FELJTON - VLAST JALOVIM FRAZAM BEŽI OD PRAVIH PROBLEMA : Državu je vodila generacija političara koja nije mogla da čuje istinu

Дејан Медаковић

10. 07. 2023. u 18:00

U ŠKOLSKIM udžbenicima istorija je osakaćena, a njena zatamnjena slika jedva je mogla da otkrije istinu o nama samima, o našem korenju i nacionalnom biću.

ФЕЉТОН - ВЛАСТ ЈАЛОВИМ ФРАЗАМ  БЕЖИ ОД ПРАВИХ ПРОБЛЕМА : Државу је  водила  генерација  политичара  која није могла  да чује истину

Dušan Petrović Šane, Foto Stevan Kragijević

Taj odnos upečatljivo je dokazan i prilikom postavljanja Vojnog muzeja, čiji eksponati su verno odražavali s mukom uspostavljenu veštačku ravnotežu u vojnoj istoriji naroda na tlu Jugoslavije. Tako se i moglo desiti da se seljački ustanak Matije Gupca ili makedonski „Ilinden” prostorno izjednače sa oba balkanska rata i Prvim svetskim ratom. Tu mračnu sliku upotpunjava i odnos prema duhovnoj baštini, posebno prema fruškogorskim manastirima koji su decenijama posle završetka Drugog svetskog rata ostavljeni u istom stanju u koje su dovedeni od ustaša. Šta se sve nije činilo da se pitanje njihove konzervacije pokrene sa mrtve tačke! Uzalud! Gluve autonomaške uši odbijale su sve obrazložene i racionalne predloge, zabrinute zbog ove opasne neosetljivosti.

Generacije mladih ljudi odgojene su u potpunoj ravnodušnosti prema čitavim blokovima svoje prošlosti, a takav nemaran odnos kobno će se odraziti već u bližoj budućnosti.

Borba za očuvanje vlasti obuzela je sve učesnike i oni su sa nekom neverovatnom lakomislenošću zanemarivali ozbiljne, pa čak i ključne probleme svake kulturne obnove.

Osvetiće nam se uskoro i to negovanje privida, namerno neprepoznavanje laži i istine.

Veoma brzo mi smo bačeni daleko unazad, u neke decenije prošloga veka kada smo se tek snalazili kao priznata država Evrope posle Berlinskog mira 1878. godine.

O TOM našem nazadovanju jednom sam razgovarao sa školskim drugom Stevanom Doronjskim. On je tada bio u punom usponu svoje političke karijere, sećam se, bio je tada već prihvaćen i u lovačkom krugu predsednika Republike. Rekao sam Doronjskom: „Svaka godina i svaki dan koji nas čini starijim od veka bivše Jugoslavije oduzima nam pravo da je osuđujemo zbog nesposobnosti da reši bitne probleme ovoga tla: nacionalno i ekonomsko pitanje.” Upozorio sam ga da je zajednički život u Prvoj Jugoslaviji trajao svega dvadeset dve godine, a to je premalo da jedan mladi čovek završi svoje studije. A šta tek reći za jednu državu u kojoj su se odjednom našli zajedno i narodi koji nikada nisu živeli u istoj kući? Iskrsli su već na prvom koraku i problemi različitih vera, pojavile su se i razlike u kulturi i civilizacijskoj pripadnosti. Ta jedva uspostavljena zajednica Južnih Slovena od prvoga je dana suočena sa mnogobrojnim veoma moćnim neprijateljima koji su odmah počeli da deluju oko njenog rušenja. Sve sam to rekao Stevi Doronjskom, uz upozorenje da paze na taj gubitak argumenata, na stalno produžavanje obećanih rokova za uspostavljanje ljudske sreće. Doći će vreme kada će se ljudi konačno zasititi tih praznih obećanja, kada će uvideti da režim nije kadar da reši one iste probleme sa kojima je pokopana Prva Jugoslavija. Saslušao me je mirno, a zatim počeo da me pokroviteljski tapše po ramenu. Govorio mi je samouvereno kao čovek koji je već uveliko obasjan čarobnom svetlošću vlasti, umirujući me da se ne brinem za budućnost ove zemlje. Drugovi koji su izneli na svojim plećima revoluciju u vatri NOB  biće kadri da je dovedu i do konačne pobede, jer nema te sile koja ih može sprečiti. Bilo mi je jasno da pred sobom imam čoveka koji više ne može da čuje istinu, koji je odbacuje kako bi i dalje nesmetano i samouvereno nastavio svoje kretanje u sazvežđu vlasti.

SLIČNU  gluvoću i otupelost doživeli smo Voja Đurić i ja za vreme jedne studentske ekskurzije u Ohridu. Zatekli su se tamo u vili Izvršnog veća Srbije i Dobrica Ćosić i predsednik srpske Vlade Dušan Petrović Šane. Dobrica, kome smo često govorili razne primedbe na račun vlasti, naumio je da nas suoči sa Dušanom Petrovićem u nameri da ovaj neposredno čuje ono što inače neće doznati. Izričito nas je molio da budemo otvoreni i da Šanetu kažemo sve što nam je na srcu. Poverovali smo ovim dobronamernim željama.

Sećam se da smo satima Dušanu Petroviću Šanetu iscrpno izlagali razne probleme sa kojima smo se susretali u našem javnom delovanju, pre svega kao nastavnici na Filozofskom fakultetu. Dušan Petrović Šane nas nije prekidao. Za sve vreme on je samo ćutao, a taj njegov stav mi smo sebi protumačili kao slaganje sa nama i kao želju da slobodno nastavimo našu priču. Kada smo napokon zaćutali, očekivali smo njegovu reakciju. Na naše veliko zaprepašćenje, predsednik srpske Vlade je kratko rekao:

„Drugovi, nemojte se brinuti, jer će sve te probleme o kojima ste mi govorili samleti radnička klasa Jugoslavije.” Baš tako je rekao: „samleti radnička klasa Jugoslavije”.

Zanemeli smo. Iznenađen je bio i Dobrica Ćosić kome je očigledno bilo i neugodno što nas je doveo u vezu sa čovekom koji se od neugodnih, ozbiljnih problema brani bežanjem u nekakve jalove fraze. Sećam se da smo se Voja Đurić i ja vraćali iz te vile na Gorici peške u Ohrid, da smo odbili ponuđeni auto - u toj smo meri bili zapanjeni odgovorom Dušana Petrovića Šaneta. Pitali smo se da li je želeo da nas se reši primenom ove spasonosne formule koja podrazumeva i neuzdrmano verovanje u revoluciju. I, zar posle svega što su počinili u svojoj zemlji, ti isti ljudi imaju nekakvo pravo da narod pozivaju da veruje u budućnost?

NAJPRE  su ponudili sasvim opipljiva i ovozemaljska obećanja, blagostanje svima nadohvat ruke, a onda, kada su osvojili vlast, suočili su se sa neumoljivom stvarnošću. Izlaz je bio u pozivanju na svetlu budućnost, zahtev da se strpljivo sačeka taj obećani ovozemaljski raj. A dok se sve to ne desi, odbranićemo se od svake provere koju unapred proglašavamo kao neprijateljski napad na tekovine naše revolucije. U opticaj je puštena količina reči koju više niko nije mogao da zaustavi i kontroliše. Sa svih strana trošila se reč nemilice, a u toj opštoj poplavi istina o nama samima iščezavala je kao u nekoj izmaglici.

Pa ipak, iako sam bio svestan da se neprestano uvećava broj onih koji su prazna srca govorili o čovekovoj budućoj sreći, ja sam se trudio da ne izgubim moć prepoznavanja lažnih proroka od onih koji su još uvek istinski verovali u to socijalističko društveno čudo. Sa tugom sam gledao kako se muče odolevajući pritisku svakodnevnih i naoko tako običnih istina. Upravo sa njima, sa tim sporednostima koje čine pravu okosnicu života, najteže je bilo izaći na kraj. Mnogo lakše su ti nepopravljivi idealisti odbacivali velike, zvanične tumače opšte sreće koji su se kao neki prvosveštenici šepurili na svojim tribinama prosvećujući „one dolje”. Prema tim ljudima sačuvao sam i neko trajno poštovanje, iako je ono bilo prožeto i istinskim sažaljenjem. Posmatrao sam ih kao ljude koji su se negde zaustavili u svom intelektualnom rastu, kao da su se unapred preplašili od mogućih razočarenja. Želeli su da pred sobom ostanu dosledni i istrajni, upravo zato jer je na zajedničkom putu posustala većina onih sa kojima su nekad davno krenuli da poprave ovaj naopako skrojeni svet. Odbačeni i prezreni od svojih nekadašnjih istomišljenika, a omrznuti od tzv. reakcije, oni su se odjednom našli u potpunoj usamljenosti, bez zaklona i zaštite.

ZAVISTAN PODANIK

REŽIM  koji je bio tako glasan u osuđivanju prošlih vlastodržaca potpuno je podbacio od trenutka kada je došao na vlast.  Gresi stare Jugoslavije kružili su kao aveti zemljom i vrlo brzo oni su uključeni i u savremenu političku borbu. U Titovom sistemu stvoren je trajno podržavljeni i uvek zavisni podanik. Njegovo oblikovanje podstakla je i sveobuhvatna korupcija koja je svetu nudila i tako uspele privide.  I dok se tako trošila i rastakala unutrašnja snaga zemlje, ostareli Tito lutao je svetom tražeći za svoje ideje nove prostore.

SUTRA: ZGUŽVANI MOĆNICI NA TITOVOJ SAHRANI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (2)

SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine