Gazdi škola trošak

 DVOVEKOVNA istorija Beogradskog univerziteta gotovo da se simetrično deli na dva perioda. Prvi, pionirski period Velike škole od 1808. do 1905. godine i drugi period savremenog univerziteta od 1905. do naših dana. Prerastanje Velike škole u moderan univerzitet nije nikako bio mehanički čin. Već od sredine 19. veka javljaju se inicijative za osnivanje Beogradskog univerziteta, a pred kraj veka bili su sazreli i uslovi za taj kvalitativni preobražaj - i po prosvetnim i naučnim, i po nacionalno-političkim potrebama.
Uporedo sa težnjom Srbije za ekonomskom i političkom nezavisnošću išla je i težnja za kulturnom nezavisnošću. Predlozi za osnivanje univerziteta dolazili su iz same Velike škole, zatim od pojedinih političkih partija i vlada, kao i iz Narodne skupštine.
Pravi razlog sprečavanja prerastanja VŠ u univerzitet prouzrokovale su nesređene političke i ekonomske prilike u onovremenoj Srbiji. Ispostavilo se da dok se u Srbiji nije rešilo ustavno pitanje posle rušenja apsolutističkog režima 1903. godine, nije moglo da bude rešeno ni univerzitetsko. Tek sa uspostavljanjem parlamentarne demokratije osnovan je BU.
I kad se činilo da nema više prepreka za taj čin, bilo je i dalje nesaglasja u Narodnoj skupštini oko zadataka i programa Univerziteta, posebno oko budžeta, broja profesora, visine njihovih plata i dr. Ipak, posle žučnih ubeđivanja i partijskih pogađanja, Narodna skupština je u decembru 1904. godine usvojila predlog zakona o pretvaranju VŠ u univerzitet, ali opozicija se i dalje nije slagala. Da bi neutralisala opoziciona protivljenja usvajanju zakona, Vlada je istakla nacionalni značaj BU kao ustanove od državnog, opštenacionalnog značaja, "kulturnog središta" i "umne žiže", zaloge i za buduće jugoslovensko ujedinjenje, povezujući to i sa obeležavanjem stogodišnjice srpskog ustanka (1804. - 1904). Time je protivnike zakona pridobila, tako da je Zakon o univerzitetu konačno izglasan 5. marta 1905. godine.
Univerzitet je promovisan "Kao najviše samoupravno telo za višu stručnu nastavu i za obrađivanje nauke". Umesto dotadašnja tri fakulteta na VŠ, univerzitet je trebalo da ima pet: bogoslovski, filozofski, pravnički, medicinski i tehnički, kao i dva odvojena kursa: poljoprivredni i apotekarski. Dogovoreno je da se bogoslovski fakultet prenese u nadležnost Duhovne akademije /koja još nije bila osnovana/, a medicinski fakultet nije mogao da bude otvoren jer nije bilo potrebnih klinika. (Osnovan je tek 1919).
Svi nastavnici univerziteta bili su razvrstani u redovne i vanredne profesore, stalne i privremene docente, honorarne profesore i asistente.
Za redovne i vanredne profesore i docente bio je potreban doktorat i naučni radovi iz struke za koju se biraju. Po pravilu, svi nastavnici birani su konkursom. Znatno je bio smanjen i broj nastavnika u odnosu na VŠ. Birano je 20 redovnih /prema 33 na VŠ/: 4 na Pravnom, 10 na Filozofskom i 6 na Tehničkom. Birano je 30 vanrednih: 6 na Pravnom, 15 na Filozofskom i 9 na Tehničkom fakultetu. Birano je 50 docenata i asistenata.
U ovako delikatnoj situaciji smanjenja broja nastavnika i novog izbora, ministar prosvete je predložio da se odmah imenuju osmorica redovnih profesora iz reda najuglednijih, a oni će biti matična komisija koja će izvršiti izbor ostalog nastavnog osoblja. Matičnu komisiju sačinjavali su: Sima Lozanić (najstariji po godinama), Jovan Žujović, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas i drugi. Najviše ih je bilo sa Filozofskog - šestorica.
Matična komisija neke stare profesore uopšte nije birala, otišli su u penziju. Onim profesorima koji su bili redovni na VŠ, a nisu bili izabrani za redovne na univerzitetu, ponuđeno je da budu birani za vanredne, što je veći deo odbio i sam zatražio penziju.
Isti slučaj je bio i sa vanrednim profesorima sa VŠ. Onima koji nisu izabrani za isto zvanje, ponuđeno je da budu birani za docente. I tu je bilo različitih opredeljenja. Neki su prihvatili, a neki ne. Izbor za sva zvanja nije išao lako, jer je bio povezan i sa stranačkim interesima za pojedina imena (neki profesori su bili uključeni u politiku). I tu je bilo sukobljavanja i pogađanja. Trebalo je, na primer, na Filozofskom fakultetu od 18 vanrednih sa BVŠ izabrati samo deset na univerzitet.
Naravno da je ograničen broj bio prepreka daljem razvoju BU, ali ta redukcija bila je više finansijske nego stručne prirode. Poslanici su ograničavali budžet i za mesta i za plate profesora, jer kako su govorili poslanici iz reda seoskih gazda i sitnijih trgovaca, ne trebaju im činovnici i gospoda...
Ipak je BU ubrzo prebrodio početničke teškoće i umnogom se izjednačio s evropskim univerzitetima i po nivou nastave i po naučnim rezultatima. Baš u tom periodu - od 1905. - 1914, na BU su delovali brojni velikani, o čemu će biti reči u ovom feljtonu.

SLOBODNA NASTAVA

Bilo je više pokušaja da se osnuje poljoprivredni fakultet, ali je to urađeno tek posle Prvog svetskog rata. Novim zakonom univerzitet je dobio unutrašnju samoupravu. Bio je "pod vrhovnim nadzorom ministra prosvete i crkvenih poslova", a u univerzitetskom savetu bili su rektor i svi redovni profesori, dok su upravu sačinjavali rektor i dekani fakulteta. Po novom zakonu: "Univerzitetska nastava je slobodna. Nastavnici su slobodni u izlaganju svoje nauke. Slušaoci biraju predavanja koja će slušati".
Nastaviće se