FELJTON - PRESEČENA VRPCA ZA ČEOVU POSLEDNJU TRKU: Če je oduvek znao da će ga astma i njegova pluća dotući

Marko Krstić

02. 11. 2022. u 18:00

ŠUMA je mirisala na krv. Meci i geleri kidali su palme sa svih strana. Suvi kašalj parao je Čeova pluća, a to ga je mučilo više nego bataljon rendžera koji mu je bio za petama. Disanje mu je bilo otežano, sasvim usporeno.

ФЕЉТОН - ПРЕСЕЧЕНА ВРПЦА ЗА ЧЕОВУ ПОСЛЕДЊУ ТРКУ: Че је одувек знао да ће га астма и његова плућа дотући

Simbol dvadesetog veka, Foto „Vikipedija“

Okružen šibljikom, sedeo je sakriven i punio karabin zaplenjen u bici kod Taperiljasa, zajedno s još devet pušaka i šest mauzera. U redeniku više nije bilo metaka, pa je iz ranca izvadio kutiju s municijom.

Dok je punio svoj poluautomat, na dnu ranca, pronašao je belog zmaja, pritisnutog dnevnikom i burmuticom. Uzeo je svesku, prelistavajući je do stranice na kojoj je pisalo:

„Gorka kafa“ i pročitao:

Ljubavi, sada će biti istinsko zbogom; od blata sam ostario pet godina, ostaje samo poslednji skok, onaj konačni. Svršeno je s pesmom sirene i unutrašnjim borbama, presečena je vrpca za moju poslednju trku. Brzina će biti tolika da će sav krik umaći.

Gotovo je s prošlošću, ja sam budućnost na putu.

Ako nekad budeš osetila kako ti se nameće neki pogled, ne okreći se, nemoj da razbiješ čaroliju, nastavi da mi kuvaš kafu i pusti me da te zauvek živim u beskrajnom trenutku.

Zaklopio je dnevnik vrativši ga u ranac, skinuo je košulju i na leđa obmotao zmaja, privezujući ga oko stomaka. „Možda je ovo stvarno kraj“, pomislio je. Ali metaka je, kao i snage, bilo sve manje. Astma ga je potpuno uzela pod svoje, pa se jedva kretao kroz prašumu.

ODUVEK  je znao da će ga njegova pluća dotući. Rendžeri su opazili da je sve ređe uzvraćao paljbu dok su se približavali njegovom skloništu. Prado je naredio da se obezbedi zona od trista metara u prečniku, usko stežući obruč.

Ostalo mu je još nekoliko metaka kad je čuo glasove vojnika koji su bili već sasvim blizu.

Skupio je snagu i izašao iz zaklona pucajući. Pala su još tri rendžera, ali pao je i njegov karabin, zakočen sa dva metka u cevi. Pod naletima astmatičnih napada, srušio se na zemlju.

Noge su ga potpuno izdale.

Prethodnica je uklonjena, ali grupa od trideset vojnika, s kapetanom na čelu, ubrzala je korak i stigla na stotinak metara od njega. Nisu znali da je ostao bez oružja, čuli su samo suvo krkljanje i šištanje, i pustili pse da ga isteraju na čistinu.

Životinje su zarežale i kao kerberi krenule na njega. Najednom su stale, režanje je utihnulo, čulo se samo kevtanje iz zaklona. Rendžeri su zanemeli od čuda kad su prišli i ugledali svoje utrenirane pse koljače kako umiljato sede pored Komandantea, koji je u rukama držao karabin.

„Kapetane, dođite...“

S pištoljem u rukama, Prado je sišao do zaklona i ostao ukopan, što od Čeovog užasnog izgleda, što od pripitomljenih zveri.

„Ti si Če Gevara?“, upitao je uzbuđeno s prstom na obaraču.

NIJE  odgovarao, samo je spustio ruku na psa milujući ga. Kapetanovo levo oko zaigralo je od besa. Ispalio je dva hica u životinje, a potom izvadio, već sasvim zgužvan i nikakav, Čeov portret iz džepa.

„Čuješ li šta te pitam?!“, ponovio je pitanje uperivši pištolj u njega.

„Da, ja sam Ernesto Če Gevara. Pucaj i pokopaj me s njima“, pokazao je glavom na pse.

„Da se ja pitam, već bi bio mrtav, kurvin sine!“ Prado to nije izdržao... Bang! Metak je prošao kroz Čeovu desnu nogu. Istrpeo je bol bez jauka, ali ubrzo je izgubio svest.

„Vodite pseto!“, uzviknuo je i s još dva pucnja dotukao jadne životinje.

U povratku u vojni kamp rendžeri su razgovarali kako su uhvatili Čea. Jedni su smatrali da ga je trebalo ubiti na mestu, drugi da je baš dobro što je uhvaćen živ i da je njihova slava sada zagarantovana, a bilo je i onih koji su mislili da ga nikad ne bi uhvatili da ga bolest nije savladala.

Kapetan Prado, međutim, nije progovorio ni reč. Mislio je samo na generalske epolete koje sijaju na uniformi i na svoju strogu majku kako puca od ponosa. S tom mišlju ušao je u šator, zgrabio slušalicu i likujući rekao Feliksu Ramosu:

„Imamo ga!“

„Ponovite, kapetane“, želeo je potvrdu američki obaveštajac, ne verujući šta čuje.

„TATA je u našim rukama!“, rekao je i zalupio slušalicu.

TOG dana Hulija je krenula u Igeru da održi časove. Nešto je ključalo u njoj nakon sinoćnjeg napada, intuicija joj je govorila da predstoje dani koji će promeniti njen dosadašnji život i ustaljeni tok stvari.

Kako – nije znala. Zašto i na koji način – takođe nije znala.

Avioni su kružili i leteli čas visoko, čas nisko, kao da nekoga traže. Ispred škole je videla vojni punkt, bolivijsku zastavu na krovu postaje, naoružane vojnike u uniformama kako nazdravljaju. U njenim grudima sve se steglo, kad je videla žicu koja je delila glavni put od starog školskog dvorišta.

„Bože, molim ti se samo da je on dobro...“

Vojnici koji su stajali pored žice bili su u uniformi njene zemlje, ali po licima kao da su bili stranci. Osetila je njihove poglede dok je prilazila, odmeravali su je muški, ali ona nije marila za to. Jedan od vojnika joj je dobacio:

„Ne plači, devojko, gerilski rat je gotov.“

„Gerilski rat je gotov!“, ponovila je kao da to ništa ne znači i pomolila se još jednom.

„Jesi li dobro?“, upitao ju je. „Šta ti uopšte radiš ovde?“ „Ja sam učiteljica“, pribrala se i objasnila. „Predajem u ovoj školi.“

„Sačekaj...“, rekao joj je i ušao u kućicu.

NAKON nekoliko trenutaka vratio se sa uputstvom:

„Danas će biti nastave samo do četiri sata. Idi u drugu baraku. U četiri raspusti decu i idi kući. Takvo je naređenje od komande.“

„Zašto? Je l’ neko... uhvaćen? Ubijen?“, upitala je bojažljivo.

„Lepa devojka kao ti ne treba da postavlja tako teška pitanja“, ubacio se drugi vojnik.

„Kako se zoveš, srce?“ „Hulija Kortez“, odgovorila je otresito. „I nisam ja tebi nikakvo srce!“

„Vidi ti učiteljicu... Mlada i drčna, moja omiljena kombinacija! Da nećeš i ti da dižeš revoluciju, ha-ha-ha?!“

SMEJALI su se i nastavili da je odmeravaju. Rešila je da ne gubi vreme na njihovu bahatost, i sa strahom je kročila u školsko dvorište koje je bilo pretvoreno u vojnu zonu.
Trčeći je ušla u školu, u jednu od dve manje barake postavljene jedna preko puta druge.

U novijoj baraci nalazila se samo jedna učionica. Njen razred je imao između sedam i deset učenika uzrasta od šest do 11 godina, ali vest o vanrednom stanju uzbudila je meštane Igere, pa je danas na nastavu došlo samo četvoro dece, koju roditelji, mahom nadničari, nisu imali gde da ostave.

GDE SE NALAZI BOLIVIJA

I DOK su deca živahnim prstićima i pogledima pretraživala stari, drveni globus, Hulija je pogledala kroz prozor. Ugledala je čoveka nalik skitnici koji je teško hodao u pratnji stražara.  Vodili su ga do stare prizemne barake koja više nije bila u upotrebi.

Dok je stražar otključavao vrata, pogledi su im se sreli ili joj se bar tako učinilo.

„Prva sam našla!“, viknula je radosno devojčica. „Bravo, Soledad. Pokaži mi gde je...“, trgnula se i prišla deci. Devojčica je na globusu pokazala gde se nalazi Bolivija i zaslužila peticu. Hulija nije izdržala, pogledala je još jednom, ali tamo više nije bilo nikoga.

SUTRA: ČE GEVARA STRAH I TREPET ZA LATINSKU AMERIKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

OVO JE NEDOPUSTIVO! Nemci šokirani spoznajom da ovako nešto postoji usred Zagreba