Služio do poslednjeg časa

 KAD patrijarh nije išao na put, sledio je običan radni dan - ispunjen molitvom, radom i drugim pastirskim i dušekorisnim aktivnostima. Posle doručka, od devet sati, kod patrijarha na referisanje dolaze njegov marljivi sekretar protođakon Momir Lečić i drugi najbliži saradnici, da bi potom, do ručka, usledili radni sastanci, prijemi ili neki drugi poslovi predviđeni i zakazani za taj dan. Odmara se vrlo kratko. I to uglavnom aktivnim odmorom: kakvim fizičkim radom od umnog rada, i obrnuto, umnim radom od fizičkog rada.
Nastoji da ne ispusti ni večernje bogosluženje u Sabornoj crkvi. Ako je bio negde izvan Beograda, žuri da stigne do početka večernje službe. Tako, recimo, često je bivalo da, vraćajući se iz Pećke patrijaršije, posle sedam-osam sati provedenih u automobilu, odlazi pravo u Sabornu crkvu na službu.

Vredne mrvice

Posle večernje službe, u svom kabinetu prima sveštenike iz eparhije i vernike koji traže duhovne savete.
Uveče, u pratnji oca Momira Lečića, a nekad i sam, često je odlazio na razne akademije, koncerte, prijeme... A po povratku, kao i u svakoj prilici kada ima slobodnog vremena, čita ili piše, pored ostalog, odgovarajući i na mnoga pisma vernika, sveštenika i drugih ljudi iz sveta.
Trudio se da ne gubi vreme. Kada se vozi, u bilo kom prevoznom sredstvu, gotovo uvek čita: sprema se za obaveze koje ga čekaju ili čita molitve. U službenom, patrijaršijskom automobilu, koji koristi, ispred njegovog (suvozačkog) sedišta uvek stoji prilično izlizan Molitvenik.
Sam o sebi u svemu brine. I kao patrijarh ponekad bi uzeo da sam sebi spremi hranu, a hrana njegova uglavnom je biljna: u vreme postova, ponedeljkom, sredom i petkom to je povrće na vodi, a drugim danima s vrlo malo ulja. Pomalo ribe uzme samo kada je to dopušteno monaškim pravilima posta, a mesa nikad (osim što za Božić i Vaskrs uzme samo po mrvicu, “da bi se razlikovao od jeretika”). Hranu uzima samo onoliko koliko je organizmu potrebno. I to hranu u skladu sa sezonom kojoj pripada. Tako, u letnjim mesecima omiljeno jelo su mu kuvane koprive i povrće, kako koje dospeva. U vreme posta česta hrana bile su mu sušene jabuke, ako nema svežih (imao je pune kese sušenih jabuka, sam ih iseče na kriškice i osuši)... A omiljena pića su mu sok od paradajza, raso i boza.
Na kraju obeda trudi se da svaku mrvicu pokupi, da se ne bi bacale. Kaže: “Hrana koju jedemo stvorena je božanskom energijom, posredstvom Sunca.”
Iz toga sledi sasvim jasan zaključak: rasipanjem hrane, rasipaju se dobra koja nam je Bog dao!
Velika je briga njegova za sve ljude, za ovaj svet. Za njega se neprestano moli, zna šta se sve dešava, iako ne prati medije. U jednom intervjuu će reći: “Niti imam televizor, niti imam radio, niti čitam novine. Ali su prilike takve da ono što je od važnosti dođe i do mene. To, doduše, nije politika, već biti ili ne biti. Nisam ja, dakle, protiv ovog društva i njegovog dobra, jer živim u njemu.”
Patrijarh Pavle za sebe ništa ne traži, a sve što ima sa drugima deli.

Račune izmirio

Jednom prilikom dolazim u Patrijaršiju kod mog prijatelja dr Slobodana Mileusnića, upravnika Muzeja Srpske pravoslavne crkve, a on me dočekuje razneženim glasom: - Evo, sad sam bio kod Njegove svetosti. Zove me: “Slobo, sine, ako nisi u poslu, dođi do mene!” Odem gore, on me smesti da sednem, a onda me posluži kriškom lubenice. Kaže: “Evo, doneše mi parče lubenice, pa velim da podelimo”.
Zatim mi Mileusnić ispriča i ovo: - Deda (tako ga mnogi od milošte zovu) zna kad je kome od nas slava, ono što ima, on nam da kako bismo što bolje dočekali goste. On brine ne samo o nama, svojim saradnicima, nego i o našoj deci. Raspituje se kako su, treba li kakva pomoć... Kad ima, pošalje im bombona, čokolade, voća...
Za sebe, ono što mu je potrebno, neće ništa dok ne plati. Čtec Njegove svetosti, dugogodišnji sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC i upravnik Patrijaršijske štamparije Gradimir Stanić, svedoči:
- Ako mu je potrebna neka knjiga ili neki papir koji su ovde štampani, on ih ne uzima dok ne plati, iako je ovo patrijaršijska štamparija, dakle, pod njegovom upravom. Ne želi da zbog njega iko ima troškove.
Pošto Crkva praznuje samo tri rođenja: Gospoda Isusa Hrista, presvete Bogorodice i svetog Jovana Preteče, patrijarh Pavle ni na koji način ne obeležava svoj rođendan. Toga dana služi liturgiju u slavu praznika - Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja. Ali, i pored toga što ne slavi svoj rođendan, za tu priliku, kao i za njegov imendan, hiljade čestitki iz celog sveta stigne na njegovu adresu. Iz istog razloga ne slavi ni tuđe rođendane. Primera radi, engleska ambasada svake godine priređuje prijem povodom rođendana njihove kraljice. I uvek se poziva srpski prvojerarh. Patrijarh German je odlazio; dočekivan je s velikom pažnjom, za njega i njegovu pratnju obezbeđivano je počasno mesto. Ali, patrijarh Pavle nijednom nije otišao.
Njegova svetost patrijarh Pavle lično slavi samo svoju krsnu slavu - Lazarevu subotu. Goste služi sam.
Krajem 1997. godine, patrijarh se ozbiljno razboleo, usled upale oba plućna krila. Morao je da ide na lečenje u bolnicu “Sveti Sava” u Beogradu. Ali, i pored takvih zdravstvenih tegoba, morao je da napušta bolnicu i da odlazi da predsedava sednicama Sinoda. A Sinod je tada zasedao obično dva puta sedmično, utorkom i četvrtkom, a samo ponekad jednom nedeljno. Potom se, po završetku sednice, vraćao u bolničku postelju.
I kasnije, kada su ga sustigle godine, kad god bi se razboleo, našao bi se neko, nažalost i među vladikama koje je on hirotonisao, ko bi, iz nekih njima znanih razloga, potezao pitanje njegove moguće ostavke. Iako je za sve to vreme on ličnost od najvećeg poverenja u srpskom narodu, a u svetu uvažavan kao jedan od najvećih duhovnika svoga vremena.

Kobni pad

Za predstojatelja Crkve izabran je u poodmakloj životnoj dobi (u 77. godini), ali je s mladalačkom energijom nosio teret obaveza koje idu uz ovu dužnost, pogotovo u tako teškim prilikama u kavim se tada našao srpski narod.
No, zdravlje Njegove svetosti nepovratno je narušeno potkraj 2005. godine (8. decembra), kada je usled pada u svojim odajama povredio desni kuk, zadobivši naprsnuće pubične kosti. Istog dana primljen je u bolnicu Vojnomedicinske akademije u Beogradu, gde je ostao nešto manje od mesec dana. Vratio se pred Božić, da bi za ovaj veliki praznik služio svetu arhijerejsku liturgiju, u beogradskoj Sabornoj crkvi.
Nažalost, od ove teške povrede, do koje je došlo u njegovoj 92. godini, nije se nikada sasvim oporavio. Ispočetka, išao je uz pomoć medicinske hodalice, a onda uz pomoć štapa i pod budnim nadzorom svojih pratilaca.
Do ovog pada došlo je u trenucima velike patrijarhove iscrpljenosti obavezama koje je imao i poslovima koje je preduzimao. Po izlasku iz bolnice, nastavio je po uobičajenom ritmu rada. Ali, već posle tri meseca zadobio je i opekotine, pa je opet morao na hospitalizaciju u VMA. Ostao je 24 dana (od 12. aprila do 5. maja 2006. godine). Dužnosti svoje obavljao je i iz bolnice, koliko je to bilo moguće. Razmatrao je dopise koji su pristizali, potpisivao važne crkvene papire koje niko u njegovo ime nije mogao da potpiše, obavljao konsultacije sa članovima Svetog arhijerejskog sinoda...
U međuvremenu, više radi odmora nego radi lečenja, odlazio je na oporavak u Banju Koviljaču i Selters banju kod Mladenovca. Ipak, zdravlje je počelo sve više da kopni...
Pri kraju 2007, zbog “opšte iscrpljenosti”, dospeva u dotad najveću zdravstvenu krizu. Sa neizvesnim ishodom, 10. novembra 2007, biva primljen na VMA, i od tada se nalazio u ovoj vodećoj srpskoj medicinskoj ustanovi.
Poštari su tada imali pune ruke posla, donoseći poruke sa dobrim željama iz svih delova sveta.

UMIRENJE ZAVAĐENIH
U centru Beograda, 9. marta 1991. godine, organizovane su velike demonstracije: na Terazijama su demonstrirale pristalice opozicije, a na Ušću pristalice vlasti. Pretilo je da dođe do obračuna. Sa improvizovane govornice kod Terazijske česme patrijarh Pavle se obratio okupljenim studentima: “Braćo, deco Svetog Save i predaka naših slavnih, dolazim ovde sa trona Svetog Save, da vas zamolim u interesu svega našeg roda, imajući u vidu opšti interes u ovako teškim prilikama i nevoljama našeg naroda, da sva ova naša pitanja raspravljamo tamo gde to treba da radimo, na miran način, da se u miru raziđemo.”
Govor njegov prekine poneki zvižduk, ali se odmah i ućutka.
“Poći ću i na onu drugu stranu, da i njih isto molim da se u ovako teškim prilikama raziđu... Sve je ovo naš narod. Zar da zaplivamo u krvi danas?!”

LITURGIJA U ZORU
VEĆ od pet sati moglo se videti mnoštvo ljudi i žena kako žurno idu prema Patrijaršiji da bi prisustvovali liturgiji koju služi Njegova svetost. Zbog tako velikog broja vernika, patrijarh je u međuvremenu počeo sve češće jutarnju liturgiju da služi u velikoj sali Patrijaršijskog dvora, koja se nalazi u prizemlju i koja može da primi oko pet stotina duša.
I na taj način srpski prvojerarh krenuo je u susret vernicima: u sali ima više prostora nego u kapeli, a time se i pastva njegova, među kojom ima dosta starijih ljudi, pošteđuje da se stepenicama tri sprata penje do kapele na vrhu zgrade.

PORUKE
* Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje a samo on plače. Ali, treba živeti tako da, kada se čovek upokoji, ceo svet plače a samo on se raduje.
* Nikada kod hrišćana ne sme da dođe do sukoba između ljubavi prema svom narodu i spremnosti da se kao pravoslavni vernici drže zapovesti Božje.
Kraj