FELJTON - PRONALAZAK SRPSKOG KODEKSA IZ XIII VEKA: Među pronađenim rukopisima bio je i „Zbornik popa Dragolja” iz XIII veka

KAD mislim o minulim vremenima setim se da sam u 1970. godini doživeo jedno veliko uzbuđenje.

Beogradski Parimejnik je od ogromnog značaja za našu kulturu, Foto Narodna biblioteka Srbije

Sve je počelo kada me je jedne noći iz Bohuma pozvao profesor slavistike Kristijan van den Berk, bivši katolički sveštenik sa kojim sam se upoznao u Beogradu zahvaljujući Pavlu Iviću. Veoma uzbuđeno, Van den Berk mi je saopštio da Pavle Ivić ili ja neizostavno moramo doći u Bohum da pregledamo neke rukopise za koje on misli da su srpski. Te knjige su ponuđene na prodaju, a postoji opasnost da odu u neku američku biblioteku. O razgovoru sam odmah obavestio Svetu Đurića, upravnika Narodne biblioteke. Kako Pavle Ivić nije mogao da putuje, odlučeno je da ja krenem u Bohum i utvrdim o kakvim rukopisima je reč. Kristijan van den Berk je u to vreme bio profesor slavistike, a jedan deo svojih studija proveo u Beogradu gde je bio lepo primljen.

Za vreme studija bio je još uvek aktivni katolički sveštenik kome je na osnovu posebnog papskog odobrenja dozvoljeno da uči u jednoj komunističkoj zemlji. Često je dolazio u naše društvo i živo se priključivao našim razgovorima. Pamtim ga po gromkom smehu, večno vedroj grimasi lica koja je otkrivala čoveka sklonog ovozemaljskim radostima. Nakon povratka u Holandiju, ubrzo je napustio crkvu, stupio u brak i, na užas svoje nekadašnje pastve, ubrzo je stekao i mnogočlanu porodicu. Ta njegova lična sreća bila je za njegovu okolinu nepodnošljiva i Van den Berk je morao da napusti svoju domovinu. Otišao je u Nemačku gde su ga, najpre u Hamburgu a zatim u Bohumu, prihvatili kao profesora slavistike. Kad god je bio u prilici uveravao nas je da je ostao prijatelj Srba i da su mu dani koje je proveo u Beogradu nezaboravni i da nam svima duguje mnogo. To ga je, eto, i nagnalo da nam javi za ove rukopise za koje postoji opasnost da ih vlasnik proda

PO dolasku u Bohum, Van den Berk me je odveo u svoj stan i ja sam odmah počeo da identifikujem rukopise. Van den Berk ih je iznosio pojedinačno. Već prvi rukopis bio je „Zbornik popa Dragolja” iz XIII veka, čiji su delovi ušli još u XIX veku u slavističku nauku, zahvaljujući pre svih Stojanu Novakoviću. Bio je vlasništvo stare Narodne biblioteke Kraljevine Srbije, a nestao je u toku rata 1915. godine zajedno sa pedesetak najdragocenijih rukopisa iz njene zbirke.

Od tog trenutka raslo je moje uzbuđenje, sve dok Van den Berk nije izneo i poslednji, deseti rukopis. Predviđanja su se ispunila. Svih deset rukopisa pripadalo je staroj Narodnoj biblioteci, a trag im se gubio u Prvom svetskom ratu. Posebno sam bio obradovan kada se među ovim dragocenim rukopisima našao i beogradski Parimejnik (srpski kodeks iz prve četvrtine HIII veka).  „Na kraju”, reče srećni Van den Berk, „preostaje nam još jedna povelja i onda je to kraj”.

U trenutku sam pomislio da ću ugledati čuvenu Hilandarsku osnivačku povelju Stevana Nemanje koja je takođe, kao i Miroslavljevo jevanđelje, darovana 1896. kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete manastiru Hilandaru, a kasnije je dospela u vlasništvo Narodne biblioteke. U Prvom svetskom ratu evakuisana je iz Beograda. Nisam verovao svojim očima da tu, preda mnom, posle punih pedeset pet godina, leži deset rukopisa za koje se verovalo da su zauvek propali. Osećao sam se kao da su ronioci iz morskih dubina iz davno potopljenih galija izvukli izgubljeno blago. Nažalost, povelja koju je doneo Van den Berk nije bila Hilandarska već Vlaška iz XVI veka. Jedva sam se nekako smirio i zamolio Van den Berka da odmah pozove vlasnika i da započnemo prve pregovore oko otkupa.

DOZNAO sam da je vlasnik neki mladi nastavnik u gimnaziji i da je voljan da ove rukopise proda. On ih je nasledio od svog dede, „ljubitelja umetnosti i trgovca stokom”, a ovaj ih je otkupio od jednog trgovca sa istoka. Kada se vlasnik pojavio najpre sam mu rekao da je moja dužnost da mu pošteno i otvoreno kažem kakvi su to rukopisi i kakva im je vrednost.

Ja sam takođe dužan, bez obzira na ishod naših pregovora oko moguće prodaje, da u ime nauke zahvalim porodici koja je ovako dragocene rukopise sačuvala. To su zasluge koje stoje van svake sumnje. Mladi vlasnik me je obavestio da su ovi rukopisi dva puta izvlačeni iz ruševina kuća u kojima je porodica stanovala, a bombardovane su u Diseldorfu za vreme Drugog svetskog rata od Anglosaksonaca. Spreman je da rukopise ustupi uz naknadu i da se oni vrate narodu kojem pripadaju. Posle ovog uvoda osetio sam da je stvoreno dobro raspoloženje. Bilo je dirljivo sa kakvom pažnjom je Van den Berk pratio naš razgovor. Neprestano je nešto uzvikivao, trljao ruke, tapšao obojicu po ramenima. Ukratko, ponašao se kao čovek koji i ne sumnja u povoljan ishod ovih pregovora. A za sve to vreme ni reč nije kazana o ceni koju traži vlasnik, iako je ona, kao neki Damoklov mač, lebdela u vazduhu.

Kako nisam imao ovlašćenja da bliže ulazim u pitanje cene, neprestano sam odbijao vlasnikov zahtev da mu je saopštim. Pokušavao je na sve načine da je dozna, a ja sam istrajavao u tome da je ne kažem, tvrdeći da ono prelazi moja ovlašćenja. Na kraju, stojeći već u vratima, vlasnik popusti i upita me: „Dobro, reći ću vam cenu. Može li vaša vlada u Srbiji da za ove rukopise plati 100.000 maraka? Odgovorite mi samo sa da ili ne, a vaš odgovor je neobavezan.” Rekao sam mu: „Pristajem da vam kažem, ali, razume se, neobavezno, iznos prevazilazi mogućnosti vlade u Srbiji.”

- „Recite mi, koja je suma dole prihvatljiva?” Savlađujući se koliko god sam mogao više, odgovorih: „Govorim vam neobavezno, 60.000 maraka.” Vlasnik se najpre trže, a zatim mi pruži ruku i reče:

„Pristajem.” Tako je na moje najveće iznenađenje sklopljen ovaj sporazum. Bilo je već dva sata posle ponoći. Razdragani Van den Berk požurio je da donese nekakav konjak, zahtevajući da se pregovarači kucnu čašama i da tako još jednom potvrde svoj sporazum.

Foto Narodna biblioteka Srbije

VRATIO sam se u zemlju obradovan i uzbuđen pred činom vraćanja naših rukopisa. Sveta Đurić, kome sam referisao o ishodu pregovora, odmah je o tome obavestio predsednika srpske vlade Milenka Bojanića. Zahvaljujući njegovom razumevanju, nabavljen je traženi novac i ja sam radi preuzimanja rukopisa i isplate vlasnika ponovo putovao u daleki Bohum. Ništa mi nije bilo teško. Rukopisi su spakovani u jedan stari kofer koji mi je dao Van den Berk i ja sam ih predao ambasadi u Bonu na dalju nadležnost. Vlasnik mi je na kraju celog posla otvoreno priznao da se plašio da ću u razgovorima pogrešiti i na bilo koji način povrediti čast njegove porodice, koja je te rukopise svojevremeno doista otkupila, jer je njegov deda, iako je bio trgovac stokom, voleo knjige i lepe stvari.

„Mi nismo znali pravu vrednost ovih rukopisa”, rekao je vlasnik, „nije to znao ni moj otac, ali je on uvek govorio: ’Deco, ovo su nekakve stare i vredne knjige i molim vas da ih sačuvate.’ Raduje me što su vraćene u Srbiju i što nisu otišle u Ameriku, iako bih tamo dobio možda i veću cenu.”

STRADNjE KNjIGA

SUDBINA  deset dragocenih rukopisa, nestalih u toku Prvog svetskog rata, verno odražava neprekidno stradanje naše knjige. Na celom području po kojem se rasuo srpski narod ona u potpunosti sudeluje u njegovom mučeništvu. Ovim prostorom nije prohujao nijedan sukob, nijedan ratni pohod, nijedna pohara a da se bes neprijatelja nije iskaljivao i na srpskoj knjizi.

SUTRA: MUDRI PATRIJARH GERMAN VIDA RANE SRPSKI CRKVE

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA JUNAKA NAŠE DUHOVNOSTI: Srpska Književna zadruga je osnovana na mudrom idejnom programu

13. 07. 2023. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - PUKOTINE U DRŽAVNOJ ZGRADI POSLE TITA: Državni brod bez kormilara, stremio je ka podvodnim stenama na kojima će se razbiti

12. 07. 2023. u 18:00

Feljton

2 1

FELjTON - ZGUŽVANI MOĆNICI NA TITOVOJ SAHRANI: Narod voli harizmatske ličnosti i one mu ulivaju i neko spokojstvo i sigurnost

11. 07. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije