FELJTON - "AMERIKANSKI SRBOBRAN" I JOVAN DUČIĆ U AMERICI: U listu američkih Srba Dučić je objavljivao i nove otadžbinske pesme

DA NIJE bilo Krinkinog malog klavira možda se ne bih zainteresovao za Dučićev život.

Foto: Vikipedija

Mene su, kao pristalicu moderne kritike i protivnika biografskog metoda, zanimali njegova poezija, putopisi, eseji. Ali za mali klavir nije bilo mesta kada smo se iz garsonjere kraj dunavskog keja u Zemunu preselili posle majčine smrti u deo moje porodične kuće na Zvezdari. Sada je s Krinkinim stvarima iz roditeljskog stana u Dečanskoj ulici morao da stigne i pijanino, čije dirke nisu doticali njeni prsti čitavu malu večnost. Smestio se muzikalac nekako kraj njenog pisaćeg stola, ali i sam oseća da je suvišan. Možda i on želi da opet živne pod nečijom rukom.

Na oglas u "Politici" javlja se odmah devojka, malo svira i zadovoljna pita da li može da ga iznajmi jer za kupovinu nema novca. Reč po reč i doznajemo da je iz Dubrovnika i da želi da studira na muzičkoj akademiji u Beogradu.

-  Zašto ste se odlučili za Beograd, postavljam po običaju jedno od svojih ne sasvim umesnih pitanja.

-  Otac mi je iz Srbije, a majka Dubrovčanka, ali i ona je Srpkinja. Iz Dučićeve porodice. Ako ste čuli za njegovu polusestru Soku i polubrata Ristu, Glogovce. Po toj liniji.

-  Pesnika Dučića?

-  Da. Majka je kao i dve njene sestre zapravo iz Metkovića. Njihovog su oca, verovatno kao najbližeg rođaka Jovana Dučića, streljali ustaše na sam dan rođenja njihove nezavisne Hrvatske, 10. aprila 1941. Nije stradao samo otac, a o tome bolje da vam ne govorim jer je to strašna priča. Ipak, da vas pitam koliko bih plaćala ako biste pristali da ga samo koristim? A to je bar pet godina.

Pogledao sam Krinku, a ona je kao i uvek pročitala moju misao i klimnula glavom.

-  Dučićima ne iznajmljujemo pijanino.

-  Zašto? Da li i vi imate nešto protiv njega?

-  Možete da ga nosite i svirate na njemu koliko vam je volja ali bez novca.

-  Moji neće hteti ni moći na to da pristanu.

PRISTALI su. Ali pod uslovom da mi dolazimo kod njih u Dubrovnik kao gosti kad god zaželimo, zimi ili leti. Kažu da im je kuća blizu plaže pa će nam se dopasti. Prihvatili smo poziv i više puta uživali u njihovom gostoprimstvu.

Ni to nije bilo sve. U jednom trenutku poziva nas majka buduće pijanistkinje da posetimo dve njene sestre u Metkoviću. Krinka je u Španiji pa krećem sam, ne znajući za iznenađenje koje me je čekalo. Sestre mi pokazuju svežanj pisama koje je Dučić pisao svojoj polusestri Soki i njenom sinu Vladimiru. I slike koje im je slao u pismima. Predlažu mi da tu zaostavštinu uzmem i da je čuvam u Beogradu. Nisu više sigurne šta ovde opet nosi dan a šta noć. Slute dolazak nesrećnih vremena. Imaju poverenja u nas, a pisma ako želimo možemo da učinimo dostupna javnosti, jer niko za njih i ne zna osim najuže porodice.

Sarađivao sam krajem sedamdesetih godina sa izvanrednim glumcima Irenom Kolesar i Jovanom Milićevićem. Putovali smo zajedno i priređivali pesničke večeri. Oni su recitovali pesme a ja sam birao stihove i držao male besede. Tako se i rodila zamisao da predložimo školskom programu beogradske televizije da se snimi film o Dučiću i da Jovan odigra ulogu svog imenjaka. Bila bi to prilika da i Dučićeva prepiska posluži za novo viđenje njegovog života. A još jedan Jovan, moj prijatelj profesor Deretić, pomaže da se anatemisani pesnik pojavi ipak na ekranu. Dogovoreno, ostvareno, mada s natezanjima. Zbog nekog razloga i bez mog imena kao saradnika na špici. Pa šta! Za nas trojicu važan je samo pesnik koji se “izlegao” na onom “kamenju” u Hrupjelima - kako Dučić piše svojoj sestri Soki povodom namere da kupi rodnu kuću.

PRED odlazak na duži boravak u Ameriku početkom devedesetih javljamo se našim poznanicima u Dubrovnik. Zbog raznih okolnosti nismo se dugo viđali, devojka je u međuvremenu diplomirala a Krinkin mali klavir je raširio krila i odleteo čak na Tajland zajedno s njegovim novim vlasnicima, doskorašnjim diplomatama u Beogradu. Nastaju ona opasna vremena od kojih je strahovala Dučićeva rodbina. Poručuju nam i da žele da Dučićeva prepiska ostane da miruje pod našim okriljem...

Foto Matica Srpska

Ponovo se susrećem s Dučićem kada 1. aprila 1993. postajem urednik Srpske sekcije "Amerikanskog Srbobrana", baš uoči pedesetogodišnjice pesnikove smrti. Obnavljam dvojezični Književni dodatak i prvi broj posvećujem Dučiću koji je u ovom listu američkih Srba našao utočište svom peru. Štaviše - nazvao ga je svojom “drugom otadžbinom”,.  I na njegovim stranicama objavljivao, pored niza članaka, potpisanih i nepotpisanih, nove otadžbinske pesme, pisane u vili kraj Mičigenskog jezera, gde je boravio kao gost kod svog imućnog rođaka.

EVO me  gde u redakciji, na šestom spratu zgrade u samom srcu Pitsburga, provodim dane i često večeri do kasno u noć kao pre toga decenijama u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, u potkrovlju zgrade na uglu Đušine i Dalmatinske ulice. Samo što ulice u centru Pitsburga, kojeg obgrljuju tri reke, Alegeni, Monongahela i Ohajo, nisu bezbedne kada se smrači kao u gradu na obalama Save i Dunava. Iznad mene su muzej i biblioteka, ispod službene prostorije za administraciju. Toliko. Predsednik Srpskog narodnog saveza Bob Ston veruje, nažalost, da je povukao dobar potez kada je prodao takođe poveću zgradu na Petoj aveniji, samo u univerzitetskom delu grada, izgrađenu 1925, s ćiriličnim natpisom na vrhu - AMERIKANSKI SRBOBRAN.

Na krovu i skoro kupljenog novog srpskog doma sjaje po noćima slova SNF (Serb National Federation), koja privlače poglede i s obala i s okolnih brda, ali ne i poslovne ljude koji bi zakupili prostore za svoje kancelarije. Dauntaun u Pitsburgu, kao i širom Amerike, gubi bitku kada je u pitanju biznis s predgrađima i postaje zastrašujuće pust kada se upale ulične svetiljke i zablistaju neonske reklame. Osim kada petkom i subotom hiljade ljudi privuku pozorišne predstave, balet, opera i, naročito, klasična muzika, po kojoj je pitsburška filharmonija poznata kao jedna od najboljih u svetu.

STIČEM u Savezu, pored Jovana Bratića i Boba Stona, i nove prijatelje, naročito Zoru Trbović, nenametljivu a izvanredno radnu i dragu prvu ličnost u Saveznoj kancelariji. Pomaže mi u radu i mlađa žena Marion, koja na čudnoj mašini kuca ćirilične tekstove i u savremeno opremljenoj laboratoriji razvija ili kopira fotografije za list...

"Srbobran" nema više svoju štampariju jer je i doba olovnih slova otišlo u istoriju. Moj je zadatak i da otkucane članke i fotografije, s naličja premazane voskom, raspoređujem i lepim na velike listove hartije. Zatim se ti listovi šalju kolima na štampanje i iz štamparije poštom upućuju pretplatnicima u Ameriku i Kanadu, pa čak i retkim pojedincima i ustanovama u Australiju i Evropu...Naši naučni radovi na srpskom jeziku, kao i moje pesme, pa jednog lepog dana, pri kraju veka i roman „Kao zlato u vatri“, takođe su pisani na epl računarima i ćirilicom matematičara Ranka Bojanića.

I nastavićemo mi da koristimo Rankovo pismo sve dok ne budemo morali da ga zamenimo ćiriličnim fontovima Times New Roman... Prvih godina mog urednikovanja "Amerikanski Srbobran" je izlazio u velikom formatu jednom nedeljno, a ne dva puta mesečno, kada je i Srpska sekcija imala mnogo više stranica nego danas.

SUTRA: AMERIČKI KRIK PESNIKA O RATNOJ  TRAGEDIJI SRBA

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - SUSRET S KNjIŽEVNIKOM U AMERIČKOM STONOM GRADU: Sava Janković je i u Americi, novoj domovini, ostao veran maternjem jeziku

23. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - GLAS ZVANIČNE SRBIJE ČUJE SE U PITSBURGU: Srbi protestovali u Vašingtonu i u Njujorku ispred Ujedinjenih nacija

16. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 8

FELjTON - DžO BAJDEN NA DORUČKU SA SRPSKOM DELEGACIJOM: Slobodana Miloševića 1998. godine poredio sa negativcem iz filma Džona Forda

20. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - HUMANITARNA MISIJA SRBA IZ GRADA ČELIKA: Nisu nijednog trenutka zaboravili podvige svojih predaka

17. 04. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije