FELJTON - NEMAČKA "UČI" EVROPU KAKO DA SE PONAŠA U "SVOJOJ KUĆI": Nova nemačka moć se zasniva na ekonomiji

MUČAN proces izlaska Velike Britanije (odlukom skromne većine od 51,9% na referendumu održanom 23.6.2016) iz EU, bio je veliki udarac prestižu EU i pokazao je da se ona nalazi u dubokoj institucionalnoj krizi.

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА  УЧИ  ЕВРОПУ КАКО ДА СЕ ПОНАША У СВОЈОЈ КУЋИ: Нова немачка моћ се заснива на економији

Foto: Piksabej

U isto vreme u Zapadnoj Evropi su sve češći teroristički napadi, štrajkovi, jačanje ekstremene desnice i radikalnih pokreta, dobrim delom kao reakcija na masovni priliv migranata iz zaraćenih područja Afrike i Bliskog istoka, što sve dovodi do unutrašnjih društveno-političkih promena u ovim evropskim zemljama koje postaju više nacionalističke i manje liberalne.

Pandemija kovida 19 (SARS KoV 2)  je 2020. pokazala da se građanin, za zaštitu mogu u prvom redu osloniti samo na sopstvenu državu, a ne na neke nadnacionalne birokratske institucije. Jačanje tenzija između SAD i Kine se sa privrednog domena prenosi na politički plan (zbog pitanja autonomije Hongkonga i pitanja ljudskih prava). Rastu tenzije i između SAD i EU, dok u SAD na više mesta besneli rasni nemiri. Sve u svemu, krajem druge decenije 21. veka svet izgleda mnogo opasnije mesto za život nego prethodnih decenija.

Hladni rat se iz sadašnje prespektive čini kao uređen i strogo kontrolisan konflikt u kome se znao red. Sada se otvaraju stalno nova žarišta, a ratovi i drugi oružani sukobi menjaju karakter. Postmoderni konflikti više liče na one predmoderne nego na one iz 20. veka. Verski, etnički i plemenski sukobi zamenjuju ratove među blokovima; njihov intenzitet je nizak, trajanje dugo, kraj im se ne vidi, dok se države, ali i društva raspadaju, a zločini nad civilima poprimaju masovne razmere. Vojne intervencije „u ime zaštite ljudskih prava” su vrlo kontroverzne, dok milioni izbeglica i humanitarne katastrofe prevazilaze snage UN.

ZAŠTO  u feljtonu koristimo  termin „nemačka Evropa”? To je iz razloga što je EU, kao deo Evrope, koja se često identifikuje sa „ celom” Evropom, već postala u dobroj meri nemački „veliki prostor” ((Grossraum) ili „životni prostor” (Lebensraum), koji prevazilazi stari (pan)germanski koncept „Srednje Evrope” (Mitteleuropa). Termin „nemačka Evropa” aktuelizovao je poznati nemački filozof Ulrih Bek (Ulrich Beck) u svom eseju iz 2012. Nemačka Evropa (Das deutsche Europa: Neue Machtlandschaften im Zeichen der Krise), pozivajući se na reči Tomasa Mana (Thomas Mann) iz 1953. koji je u svom predavanju apelovao na studente u Hamburgu da ne streme „nemačkoj Evropi”, nego „evropskoj Nemačkoj”.

FRANCUSKA JE MLAĐI PARTNER

„NEMAČKA  Evropa” je poslednjih godina realnost, ma šta mislili ostali stanovnici i lideri država EU i predstavlja nespornu dominaciju Nemačke ovom i ovakvom EU, uz donekle „asistenciju” Francuske (čiji je „politički kapital” bio ranije mnogo značajniji), koja se u ovom „partnerskom” odnosu, sada, mora zadovoljiti ulogom „mlađeg partnera”, pogotovo od kada Velika Britanija u mučnoj proceduri zvanično napustila EU, što ostavlja Nemačkoj praktično „odrešene ruke”.

Bek navodi da je ova rečenica nebrojeno puta ponavljana u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke, ali da danas imamo onu varijantu koju je mali broj ljudi predvideo, naime, „evropsku Nemačku” u „nemačkoj Evropi”. Bek termin „nemačka Evropa” koristi u jednom drugom kontekst značenja, a to je odgovornost Nemačke za sudbinu „evropskog projekta” (EU, ali pre svega evrozone), koji je zahvatila kriza zbog problema sa zajedničkom valutom i monetarnom politikom, ali i dužničkom krizom jednog broja zemalja, posebno Grčke. Bek, kao nesporno veliki mislilac, međutim, ograničio je svoje razmišljanje ukazivanjem na potrebu da Nemačka preuzme „odgovornost” (kao lepši i manje iritantni izraz od „vladanja” ili „upravljanja”) za održanje evrozone (a time i za sudbinu EU), ali i „prosvetiteljsku ulogu”, tj. da „uči” druge kako treba da se ponašaju u „evropskoj kući”.

BEK JASNO  kaže da se nova nemačka moć u Evropi ne bazira kao u ranija vremena na sili i da joj nije potrebno oružje da bi nametnula svoju volju drugim državama. Njena moć se zasniva na ekonomiji koja je znatno mobilnija, jer ne mora da osvaja, a ipak je sveprisutna. Potencijal iznude kojim raspolaže ne potiče iz logike rata nego iz logike rizika, tačnije od opasnosti od ekonomske propasti. Strategija uskraćivanja pomoći, neinvestiranje, nedavanja kredita i sredstava - to višestruko odbijanje jeste centralna poluga Nemačke kao ekonomske sile u finansijski rizičnoj Evropi.

Poznati nemački istoričar Herfrid Minkler (Herfried Münkler) koji se u poslednje vreme mnogo više bavi geopolitikom u svom eseju  „Sila u središtu: novi zadaci Nemačke u Evropi” (Macht in der Mitte – Die neuen Aufgaben Deutschlands in Europa) iz 2015, identifikovao je Nemačku kao „silu u središtu” Evrope koja ima obavezu da Evropu „drži zajedno, što zahteva posvećenost, vizioniarstvo i smanjenu toleranciju prema greškama u poređenju sa ostalim akterima u evropskom političkom prostoru . Pri tome, Minkler, iz razumljivih razloga, u ovom delu odbacuje prigovor da Nemci svojom ekonomskom snagom sprovode ono što im nije pošlo za rukom vojnim sredstvima, naime da prošire svoju vladavinu nad Evropom i da se Nemačka nalazi na putu ka „Četvrtom rajhu”, koji je sve više prisutan u južnoevropskom društvu.

Budućnost Evrope nije moguća bez preuzimanja imperijalnih modela

Minklera je već ranije u svom delu Imperije: logika vladavine svetom - od starog Rima do Sjedinjenih Država, iz 2005. zalagao za vojno jačanje Evrope (EU) i manje oslanjanje na SAD i NATO u vojno-političkom domenu, s obzirom na to da je u poslednje vreme NATO postao sredstvo kojim SAD (kao imperija) kontrolišu Evropu i ograničavaju njenu slobodu delovanja (i potiskuje je sa pozicije subcentra ka periferiji imperijalnog prostora SAD) [12]. Pri tome, Evropljani moraju voditi računa o svojoj nestabilnoj periferiji, na istoku i jugoistoku, gde treba da sprečavaju raspade država i građanske ratove, a da pri tome ne budu uvučeni u vir ekspanzije koji bi za sadašnje stanje Evrope bio preveliko opterećenje.

Minkler smatra da je Evropa kontinent sa „rasplinutim” granicama, koje samo na severu i zapadu određuje geografija, dok na jugu i istoku nije jasno dokle treba i dokle mogu da se protežu političke i privredne zajednice. Politika ukidanja granica je na paradoksalan način dovela do procesa permanentnog širenja EU. Na mesto granica stupa pogranični prostor, što otvara mogućnost uticaja na periferiju, koji pre liči na imperijalni, nego na odnos između država. Stoga budućnost Evrope (koju Minkler identifikuje sa EU) neće biti osigurana bez preuzimanja imperijalnih modela.

SUTRA: BALKAN REGION PUN PODELA I PROBLEMA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OVO SE DESILO PRVI PUT U ISTORIJI: Srpski košarkaši u Partizanu bez poena u večitom derbiju