naroda, i kao poglavar crkve koja propoveda trpeljivost i trpljenje, pa i okretanje drugog obraza onome ko vas udari po jednom...

Dobra volja

- Nikada kod hrišćanina ne sme da dođe do sukoba između ljubavi prema svome narodu i gotovosti da se, kao pravoslavni vernik, drži zapovesti Božje, jer zapovesti Božje i jesu date za dobro sviju naroda, pa i svoga naroda - izričit je patrijarh Pavle. - Ali, ako čovek dozvoli sebi da svu dobru volju potroši samo na svome porodu i svome narodu, pa mu ne ostane nimalo dobre volje za druge narode, to je nesreća i za njega i za narod kome pripada. Hrišćanstvo je, zaista, vera ljubavi.
Ljubav prema neprijateljima je osećanje da on ne zna šta radi, da zbog onih zločina koje čini, on najveću nesreću čini i sebi i svome narodu. On srlja u propast, ako se ne pokaje iskreno pred Bogom i ne izmeni svoj način života, on će u večnosti ispaštati.
Na drugom mestu On kaže: “Nema veće ljubavi od te da neko život svoj položi za bližnje svoje”.
Ubrzo po dolasku na najvišu crkvenu dužnost, patrijarh lično sastavlja molitve, u kojima se moli i za neprijatelje, i daje da se one čitaju na bogosluženjima u hramovima Srpske pravoslavne crkve. Prozbe za sugubu jekteniju glase:
“Gospode, kako je mnogo neprijatelja koji vojuju protiv nas i govore: nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi. Gospode, Ti nam pruži ruku Svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje - ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj.
Još se molimo Bogu, Spasitelju svih ljudi, i za neprijatelje - da ih Gospod čovekoljubivi odvrati od nasilja nad pravoslavnim narodom našim; da nam ne ruše svete hramove i grobove, decu ne ubijaju i narod ne progone, nego da se i oni obrate na put pokajanja, pravde i spasenja. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj.”
Pošto u ratu mnogi kriterijumi popuštaju, Njegova svetost često upozorava, poziva i moli da se i u najtežim prilikama sačuva razum, da se ne pređu granice dozvoljenog. Tako, u Svetosavskoj poslanici 1992. godine, patrijarh Pavle, sa svima arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, ističe:
“Prema onome kako je Sveti Sava protumačio Hristovu misao, naše savremene probleme trebalo bi shvatiti na sledeći način:
- Narodna država - otadžbina - zemlja je otaca naših. Narodna država ne ide dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granice jedne narodne države, tj. otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostire dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna; prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom. U tom slučaju, ona dobija teritorijalno, ali gubi moralno. Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za nacionalnu državu.”

Kain na Avelja

Bio je to povod da Njegovu svetost kasnije, u toku rata, upitam koliko se Srbi drže tog načela.
- To načelo je evanđelsko i pravoslavno, oduvek. Od nas hrišćana ne može biti odobren rat koji bi bio osvajački, da gazimo tuđu slobodu i otimamo tuđe imanje. A da branimo svoju slobodu, svoju veru, svoje domove, to je naša dužnost. Na pitanje jedne strane novinarke, da li postoji pravedan rat, odgovorio sam: “Smatram da takav rat može postojati na zemlji, kad postoji i na nebu”. Zlo uvek napada Dobro. Dobro mora da se brani. Na početku Biblije veli se da su Adam i Eva imali najpre dva sina, Kaina i Avelja, i zli Kain skoči na brata Avelja i ubi ga. Čega mu je bilo malo, kada je svega njih četvoro na svetu?! Vidite, reč je o tome da se Dobro mora braniti od Zla...
I na Kosovu, kad su pošli Sveti knez Lazar i oni naši preci, oni su pošli ne da otimaju tuđe, nego da se brane od onog koji hoće da otme njihovu slobodu i njihovu zemlju. Oni su dali svoje živote. I ne jedanput naš narod je davao svoje živote za slobodu, ali ne otimajući tuđe i ne tlačeći tuđu slobodu. To je smisao toga da mač može ići samo dokle ide pravda. Smatram da se Srbi i u ovom ratu drže tog načela. To je njihovo pravo i dužnost - da brane svoju otadžbinu, svoje domove, svoje grobove...
Pisao je i sastajao se patrijarh srpski sa mnogim političarima iz sveta, koji su bili umešani u jugoslovenske sukobe i koji su bili u prilici da utiču da se rat zaustavi. Njegova svetost ih je molio da budu objektivni. Međutim, mnogi od njih će ostati gluvi na te molbe. Patrijarh će mi o tome u jesen 1993. reći:
- U mom obraćanju tim ljudima, pismeno, ili kada su dolazili ovde s ciljem, kako su govorili, da se na licu mesta upoznaju sa situacijom, stalno sam predočavao da ne dozvole, ako su ljudi dobre volje, da saslušaju samo jedne, samo Srbe, samo Hrvate ili samo muslimane, nego da sagledaju celinu i da jednom merom mere svima.
Evo jednog primera kako nas predstavljaju: kad smo lanjske (1992) godine u decembru imali vanredni sabor naših episkopa, došla nam je iz Kanade vest da je tamo jedan poslanik u njihovom parlamentu izjavio da su dvojica naših vladika rekli da su Srbi, odnosno jugoslovenska vojska u kojoj je najviše Srba, pobili 180.000 muslimana i silovali 30.000 muslimanki. Taj poslanik je još rekao da sam to i ja kazao, a ja, Bog mi je svedok, nikada, ni pred sobom nisam to rekao.
Iza takvih laži skrivali su se glavni izazivači rata iz sveta, zato su one uporno ponavljane.

ONAJ SVE ČUJE
Strani novinari su u vreme sukoba na Kosovu i Metohiji patrijarhu često, kao po dogovoru, postavljali jedno isto pitanje: imaju li Srbi za šta da se kaju i mole?
Patrijarh je odgovarao: Imaju, ali imaju za šta da se kaju i mole oproštenje i Šiptari, i Evropa i Amerika.
Međutim, odgovori su obično skraćivani, tako što su objavljivane samo reči da Srbi imaju za šta da se kaju i mole oproštenje, dok je ostalo izostavljano!
Patrijarh Pavle bi na to, utešno, ali s istinskom verom govorio: “Čuo je Onaj gore!”

VOĆE NIJE ZA ČUPANJE
Često pominjem slučaj jedne proste žene s Kosova. Deca su joj odrasla i razišla se. Ostala je sama sa mužem. Posade njih dvoje voće na svojoj zemlji. Ali, komšije noću to počupaju. Kada su to ujutru videli, požale se drugim komšijama. Ove komšije im kažu: “I oni su sad posadili voće, uzmite pa i vi njima počupajte”. Na to će ova žena: “Mi to njima nećemo. “Kako nećete?! Oni su vama počupali, šta sad tu ima drugo, nego da i vi njima počupate?!” Na ove reči, žena upita: “Je l’ to dobro što su oni nama uradili?” “Nije”, odgovoriše komšije. “E, pa po čemu će biti dobro ako i mi njima to isto učinimo?!”
Eto, vidite, kako se ta žena postavila evanđelski, zaista hrišćanski, zaista ljudski! Dakle, mora postojati jedna mera za svakoga, za svačiji postupak.
(Nastaviće se)