FELJTON - KUČI PLAĆAJU KRVAVI DANAK KNJAZU DANILU: Danilo je hteo da od Kuča stvori tvrdu krajinu i pouzdanu branu prema Turcima

NEZADOVOLjSTVO vladavinom knjaza Danila koje je tinjalo u narodu, prije svega u crnogorskim brdima, katkad podjarivano i uticajima sa strane, a u prom redu golemim nevoljama koje su na samom početku njegove vladavine donijeli dvogodišnje vojevanje sa Turcima , a potom i nezapamćena glad tokom 1854. i 1855. godine, poslije Pipera i Bjelopavlića, kulminiralo je u Kučima.

Marko Miljanov je najbolje poznavao Kuče, Foto "Vikipedija"

Nepokorni i neposlušni od vajkada Kuči se nijesu dvoumili oko svoje nacionalne pripadnosti,ali ni pristajali da trpe i ćute pred tiranijom i samovlašćem cetinjskog gospodara.Uz to kad ih je još  pritisla dvogodišnja glad, nijesu se više obazirali na knjaževu izričitu naredbu o ukidanju hajdučije i strogoj zabrani upadanja na tursku teritoriju i prostore susjednih plemena odakle su se snabdijevali hranom, plijeneći stoku i pljačkajući od onih koji su imali.

Neki istoričari uzimaju odbijanje kučkih glavara da plaćaju namet neposredan kao povod za oružanu akciju crnogorske vojske i ako je više nego jasno da je cilj bio sasvim drugačije prirode. Naime, knjaz Danilo je  htio da „disciplinuje“ Kuče i jednom za svagda od njih stvori  tvrdu krajinu i pouzdanu branu prema skadarskom pašaluku,a Turcima i cijeloj Evropi stavi do znanja da je to  teritorija Crne Gore.

PROCJENE isto­ri­ča­ra oko broj­no­sti od­re­da ko­ji je voj­vo­da Mir­ko po­veo na Ku­če kre­ću se od tri i po do de­set hi­lja­da voj­ni­ka. Ono što je sa­svim tač­no i iz­vje­sno, od­red je bio sasta­vljen od voj­ni­ka iz ci­je­le Cr­ne Go­re, a glav­ni oslo­nac pred­sta­vlja­la je voj­ska iz tako­zva­ne sta­re Cr­ne Go­re:

„Voj­vo­da Mir­ko do­ša je s voj­skom na Bi­o­če kod Mo­ra­če i otlen po­sla Ku­či­ma ovu na­red­bu knja­za Da­ni­la: da mu do­đu Ku­či, dva­na­est nji­ni­je gla­va­ra da se mu­ške­ta­ju, đe se ufa­te, a dru­gi na­rod ne­ka se ne bo­ji, da mu je Bož­ja vje­ra, sa­mo da im po­sta­vi sud i sje­di­ni i’ s Crnom Go­rom i Br­di­ma ka je­dan na­rod i jed­na bra­ća da bu­du“ - pi­še dalje Mar­ko Mi­lja­nov o po­ha­ri Ku­ča.

„I ako su se Ku­či ču­di­li na­red­bi da se ubi­je 12 gla­va­ra, me­đu ko­ji­ma su tri sve­šte­ni­ka, jer ni­je­su pri­zna­va­li da su uči­nje­li ka­kvu po­gre­šku, za ko­ju bi smrt za­slu­ži­va­li, opet su se sku­pi­li na zdo­go­vor da vi­je­ta­ju o knja­že­voj na­red­bi. Me­đu Ku­či­ma je u to vri­je­me bi­la ve­li­ka ne­slo­ga, sto­ga oni ko­ji vi­še zna­ju i zbog na­zat­ka i ne­slo­ge oča­ja­vau, na­dau se da će sve to iz­li­je­čit brac­ko je­din­stvo s Cr­nom Go­rom, go­vo­re­ći: ’Bo­lje je da se svi za­jed­no   bi­je­mo, ne­go re­dom je­dan po je­dan’, ali evo mu­ke što ne mo­gau pri­stat da im se po­gu­be dvana­est gla­va­ra. Zbog ovo­ga Ku­či se još vi­še raz­dvo­ji­še. Vi­ši dio Ku­ča oj­do­še kod Mirka na Mo­ra­ču, a ma­nji dio ne kće se odvo­jit od gla­va­ra i sve­šte­ni­ka ko­ji­ma se smrt obe­ća­va­la, a od bra­stva Če­jo­vi­ća ne oj­de ni­ko, no svi osta­še kod svo­ji­je gla­va­ra i po­po­va.

Oko gla­va­ra i bra­stva Če­jo­vi­ća sku­pi se ne­ko­li­ko voj­ske, u ko­joj su bi­li i če­tr­de­set    pod­go­rič­ki­je Tu­ra­ka, i ulo­go­ri se, pre­ma voj­ske cr­no­gor­ske i brc­ke, po­vr bi­oč­ki­je stra­na, da se bi­je, kad voj­vo­da Mir­ko kre­ne s voj­skom u Ku­če. No Ku­či ko­ji oj­do­še kod Mir­ka,        ni­je­su mlo­go ma­ri­li za ovu voj­sku, jer je sva ja­ka kuč­ki­je bra­stva bi­la šnji­ma, a ko­ji nijesu šnji­ma tu do­šli, ti su če­ka­li u svo­ja se­la ka oze­ba sun­ce, ra­du­ju­ći se svak po nekom do­bru: ne­ki brac­ko­me je­din­stvu, ne­ki gr­bu i po­gla­var­stvu, ne­tko me­da­lji ali kr­stu, a ko je bo­lji i pa­met­ni­ji, ta se ve­se­lio brac­ko­me oja­ča­nju pre­ma Tu­ra­ka, pa i ko­ji ni­je umio za vi­šu srp­sku sre­ću mi­slit, da mu je­din­stvo ko­ri­sti pri­ne­se, a on se na­da e će više zla Tur­ci­ma uči­njet, kad je­din­stvo bu­de - tek sva­ki se Kuč ra­do­va­še bez oni­je 12 glava­ra s dru­ži­nom, jer i oni naj­si­ro­ma­šni­ji na­da se, ako ne če­mu dru­gom, a ono pra­vom su­du, ko­ji će ga bra­nit od ja­če­ga….“

Marko Mi­lja­nov da­lje pi­še da je voj­vo­da Mir­ko ostao s voj­skom ne­ko­li­ko da­na na Bi­o­ču, oče­ku­ju­ći da mu se svi Ku­či po­klo­ne i po­ko­re. Tra­žio je po­tom da ga Ku­či kri­ju­ći uve­du u me­dun­sku tvr­đa­vu, da­ju­ći bo­ga i bož­ju vje­ru da ni­ka­kva zla uči­ni­ti ne­će, da svi Ku­či mo­gu mir­no osta­ti kod svo­jih ku­ća sem onih dva­na­est gla­va­ra ko­je je knjaz osu­dio na mu­ške­ta­nje.

Ne­ki od Ku­ča (Mar­ko Mi­lja­nov is­ti­če Ba­ca Dra­go­je­va i Spa­ha Bo­žo­va) pri­sta­li su na to i po­vje­ro­va­li voj­vo­di, po­go­to­vu kad je obe­ćao da će onim dva­na­e­sto­ri­ci sa­mo spa­li­ti ku­će, a po­sli­je po­ku­ša­ti da kod knja­za i za njih iz­mo­li mi­lost i spa­si im gla­ve:

„POGODIŠE se Ku­či voj­vo­dom Mir­kom ova­ko: da do­ve­du voj­sku brc­ku i cr­no­gor­sku po no­ći u grad me­dun­ski i da tu k nji­ma svi Ku­či do­đu, da se, po re­če­nom ugo­vo­ru, sud i red po­sta­vi.

Sa­mo je još ugla­vlje­no da se iz­go­re ku­će oni­je­ma 12 gla­va­ra, ba­ja­gi da se knja­zu utu­li ijed i pri­jed im opro­sti.

Ta ma’ Ku­či ko­je je voj­vo­da Mir­ko od­re­dio, uze­še je­dan dio cr­no­gor­ske voj­ske, od­ve­do­še je po no­ći uoči Pe­tro­va dne niz Ma­za­ni­cu po­vr Do­lja­na i uve­do­še u Me­dun. Oni Ku­či ko­ji s gla­va­ri­ma bjeu po­vr bi­oč­ki­je stra­na na­red­ni da se bi­ju s cr­no­gor­skom voj­skom, kad ču­še iz gra­da še­mluk i vi­đe­še za so­bom voj­sku i me­đu­sob­no iz­daj­stvo, ni­je­su bo­ja či­nje­li, no su ute­kli kud je ko mo­ga. Osta­li na­rod mir­no je do­ma sje­dio, a ko­ji su bi­li ma­lo vi­še pozna­ti, ižlje­gli su sa se­la da sre­tu voj­vo­du Mir­ka, ko­ji je ta ma s voj­skom okre­nuo na Medun, ka sret­nji, vi­de­ći brac­ko je­din­stvo i slo­gu. No mo­glo se u kre­ta­nju vi­đet, da vojvoda dru­go mi­sli, a ne ono što je go­vo­rio; jer ne po­ve­de svu voj­sku so­bom, ka što se misli­lo, no voj­vo­da lje­šan­ski sa svo­jom voj­skom oj­de uza se­lo Ra­će­se na Mom­če, a No­vi­ca Ce­ro­vić, Pa­vić Đi­ka­nov, ka­pe­tan ro­vač­ki, i Mi­li­sav Mi­šnić, ka­pe­tan mo­rač­ki, sa svojije­ma voj­ska­ma oti­šli su gor­nji­jem kra­jem Ku­ča pre­ko Br­sku­ta i Ši­ro­ka­ra, ka­ko će pofa­tat ro­blje i sto­ku u pla­ni­nu kuč­ku…

Kuči koji pr­vi sre­to­še ve­se­lu bra­ću Ku­če i voj­vo­du Mir­ka s voj­skom - pi­še da­lje Mar­ko Mi­lja­nov - bi­še svi ubi­je­ni i po­sje­če­ni, a za­tim po se­la sve pu­ška po­bi i nož po­sje­če. Ne bi­še po­šte­đe­na ni đe­ca u ko­li­jev­ke, bez raz­li­ke je li mu­ško ili žen­sko, jer je sva­ki ita da mu ga dru­gi ne ugra­bi i za to me­da­lju ili krst do­bi­je, a nje­ga bez po­šte­nja osta­vi. Ta­ko i star­ci i bo­le­sni­ci, pa i da se ni­je­su mo­gli dić od sta­ro­sti ali bo­le­sti, bi­še po­sje­če­ni i gla­ve im po­ne­še na mje­sto, đe tre­ba da se boj ne za­bo­ra­vi....

TAKO pop Mi­ja­i­lo Voj­vo­dić iz Crm­ni­ce za­kla je tro­je đe­ce: dvo­je Iva­na Ra­do­je­va (sta­ri­je od dvi­je i po go­di­ne, mla­đe od tri mje­se­ca), a tre­će Ni­ko­le Mar­ko­va, obo­ji­ca s Uba­la.

Ruži­ca Ni­ko­li­na o to­me pri­ča ova­ko: Ka­ko je no­si­la di­je­te u ko­li­jev­ku, voj­ni­ci je ufa­te i poč­nu ras­ku­bat. Ona je mi­sli­la da te joj uzet alji­ne šnje ka dru­gi­je­ma, no u to je osta­ve ne svu­če­nu, i ona ve­se­lo kre­nu da­lje, mi­sle­ći da je po­tre­fi­la na voj­ni­ke, ko­ji­je­ma je ni­sko žen­sku svu­ko­vat. No idu­ći opa­zi oza­da krv ni­za se­be, po­met­nu ko­li­jev­ku na ze­mlju da vi­di oklen je krv, kad-ali di­je­te ne­ma gla­ve, no ju je oki­nuo i po­ša re­če­ni pop Mi­ja­i­lo. Ne­ke su maj­ke ku­mi­le i bo­go­ra­di­le voj­ni­ke da im di­je­te ne za­ko­lju, no voj­ni­ci, po­što ga zakolju, ba­če­va­li su ga u oganj đe ku­ća go­ri, i pri­ča­ju da je od đe­te­ta ze­len pla­men.

PLEMENSKI SEPARATIZAM

PAVEL Apolonovič Rovinski, pišući o oružanoj akciji crnogorske vojske na Kuče, smatrao je da se ovdje "plemenski separatizam sukobio sa državnošću koja je težila ujedinjenju", a Marko Miljanov koji je bolje od ikoga poznavao svoje Kuče sve objašnjava na jednostavan način,primjereno i prkosu Kuča i nemilosrdnosti knjaza Danila prema onima koji mu se slijepo ne pokoravaju: 

"U ovo vrijeme knjaz Danilo zatraži od Kuča da plaćaju danak i da im postavi sud , ali oni ne kćeše čut o danku, jer ga nijesu ni Turcima plaćali.", zapisuje M. Miljanov u svom djelu "Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi".

SUTRA: NAROD DOBROTVORE I ZLOTVORE NE ZABORAVLjA

Preporučujemo

Feljton

0 10

FELjTON - KNjAZ DANILO PONIŽAVA BOŠKOVIĆE I BJELOPAVLIĆE: Knjaz Danilo je kaznio Boškoviće tako što je naredio da umesto sablje nose britvu

07. 11. 2023. u 18:00

Feljton

0 12

FELjTON - OBESNI KNjAZ NE ŠTEDI NI NEJAKE SESTRIĆE: Predanje kaže da serdar Jole nije zaustavio knjaza u sludom naumu, dečake je ipak otrova

06. 11. 2023. u 18:00

Feljton

0 10

FELjTON - KNjAZ SA PERJANICIMA BEŽI OD BJELOPAVLIĆA: "Udri­te, ne šte­di­te Ka­tu­nja­ni­ne, pa ni knja­za" - re­kao je vojvoda Risto

05. 11. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije