Njegoš ga blagoslovio

POČETKOM jula 1989. dobio je “Sedmojulsku nagradu” - priznanje ga nije moglo mimoići, i pored boračkih osporavanja. Bećković je ta osporavanja ovako prokomentarisao: “Ja pristajem da nagradu nisam zaslužio, ali ne pristajem da sam kriv što sam je dobio...”
Kaže u intervjuu za “Dugu”: “... Četnik je onaj ko je bio četnik, partizan ko je bio partizan. Podele na četnike i partizane su ratne podele i trebalo bi da budu završene s ratom... A takvu podelu nameću ljudi koji bez te podele ne bi postojali... Nema čoveka koga mrzim - možda mrzim glupost, prostaštvo i banalnost... Ne pamtim ni jedno ime onih koji su me panjkali po novinama, izjašnjavali se o nečemu o čemu nemaju pojma, pričali čiju sliku držim na zidu, kolika je, gde je... Meni su time, na neki žalostan način, činili uslugu. Sticao sam veću slavu nego što sam zasluživao...”
Pomenuo je u ovom razgovoru i svoj položaj čelnog čoveka Udruženja: “Za predsednika Udruženja književnika izabran sam u okolnostima koje nisam mogao da predvidim. Dobio sam najviše glasova, a to nisam mogao da poreknem, niti da se toga unapred odreknem. Izvučen iz bubnja, branio sam se uzaludno i na kraju zapretio da ću biti najgori predsednik koga su ikada imali. Uzviknuli su: ’Hoćemo najgoreg!’ Prema tome, ako sam najgori, svoje obećanje sam ispunio...”
U utorak, 12. maja 1992. godine, na svečanom skupu Srpske akademije nauka i umetnosti, predstavljeni su novoizabrani akademici Milorad Pavić, Vasilije Krestić, Vojislav Korać i Matija Bećković. Bećković se skupu obratio ovim rečima:
“Sve bi bilo logičnije nego da se nađem na ovom mestu.
Zasnivajući svoj život ni na čemu, dospeo sam ovde bez sopstvenih zasluga, pravdom i dobrotom maternjega jezika kod koga sam se od rane mladosti zaposlio i koji je zaplenio sve moje misli.
Nisam se mogao uveriti da se kod nas ikada ’sudilo po zakonu, a ne po volji Carstva mi’, ali jesam ’da nema cara nad gramatikom’.
I pre sto pedeset godina dok su jedni birani u Društvo srpske slovesnosti drugi su skapavali na kolju i pitali: je li živa Srbija? I vek i po kasnije, besede akademika mešaju se s jaucima mučenika i ta jaukovka kao da je rečitija i primerenija vremenu u kome živimo”.
Naredne, 1993. godine, 13. februara, preminula je, tako reći na Matijinim rukama, Desanka Maksimović. Velika pesnikinja možda ni u jednog pisca nije imala takvo poverenje - kao u Matiju. Povodom njene smrti on kaže: “U zemlji u kojoj je muka jedan dan biti čovek, ona je to bila 95 godina... Video sam je juče, spremnu za put. Ležala je na odru kao iskušenica na crkvenom podu, prilikom monašenja. Bila je lepa, otmena, ozarena, prava i tanka kao sveća. Ništa sa sobom ne ponese do skrštene bele ruke i pravedna dela svoja...”
Na Veliki petak 1998. godine primiće na Cetinju Njegoševu nagradu - priznanje je dobio sa šest glasova za i jednim glasom protiv. Kazao je tom prilikom da bi “i moj vladika i gospodar, iako me sa zida gleda strogo i bez osmeha, spustio ruku na moje rame i odluku o nagradi blagoslovio”, ali je i naglasio:
“Crna Gora ne može videti svoju sreću u nesreći srpskog naroda. A najveća odgovornost pada na one koji su krivi što se obračun sa srpskim narodom danas u celom svetu doživljava kao obračun sa poslednjim ostacima komunizma...”
Novčani deo nagrade priložio je Mitropoliji crnogorskoj, na ćivot svetog Petra Cetinjskog.
Bećković se zalaže za pravdu, slobodu, mir među zavađenim narodima Jugoslavije. Zalaže se za praštanje i pomirenje srpskog naroda, pa tako na otkrivanju spomen-ploče srpskim piscima stradalim u građanskom ratu 1941-1944. napominje: “Teško zemlji čiji su izdajnici i zločinci pesnici, a sudije i heroji njihove ubice...”
A za tih dvadeset i šest pisaca čija su imena na spomen-ploči će kazati: “Nije im uzet samo život nego i pravo na smrt. Koliko znam, ovo im je i jedini grob...”
Za vreme Matijinog predsednikovanja iz Udruženja književnika je sklonjena bista Josipa Broza i na njeno mesto je stavljena Njegoševa bista.
Borislav Mihajlović Mihiz ovako portretiše Matiju Bećkovića: “Pesnici izgledaju drukčije nego što smo ih zamišljali. Predamnom je sedeo izrazito lep mlad čovek čistih i otvorenih crta lica, bez traga bilo kakve poze i egzibicionističke želje da impresionira, uzdržano učtiv i samopouzdan. Jednostavno - jednostavan... Pio je čašu kisele vode... Život sam proveo sa pričalicama i brbljivcima (i sam sam takav), slušao sam velike zabavljače za stolom, slatkorečiva usmena naklapanja, drznike aforističare i one što očas doskoče, pa razume se i gnjavatore, ali u društvu Matije Bećkovića sve ove sorte svi mi, nekako kao po prećutnom dogovoru, zaćutimo i slušamo. Govori on, duhoviti princ srpske poezije. Te večeri u moj život, bogat možda jedino prijateljima, stupio je i najmlađi od njih...”
Posle teške i neizlečive bolesti u Beogradu je preminula pesnikova prva ljubav Vera Pavladoljska. Sahranjena je na Novom groblju 2. marta 1998. U avgustu iduće godine Matija će u Valjevu prirediti istinsku poetsku gozbu
- govoriće stihove svoje nove poeme “Kad dođeš u bilo koji grad”:
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad
se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno
u bilo koji grad
Ako taj grad
slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem
kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu
koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znaš da postoji
I ona i grad
u koji si došao.
KRAJ