FELJTON - VELIKI RASCEP U SRPSKOJ CRKVI U CELOJ DIJASPORI: U proleće 1970. godine kraljevo zdravstveno stanje je bilo izuzetno loše

POSTEPENO udaljavanje od jugoslovenske politike kralj je započeo kada je sedište svoje kancelarije prebacio iz Londona u Pariz.

Vladika Dionisije blagosilja Kraljevu gardu pre rata u Beogradu, Foto Arhiv Jugoslavije

Dok je u Londonu bio u rukama starih političara, bivših ministara i diplomata kad je prešao u kontinentalnu Evropu i kasnije u Ameriku , kralj  se najviše oslanjao na obične ljude iz naroda predstavnike srpskih nacionalnih organizacija i udruženja.

Posle rata politička emigracija nije kralju Petru prigovarala neuspešno opiranje Englezima, ali on sam to sebi nije mogao da oprosti . Možda je ta njegova svest da je popustio pred ucenama britanskih saveznika i prepustio narod u čeljusti komunizma bila pokretač da se neumorno bori za svoj narod i njegovo oslobođenje.

Pored svih drugih problema koji su mučili emigraciju javio se još jedan koji je bio veći od svih  drugih. Došli je do sukoba u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Naša crkva je uvek bila faktor koji je ujedinjavao narod, a  u vreme ropstva vekovima je vodila naš narod.

Međutim posle Drugog svetskog rata, u vreme komunističke vladavine,   vrh SPC bio je pod snažnim pritiskom Titovog režima. To je izazvalo sukobe i razdor  u srpskoj emigraciji. Jedni su branili kanonsko jedinstvo Crkve a drugi su pružali otpor i time pravili raskol. Kralj Petar koji je uvek težio jedinstvu našeg naroda našao se u nezgodnom položaju priklanjao se čas jednoj, čas drugoj strani, a  sve u cilju da nekako bude sa oba dela svog, oko ovog pitanja, podeljenog naroda.

DUGOGODIŠNjEG vladiku na Američkom kontinentu, Dionisija Sinod SPC u Beogradu  suspendovao je zbog neposlušnosti 11. maja 1963. godine, a zatim zbog odbijanja da se pojavi pred komisijom 27. jula je razrešen dužnosti eparhijskog arhijereja. Dionisije nije prihvatio odluke matice crkve i došlo je do raskola.

Umesto dotadašnje jedne, Sinod Srpske pravoslavne crkve je obrazovao je  tri nove eparhije u Americi i u julu na njihovo čelo postavila episkope Firmilijana Ocokoljića (Srednjezapadnoamerička u Libertvilu), Grigorija Udickog (Zapadnoamerička u Los Anđelesu) i Stevana Lastavicu (Srednjeistočno američka i kanadska eparhija sa sedištem u Detroitu).

Vladika Dionisije nije želeo da prizna nove eparhije i episkope pa je dotadašnju svoju eparhiju sredinom novembra 1963. proglasio za autonomnu od mative u Beogradu. Zbog ovog prestupa SPC ga je 5. marta 1964. godine lišila episkopskog i monaškog čina i vratila ga u red svetovnjaka sa krštenim imenom Dragoljub.

Vladika Dionisije bio je vrlo preduzimljiv i želeo je da neke poteze  na tlu Amerike povuče pre SPC. To mu je i pošlo za rukom pošto je na Američkom kontinentu bio još od 1939. godine i za to vreme stekao je čitav niz prijatelja i sledbenika kao i odlične kontakte sa vernim narodom a posebno emigrantima kojima je ova dešavanja i lomove u SPC prikazao kao delo Udbe usmereno na rušenje poretka u crkvi a da njega progone zbog njegovog antikomunizma.

JEDINA ličnost koja je u našem narodu na američkom kontinentu uživala bezrezervno poverenje bio je kralj Petar, Dionisije je želeo to da upotrebi.

Pošto je kralja Petra poznavao još odranije, vladika Dionisije odlučio je da i njega iskoristi u cilju spasavanja svoje poljuljane pozicije. Već tokom leta 1963. godine vladika Dionisije organizovao je kraljevu posetu, Americi i Kanadi. Tokom posete kralj je trijumfalno proveden kroz sve raskolničke centre gde je dočekan od ogromnog broja ljudi.

U Kanadi je kralj posetio Toronto gde je boravio od 21. do 24. avgusta. Želeći da u raskol uvuče celu dinastiju Dionisije je krajem 1963. posetio i princa Andreja u Londonu, ali nije uspeo da ga pridobije za svoje ciljeve.

Kralj Petar se prijatno osećao među svojim narodom uživao je počasti možda i veće nego na evropskom kontinentu tako da se u tome može tražiti razlog što je u jednom trenutku podržao raskol. Po pitanju raskola, kralj će nekoliko puta menjati svoj stav i priklanjati se jednoj ili drugoj strani u ovom crkvenom sporu.

Ubrzo po povratku u Monako, 25. jula kralj Petar je načinio korenit zaokret. Otpustio je svog političkog savetnika Brašića šefa svoje kancelarije i ađutanta generala Milićevića i okrivio ih da su krivi za veliki rascep u Srpskoj crkvi u emigraciji.

Desetak dana kasnije 6. Avgusta, kralj je iz Monaka poslao novu izjavu u kojoj je najzad vladiku Dionisija označio kao odmetnika od Srpske crkve. Ovim pismom kralj je pokazao svu svoju veličinu i širokogrudost. Priznao je svoju grešku i javno se pokajao u proglasu Svim Srbima i srpkinjama u slobodnom svetu.  6. avgusta 1967. godine.

TOKOM leta se lečio u klinici u Nici od bolesti dijabetesa od koje je čak  jedno vreme bio i u komi. Za to vreme brigu o njemu je vodila kraljica Aleksandra. Kralj je ostao još neko vreme  kao gost princa Renijea vladara Kneževine Monako u Monte Karlu gde se oporavljao od teške bolesti.

Najzad 5. oktobra 1967. kralj je uputio poziv na slogu u kom je istakao da on i cela kraljevska porodica ostaju odlučno verni Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Slavu Sv. Andriju Prvozvanog kralj je proslavio sa porodicom svoga brata Tomislava u Londonu.Tokom boravka u Londonu kralj Petar je bio na službi u crkvi koja je ostala odana Patrijaršiji.

Srpska Pravoslavna crkva uvek je uvažavala zaslužnu srpsku kraljevsku porodicu i kontakti srpske crkve i Karađorđevića bili su stalni i nikad nisu prekinuti. Kralj Petar i njegova majka i braća bili su stalno prisutni u životu Crkve u emigraciji.
Iako je u Jugoslaviji vladao komunizam u glasilima crkve, spomenicama crkava, eparhija i slično mogle su se videti fotografije Karađorđevića na raznim  crkvenim svečanostima.Kralj Petar je bio vernik naše crkve, još kao dete vaspitavan je u pravoslavnom i hrišćanskom duhu. Za našu crkvu u svojim memoarima kaže: „Religija mog naroda, srpska pravoslavna crkva, je duboka i vatrena.“

POČETKOM 1968. kralj Petar je otputovao u Ameriku. Tamo je bio okružen ljudima iz Srpske narodne odbrane i Srpskog nacionalnog komiteta u Čikagu i Njujorku. Ponovo se približio raskolnicima. Tokom tih petnaest meseci njegov lekar je bio dr Uroš Seferović. U proleće 1969. kralja su lečili italijanski lekari. Po sećanju princa Tomislava to su bili lekari dr Hitziga i dr Schaffner.  Obrazovan je i poseban „odbor za staranje i lečenje Kralja Petra“ na čijem čelu je stajao Petar Salata predsednik Crkveno-školske opštine u Los Anđelesu. Taj odbor je redovno izdavao biltene o kraljevom zdravlju. Tokom proleće 1970. godine, kralj je bio smešten u bolnici „Džon Vosli“ u Los Anđelesu. Njegovo zdravstveno stanje bilo je jako loše, i o tome su obavešteni njegovi najbliži. U aprilu kad su došli njegov sin prestolonaslednik Aleksandar i brat princ Tomislav, kralj je bio u komi. Posle više dana kad je izašao iz kome, oni su ga posećivali svaki dan, njegovo zdravlje je bilo potpuno narušeno i pažnju je mogao da održi samo dvadesetak minuta. 

PETAR PRIZNAJE SVOJU GREŠKU

ŠEZDESETIH  godina prošog veka Petar je proveo  putujući iz Amerike u Evropu i natrag. U Evropi je mir nalazio kod svog prijatelja princa Renijea u Monaku. Krajem aprila 1967. godine kralj Petar je otputovao u SAD i tokom mesec dana je u pratnji raskolničkog vladike Irineja posetio sva glavna mesta u kojima su raskolnici delovali: Los Anđeles, Njujork, Vašington i Čikago. Ova poseta je imala veliki publicitet i raskolnici su likovali, ali iz njegovih govora i izjava moglo se uočiti ublažavanje stavova. Zato likovanje nije bilo dugog veka . Ubrzo je priznao svoju grešku i vratio se u okvor matice crkve.

SUTRA: POSLEDNjA POŠTA KRALjU U KALIFORNIJI

Preporučujemo

Feljton

0 2

FELjTON - HOTEL "KLERIDž" ULAZI U SASTAV JUGOSLAVIJE: Na krštenju prestolonaslednika Aleksandra kum je bio engleski kralj Džordž VI

17. 09. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - NAMESNICI DAJU MANDAT TITU ZA SASTAV NOVE VLDE: Namesnici su postali oruđe u Titovim rukama i prekinuli kontakt sa kraljem

16. 09. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije