FELJTON - U LJUBLJANI STALNO NEŠTO TRAŽE, A NE DAJU NIŠTA: Pucnji u Marseju raspršili san o balkanskoj saradnji

U ČITAVOM razdoblju, od ujedinjenja do zavođenja diktature, u prvom planu su odnosi između Hrvata i Srba. Ostali kao da ne postoje.

Svojeručni akt kralja Alekasndra, Foto Iz knjige "Jugoslavija – zabluda najboljih"

Ćorović za Slovence kaže: „Prihvatali su postepeno, bez glasnih izjava, sve što se moglo; dobili su svoje škole, svoj univerzitet, svoju upravu; otstranili su iz Slovenije skoro sve neslovenačko činovništvo, a celu su zemlju poplavili svojim ljudima; razvili su saobraćaj do idealne mere; svakom mestu dali su po neku ustanovu. Dok su se Srbi i Hrvati trgli oni su radili: za svaku vladu i za svaki režim oni su imali po jednog svog predstavnika.”

Alfa i omega slovenačke politike u Kraljevini SHS i Jugoslaviji za sve vreme njenog postojanja bio je Anton Korošec. Vladimir Ćorović ovog katoličkog teologa ovako opisuje:

„Dr. Anton Korošec čovek nesumnjivo mudar i zaslužan, ali bez ikakve političke  načelnosti i doktrinarizma, pravi izdanak stare jezuitske škole, najpouzdaniji politički vetromer, vršio je čak najmoćniji uticaj u državi”. Ali „vetromeru“ Korošecu se omaklo da 1932. napravi grešku koja će ga, zajedno sa nekoliko stranačkih drugova, oterati u internaciju. Doduše, njegova internacija je bila na sunčanom Hvaru, ali sloboda političkog delovanja za njega je privlačnija od prirodnih čari jadranskog ostrva.

Na drugoj strani, kralju je, ako već nikako ne može da ima „svog Hrvata“, potreban bar Slovenac kakav je Korošec, koji je svoju političku fleksibilnost i lojalnost dvoru toliko puta dokazao.

Proći će skoro dve godine kako je Korošec u luksuznoj izolaciji, kada se na Hvaru pojavljuje čovek čija je politička zvezda u usponu. Milan Stojadinović, do tada spretan ministar finansija, ovog puta je u delikatnoj političkoj misiji: potrebno je Korošeca vratiti, na stari put lojalnosti i saradnje sa dvorom. Stojadinović uverava Korošeca da su kralj i vlada raspoloženi da menjaju „dotadašnji pravac državne politike“ i da bi u tom smislu on dobrodošao u staro društvo onih koji će slediti „novu politiku“. Nudi mu da potpiše već pripremljeno pismo kralju i predsedniku vlade u kome kralja uverava u svoju lojalnost, a vladu da pristaje na „novu politiku“. Ključna rečenica u tom pismu glasi: „Ako bi se naša saradnja želela mi smo voljni staviti se na raspoloženje Njegovom Veličanstvu Kralju radi sudelovanja u radu u tom pravcu“. Korošec se malo nećkao, ali je na kraju potpisao pismo. Nije bar morao da se muči oko njegovog sastavljanja.

MILOŠ  Crnjanski u časopisu „Ideje“ 1935. piše: „Sa stalnom tendencijom da se ograde zidom, bio to jezik, bila to književnost, bio to partijski život svih nijansa, u Ljubljan obrađivali svoje mase idejama da ništa dobila nije, da treba da ostane opkoljena zidom, kineskim zidom, i kada se tiče administracije, činovništva i katolicizma i škola…i su se nalazili u pozi onog koji jednako traži, ali ništa ne daje. Dok su majstorski stvorili pijacu za svoju industriju u srpskim krajevima, i za jeftin uvoz žita, dok su na desetine hiljada plasirali svoje činovništvo u svim krajevima, oni su stalno obrađivali svoje mase idejama da ništa dobila nije, da treba da ostane opkoljena zidom, kineskim zidom, i kada se tiče administracije, činovništva i katolicizma i škola…“

Da Crnjanski ne misli samo na Slovence, pokazuje i nastavak teksta u časopisu „Ideje“:

„Treba li reći da je isti odnos već petnaest godina, između našeg i zagrebačkog stanovišta? i da bi se i u toj diskusiji ova situacija izmenila kada bi se pojavila politika koja bi bila nimalo nametljiva, nimalo nasilna, ali čisto srpska.” Tekst ima naslov Do toga mora doći -- kako stvari stoje sa srpskog stanovišta. Taj broj „Ideja“ je zabranjen.
Tako u Srbiji sve više sazreva uverenje da je ujedinjenje greška. Makedonija je u Kraljevini samo srpska provincija pod nazivom Stara Srbija. Ali u njoj sve vreme ključa.

Ističe se Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) koja je, od prvobitno nacionalne organizacije Makedonaca čiji je cilj da ujedini sve makedonske krajeve, prerasla u nacionalističko terorističku organizaciju koja se stavila u službu ostvarivanja bugarskih ciljeva na Balkanu. Vlasti Kraljevine su zbog aktivnosti ove organizacije bile u permanentnom sukobu sa raznim makedonskim i probugarskim bandama koje su od borbe za nacionalno oslobođenje prešle na teror od koga nije bilo pošteđeno ni lokalno stanovništvo. Kao što je Srbija Makedonce smatrala Srbima, Bugarska ih je smatrala Bugarima, pa je obilato pomagala VMRO u akcijama protiv srpskih vlasti.

POTPISIVANjEM ugovora o Balkanskom savezu između Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke u februaru 1934 započelo je i približavanje Bugarske ovom savezu i razvijanje bliže saradnje sa Jugoslavijom. Bugarska tada razoružava naoružane bande i raskida saradnju sa VMRO i u atmosferi prividnog popuštanja napetosti na Balkanu kralj Aleksandar u oktobru 1934. odlazi u posetu Francuskoj. Devetog oktobra u 16 sati i 15 minuta u Marseju odjekuju pucnji od kojih smrtno stradaju kralj Aleksandar i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Ti pucnji su definitivno raspršili san o balkanskom ujedinjenju.

Iste večeri knez Pavle poziva u dvor predsednika vlade Nikolu Uzunovića, ministra vojske i mornarice generala Petra Živkovića, komandanta kraljeve garde generala Milana Ječmenića i upravnika grada Beograda Manojla Lazarevića i saopštava im vest o atentatu na kralja. Predsedniku vlade Uzunoviću knez uručuje koverat na kome je kraljevom rukom napisano: „Ovo je svojeručni akt, koji sam napisao na osnovu člana 42. Ustava Kraljevine Jugoslavije od 3. septembra 1931. god. Aleksandar – gospodinu ministru predsedniku – A.“

Uzunović otvara koverat i čita prisutnima testament kojeg je kralj svojeručno napisao: „Rađeno 5. januara 1934. na Bledu. Po slobodnoj volji i svome najboljem uverenju da ovim služim najbolje interesima moje mile Otadžbine, Kraljevine Jugoslavije, moga dragog naroda kao i moga kraljevskog doma – Ja, na osnovu člana 42. Ustava Kraljevine Jugoslavije određujem da za slučaj da naslednik prestola iz uzroka nabrojanih u čl. 41. Ustava ne može da vrši kraljevsku vlast – Namesničku vlast vrše: 1) Nj. K. V. Knez Pavle Karađorđević, 2) Dr. Radenko Stanković, senator i min. prosvete, 3) Dr. Iv. I. Perović,(Ivo Perović) ban Savske banovine. Kao zamenika za kneza Pavla određujem arm. đenerala Vojislava Tomića, komandanta Beograda. Kao zamenika za Dra Radenka Stankovića određujem Jovu Banjanina, senatora. Kao zamenika za Dra Perovića određujem Dr Zeca, (Petar Zec) senatora. Ovaj akt napisao sam i potpisao svojeručno u dva originalna primerka od kojih će jedan čuvati Nj. V. Kraljica, a drugi Predsednik Min.

Saveta. Ova dva primerka ovog akta kuvertirana su i zapečaćena su mojim pečatom.

Aleksandar Karađorđević Kralj Jugoslavije“.

SPOR OKO TESTAMENTA

TEKST testamenta kralja Aleksandra je objavljen već 11 oktobra u Službenim novinama.

Ali kasnije interpretacije otvaranja testamenta govore da je tom prilikom nastala rasprava između kneza Pavla i Nikole Uzunovića koji je izrazio iznenađenje zbog imena namesnika, jer je navodno postojao neki raniji kraljev testament sa imenima drugih ličnosti za namesnike. Knez Pavle je, uz podršku generala Petra Živkovića, ovakav razgovor presekao rekavši da je to poslednja kraljeva volja i da postoji i drugi primerak istog teksta kod kraljice Marije.

SUTRA: KRALj MUČENIK KOJI JE POGINUO ZA JUGOSLAVIJU

Preporučujemo

Feljton

1 0

FELjTON - KOROŠEC U POZADINI ATENTATA U SKUPŠTINI: Srbija nije imala zamenu za Pašićevu snagu i autoritet

10. 11. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - VRATOLOMIJE STJEPANA RADIĆA I NjEGOVE STRANKE: Radićeva lojalnost zajedničkoj državi je kratko trajala

09. 11. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - BEOGRAD MESTO SUSRETA ISTOČNE I ZAPADNE EVROPE: Aleksandar je mogao da postane kralj još u martu 1919. godine

08. 11. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije