Neće Srbin u vojnike

PRE desetak godina, uvažena profesorka istorije srednjeg veka Jovanka Kalić pokušavala je da dokaže kako Srbi po tradiciji nisu ratnički narod. Razumljivo, zbog iskustava iz dvadesetog veka, ali i ukorenjenih tradicija, pozivanja na istoriju nisu delovala uverljivo. Naposletku, profesorka je iznela lako branjiv argument. Pozvala se na analize rečnika srpskog jezika, prema kojima je jedan od njegovih najrazvijenijih leksičkih segmenata bio upravo onaj vezan za zemljoradnju i stočarstvo. Za razliku od pastoralnog srpskog, mađarski jezik pokazao se kao bogata riznica najrazličitijih termina vezanih za oružje, borbu i rat.
Slično je bilo i s ratnim tekovinama. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, ugledni književnik Dobrica Ćosić definisao je istorijsku sudbinu našeg naroda fatalističkom tvrdnjom prema kojoj "Srbi pobeđuju u ratu, a gube u miru".
Osnovna statistika našeg ratovanja od 1804. do 1945. godine, međutim, nije govorila u prilog tezi o pobedničkim tradicijama. Naime, od devet ratova što su ih Srbija i Jugoslavija vodile tokom petnaest decenija, tri su se završila porazom (Prvi srpski ustanak, 1804-13, Prvi srpskoturski rat, 1876. i Srpskobugarski rat, 1885), jedan je prekinut sporazumno (Drugi srpski ustanak, 1815), dok su ostalih pet smatrani pobedama (Drugi srpskoturski rat, 1877-78, Prvi i Drugi balkanski rat, 1912-13, Prvi i Drugi svetski rat). Ipak, samo se za Drugi balkanski rat može reći da je završen potpunim ispunjenjem ratnih ciljeva i na opšte zadovoljstvo.
Do današnjeg dana je samo jedan, sporazumno završeni Drugi srpski ustanak, moguće smatrati trajnim trijumfom. Svetski ratovi doveli su do nepodnošljivih žrtava, dok su pobedničku državu usmerili u pravcu koji pre rata niko nije predviđao.
Ratovi vođeni od 1912. do 1918. godine doneli su Srbiji oreol mučeništva i pobede. Retki su primeri u istoriji da jedan mali narod i njegova država tokom šest godina poraze dve moćne imperije i susednu državu, koja je smatrana vojno snažnijom. Ipak, pobede u balkanskim i svetskom ratu došle su kao posledica zanimljivog sticaja okolnosti. Doba najvećih ratnih kredita u istoriji Srbije, uzleta vojske posle Majskog prevrata, parlamentarne vladavine i velikog nacionalnog oduševljenja, poklopilo se sa sukobom velikih sila, porazom Osmanskog carstva u Tripolitanskom ratu, krizom u Austrougarskoj i izolacijom Bugarske.
Srpska vojska 1912. godine nije bila baš na ceni među obaveštenim strancima. Pukovnik Lajons, britanski vojni ataše u Beogradu i Sofiji, pisao je uoči Prvog balkanskog rata o slaboj obučenosti i opremi srpske vojske. Izveštavajući o oficirskom koru, zaključio je cinično da su se srpski oficiri tokom nekoliko decenija mogli pohvaliti samo porazima u ratovima (iz 1876. i 1885) i ubistvom svoga kralja 1903. godine. Takvo mišljenje raspršeno je ratnim pobedama srpske vojske u Kumanovu, Podujevu, na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu...
I dok većina građana poznaje naše vojne tradicije pre svega na osnovu velikih uspomena na 1912. i 1914. godinu, činjenica je da srpski narod nije uvek bio oduševljen vojskom kao ustanovom. Čak i pesma "Rado ide Srbin u vojnike" nije ispevana u slobodnoj Srbiji već, začudo, upravo u Habzburškoj monarhiji. Tamo su na prostoru današnje Vojvodine i u oblasti Vojne krajine srpski graničari i šajkaši branili habzburške careve, tradicionalne jemce svojih verskih i socijalnih povlastica. Tokom 19. veka Srbija je tek nešto manje od dve decenije imala pravu, moderno ustrojenu stajaću vojsku. U Prvom srpskom ustanku (1804-13) svi sposobni muškarci bili su deo ustaničke vojske. Srbija je bila neka vrsta vojnog logora. Koliko je ta armija seljaka buntovnika bila pouzdana najbolje svedoči činjenica da je mobilizacije često morao da sprovodi lično vožd Karađorđe. Dešavalo se da zatre čitavo selo, nespremno da pošalje vojnike na Turke. Karađorđevi biografi često su sa čuđenjem navodili razdaljine koje je neumorni narodni predvoditelj prelazio pešice ili na konju kako bi održao frontove, pobedio osmanske vojske ili poterao sunarodnike u rat.

GLAVA ŠEĆERA
IMANJA visokih policijskih činovnika po Srbiji seljaci su obrađivali kulukom, kao nekada svojim agama i jerlijama. S vremenom su prihodi policijskih činovnika ograničeni na platu. Naravno, pored "hleba", bilo je tu i "vode"... Poznata pripovetka o glavi šećera ne samo da je bila istinita već je o njoj sredinom 19. veka zvanično obaveštena i najviša administrativna vlast Kneževine Srbije - Državni savet.
(Nastaviće se)