FELJTON - KRALJ PETAR II NAPUŠTA ZEMLJU: Vlada nije učinila ništa da svoje oružane snage izvede iz zemlje

Nikola Stanković

20. 05. 2022. u 18:00

ĐENERAL Danilo Kalafatović, kao i štab Vrhovne komande, pali su u ropstvo u Sarajevu, gde je načelnik štaba ovlastio punomoćnike koji će potpisati ugovor o primirju (šesnaestog aprila). Bili su to bivši ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar – Marković i đeneral Radivoje Janković, koji su 17. aprila izjutra, otputovali iz Sarajeva za Beograd.

ФЕЉТОН - КРАЉ ПЕТАР II НАПУШТА ЗЕМЉУ: Влада  није учинила ништа да  своје оружане снаге изведе из земље

Razarači jugoslovenske mornarice u Boki Kotorskoj / Foto "Vikipedija"

U zgradi bivšeg čehoslovačkog poslanstva izvršeno je potpisivanje teksta primirja pod naslovom „Odredbe o izvršenju primirja između Nemačke i jugoslovenske oružane sile“, čiji je prvi član nedvosmisleno formulisao sklopljeno primirje kao bezuslovnu kapitulaciju, kojoj će uslediti odvođenje pripadnika oružane sile Kraljevine Jugoslavije u ratno zarobljeništvo.

S obzirom na munjeviti sled događaja i odvijanje ratne stvarnosti na frontovima, situacija se činila bezizlaznom. Celokupni državni aparat (Kruna, vlada i vojska), poučen iskustvom iz Prvog svetskog rata, odlučuje se da napusti zemlju, kako bi se svrstao u jedan tabor zajedno sa britanskim saveznicima i imao izgleda da očuva državni kontinuitet i ostankom u borbi protiv sila Osovine zasluži da po završetku rata na mirovnoj konferenciji, bar unekoliko bude u mogućnosti da odlučuje o svojoj sudbini. Nj. v. kralj Petar II Karađorđević 14. aprila 1941. nalazio se u manastiru Ostrog, gde mu je izjutra u devet i dvadeset časova kapetan I klase Dragiša Ristić preneo poruku predsednika vlade đenerala Dušana Simovića da se „što pre ukrca u avion i krene za Grčku“.

KRALj se uputio na letilište u Nikšiću, u avion se ukrcao u 12.45, u pratnji ministra Dvora Radoja Kneževića, zastupnika Prvog ađutanta Miodraga K. Rakića, svog ličnog lekara dr Svetozara Moačanina i vazduhoplovnog kapetana I klase Dragiše Ristića i otisnuo u izgnanstvo sledećim pravcem leta: „Nikšić–Podgorica–Virpazar–Otrantski kanal–Krf–Paralitna–Preveza–Patras–Korint–Megara–Atina“, posadu aviona činili su major Dušan Sofilj, kapetan III klase Ivan Dominiko, potporučnik Bogdan Jovanović i mehaničar Franjo Intihar. U dva časa posle podne jugoslovenski suveren stigao je u letilište Paralita, u pola četiri avionom krenuo za Atinu gde je stigao u petnaest do pet posle podne, odakle je automobilom produžio do Strofilon Kifisija gde je sa pratnjom smešten u jednoj vili (petnaest kilometara od Atine).

Iste večeri posetio ga je grčki kralj Đorđe sa princem Pavlom. Vlada je 14. aprila putovala za Nikšić, odakle se evakuisala 15. aprila 1941. Ukrcana na tri bombardera, odletela je u Grčku, spustivši se na aerodrom "Agrinon". Odatle su predsednik ministarskog saveta đeneral Dušan Simović, ministri Momčilo Ninčić, Slobodan Jovanović, Miloš Trifunović, đeneral Bogoljub Ilić, Miha Krek i Franc Snoj, odmah produžili put za Atinu. Ostatak vlade, prenoćio je u Agrinonu, da bi se narednog dana vozom i brodom uputio najpre u Patras, a zatim u Atinu, gde su pristigli u noći aprila.

UZ SAMU vladu, u avione ukrcao se i izvesni broj političara, koji nisu imali zvaničnu funkciju u tom trenutku, tzv. civilnih izbeglica, činovnika i državnih službenika, te pripadnika ministarskih porodica, njihovih rođaka i prijatelja. Zatečena slomom, teturajući se još dugo pod kontuzijom brzog vojnog poraza i raspada države, za vreme dok je bila u zemlji, vlada nije učinila apsolutno nikakav organizovani napor kako bi pripadnike svoje oružane sile izvela iz zemlje. Jedine formacije koje su iole organizovano napustile jugoslovensko tle, jesu one, koje su bile zadužene za evakuaciju i zaštitu kralja, vlade i dela državne imovine.

Dakle, u pitanju su prvenstveno pripadnici vazduhoplovstva, koji su pored mornaričkih jedinica imali najviše izgleda za povlačenje i nastavak borbe, imajući u vidu prilično besperspektivno vojno stanje na kopnu tj. nemogućnost da se izvrši bilo kakav kopneni proboj, budući da je Kraljevina Jugoslavija bila okružena neprijateljskim državama izuzev Kraljevine Grčke. Nedostatak bilo kakve direktive za odstupanje, nadomestila je samoinicijativa oličena u požrtvovanosti oficira i vojnika da nastave s pružanjem otpora.

JEDINICE stacionirane u tadašnjoj Južnoj Srbiji (Makedoniji) kao i u neposrednijoj blizini grčke granice zaputile su se u jedinom mogućem pravcu koji je obećavao izlaz iz zemlje. Upravo tu, prelaskom njenih državnih granica, počinje njihova emigrantska epopeja. Sećanje aktivnog vazduhoplovnog oficira Neđeljka Plećaša, vidno manifestuje stanje duhova: „Rekao sam im da smo, zbog momentalne situacije na bojištu, prinuđeni da napustimo svoju otadžbinu i da rat nastavimo zajedno sa svojim Saveznicima, kao što je to učinila srpska vojska u Prvom ratu. Podvukao sam da mi nikoga ne prisiljavamo da sa nama ide, ali da mi nemamo pravo da ih oslobodimo njihove zakletve. Prišli su mi nekoliko obveznika iz Makedonije i izvinili se što iz raznih razloga moraju da ostanu u zemlji. Međutim, na moje veliko zadovoljstvo, velika većina vojnika, svi kadrovci, rešili su da idu sa nama. Tako je naša Peta vazduhoplovna grupa, sa svojom pomoćnom četom, bila jedina jedinica jugoslovenske vojske, koja je u punom sastavu stigla na Srednji istok. Našoj četi se pred grčkom granicom pridružila radionica Treće vazduhoplovne baze, pod komandom inženjera kapetana Žike Popovića, i sa nama dalje odstupala.“

BIVŠI narodni poslanik i poznati veleški četnički vojvoda, Vasilije Trbić, zabeležio je kako je tih dana pri putovanju kroz Makedoniju, na potezu između sela Piskupije i Podgorja izgledala jedna raznorodna izbeglička kolona u odstupanju, sastavljena od pedesetak vojnika jezerske flote sa Ohridskog jezera, petnaestak oficira „aktivnih i rezervnih iz raznih suhoputnih stanica“ kao i preko stotinu civila, među kojima je bilo dosta žena sa decom. Obaveštenje koje je jugoslovenskom suverenu saopštio grčki kralj, takođe potkrepljuje tezu o vojničkoj neorganizovanosti onih koji su pristizali, koncizno svedočeći nedostatak bilo kakvog vojničkog poretka i potencijale nepredatog ljudstva: „Ujak me je obavestio da je znatan broj naših vojnika uspeo da pređe grčku granicu ali da su svi iz raznih jedinica i veoma neorganizovani. Pošto su Nemci snažno napadali krećući se prema jugu velikom brzinom, izgledalo je nemoguće da se te jugoslovenske trupe reorganizuju na vreme da bi mogle biti upotrebljene za borbu.“

MORNARICA SE PRIKLjUČUJE BRITANCIMA

PRVI zvanični istup vlade koji se ticao izvlačenja vojske iz zemlje usledio je tek 16. aprila 1941, sada već iz emigracije. U jugoslovenskom poslanstvu u Atini, izdato je naređenje mornarici koja se nalazila u Boki kotorskoj da odmah isplovi i dođe u Grčku. U stvari, preciznije rečeno, naređeno je svim ratnim brodovima u Boki da se stave pod komandu komandanta engleske flote, koja je došla u Boku. Istovremeno, agonija Grčke poprimala je sve dramatičniji izgled, njene trupe u zajednici sa engleskim snagama uključenim u odbranu, bile su takođe primorane na evakuaciju iz zemlje. Shodno tome, jugoslovenski izgnanici, na čelu sa svojim političkim predstavnicima, utočište su morali tražiti na drugom mestu i nastaviti svoj put.

SUTRA: HEROJSKI PODVIZI PILOTA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

POSLEDNJA ŽELJA BEKIMA FEHMIUA: Samo najuža porodica je znala za nju - prekršili su zakon da bi je ispunili