Sagni se ili beži

 NEKI su pitali i danas pitaju zašto su Jevreji dopuštali da budu tako ubijani od Nemaca, zašto nisu bežali u šumu. Svaki pokušaj odgovora na to pitanje traži vraćanje u prošlost, čak i daleku.
Jevreji su u prvom veku nove ere izgubili svoju zemlju - Rimljani su ih posle jedne pobune izgnali, i od tada su kao došljaci živeli među mnogim narodima. U takvom položaju nije se mogao pružiti frontalni otpor ni progonu, pa ni ubijanju. Bilo je izgona iz mnogih evropskih zemalja, pretežno iz verskih i delimično i socio-ekonomskih razloga, i tada se, ako se moglo, išlo u druge zemlje.
Dve grane jevrejskog naroda su doživele velike migracije. Kada su španski katolički kralj Ferdinand i kraljica Izabela, krajem 15. veka, svojim prosvećenim i zanatski i trgovački sposobnim Jevrejima predočili izbor: ili da prime katoličanstvo ili da napuste Španiju, siromašni nisu imali kud, pa su mnogi postali “novi hrišćani”; a oni koji su imali sredstava krenuli su najviše ka krajevima pod Turcima, koji su ih pozvali da im unaprede trgovinu i zanate. Trećina tih migranata iz Španije, koji imaju naziv Sefardi, stradala je na tom putu, a najviše onih koji su uspeli da izdrže naselili su se u Turskoj, na Bliskom istoku, u severnoj Africi i na Balkanu. Većina srpskih Jevreja pre rata bili su Sefardi.
Drugu, većinsku granu jevrejskog naroda koja je migrirala činili su Aškenazi. Oni su stvorili zavidan kulturni i verski centar u Nemačkoj, pa su se razgranali prema istoku, prema Poljskoj, Ukrajini i Rusiji. I oni su doživljavali progone, a kada su pogromi u zemljama pod ruskom carskom krunom postali izuzetno surovi, krajem 19. i početkom 20. veka dva miliona njih izbeglo je u SAD.
U mnogim zemljama su kneževi i vladari ucenjivali Jevreje, pa se glava i otkupom spasavala. Jednom rečju, živeći kao manjina drugačije vere i ograničenih zanimanja među mnogim narodima, Jevreji su naučili da se od udarca mogu ili izmaći ili njegovu snagu povijanjem ublažiti. U njihovom istorijskom iskustvu tokom poslednjih 2.000 godina skoro da nije bilo otvorenog otpora. Istorijsko iskustvo nije pripremilo Jevreje za nacistički pokolj.
Hitler je odlučio da zatre sve Jevreje u Evropi gde god je čizma nemačkog vojnika već kročila i gde će tek da kroči - ukupno jedanaest miliona njih. Uspeo je da ubije nešto preko polovine od tog broja, a među prvima su bili beogradski, banatski i srbijanski Jevreji.
Naši ljudi nisu imali mogućnosti da doznaju šta im se sprema. Čuli su za koncentracione logore, ali nisu čuli za genocid. On je takoreći počeo sa njima. I ne samo da se radilo o neznanju. Većina nije imala novaca za odlazak. Kuda sa ognjišta sa celom porodicom ako je džep toliko tanak da ne može da se kupi skupa lažna legitimacija ili putna objava. Prema jednoj anketi koju je Jevrejska opština izvršila pre rata, polovina Jevreja Beograda bili su siromašnog imovnog stanja.
MoŽda ih je, ipak, moglo manje stradati da je Nedićeva kvislinška vlada bar olakšavala bekstvo. Naprotiv, agenti njene policije su pomagali Nemcima da kontrolišu ulaze u železničke i druge stanice i lovili su za nagradu skrivene Jevreje preostale posle velikih nemačkih ubijanja. Olakšavali su bekstvo samo retki pojedinci u Nedićevom aparatu. Jevrejima su pomogli da prežive uglavnom Srbi dobre komšije, školski drugovi, dobri lični ili poslovni prijatelji i srpski seljaci kada bi naši Jevreji uspevali da dođu do njih. Jevreji, nažalost, nisu skoro nikoga imali na selu, jer je većina jevrejskog stanovništva Srbije živela u nekoliko gradova, najviše u Beogradu.
Sve do jeseni 1941. nije bilo lako odlučiti se za spas odlaskom u šumu. Opasnost još nije izgledala tako velika da bi se jevrejski građani, koji većinom nisu bili levičari, opredelili za partizane ili reskirali da se pridruže četnicima.
Četnici su posle izvesnog vremena počeli da sarađuju sa Nemcima, a nije bilo lako doći do partizana. Za to je trebalo uživati njihovo poverenje i imati ilegalne veze. Cele porodice nisu mogle u partizane.
Neki mlađi ljudi sa snažnim instinktom samoodržanja su uspeli da pobegnu od Nemaca. Pošlo je to za rukom i onim imućnijim. Druge su čvrste spone vezivale za majke, bake, sestre, braću ili su se bojali da će njihovi stradati ako oni odu.
Dok je u Srbiji malo Jevreja otišlo u partizane 1941. godine, mnogo više njih je narednih godina u drugim delovima Jugoslavije stupilo u borbu. Naročito je veliki priliv bio u doba kapitulacije Italije krajem 1943.

BRITANIJA
Velika Britanija koja je posle Prvog svetskog rata zavladala Palestinom umesto poražene Turske, strogo je pre rata ograničavala useljenje Jevreja u svetu zemlju, i zatim ga tokom rata obustavila. To je posle rata primenila i na one koji su preživeli Holokaust.
(Nastaviće se)