FELJTON - SRPSKA PESNIKINJA NA ENGLESKOM JEZIKU: Na skupu američkih literata bila je mala, ko zna kojom sudbinom odabrana, srpska grupa

SREDINOM marta 1995, ponovo srećem onu privlačnu, uzbudljivu i na jedan dražestan način šašavu Ameriku koju sam bio upoznao davne 1972. godine u Ajova Sitiju kao član Međunarodnog književnog programa.

Jedna od sala "Vestin Vilijam Pen" hotela u Pitsburgu gde su se okupili američki pisci, Foto "Vikipedija"

Pitsburg je tog vikenda američka pesnička prestonica. Ili, bliže zbilji, svi oni koji još uvek imaju vremena i želje da se prepuste magičnim rečima iz drugih, paralelnih ili ukrštenih svetova, ne manje stvarnih od onih svakodnevnih u kojima vladaju novac i moć, mogu u pitsburškom poslovnom srcu, usred dauntauna, u jednom starinskom i lepom hotelu, da se zagnjure u imaginarni vir savremene američke književnosti. O čemu je reč?

Preko 1.000 američkih pisaca, čuvenih ili manje znanih, ali i onih što će to tek eventualno postati, dakle pored profesora i studenti, sa oko 300 univerziteta na kojima postoje predmeti, ili čak katedre kreativnog pisanja, dolaze na svoju godišnju konferenciju, koja se svake godine održava u drugom gradu širom ovog kontinenta, otkuda pisci i stižu (“od Aljaske do Nebraske”). U salama “Vestin Vilijam Pen” hotela oni čitaju pesme, odlomke iz romana, priča i drama, a i raspravljaju o temama kao što su “Eros i muza”, “Homoseksualna književnost i životi njenih autora”, “Umetnost i preciznost”, “Šta je s avangardom?”, “Stvaralačko pisanje i prevođenje”, “Mostovi između kreativnog pisanja i kritičke teorije”, “Američke pesnikinje”, “Ženska književnost o prirodi i putovanjima”, “Studentska svedočenja o multikulturalnosti”.

Treba zato naglasiti da je i skok u dubine onog vrtloga mašte i let u visine na njenim krilima ima svoju cenu: ko nije član “Saveza kreativnih programa” mora da plati 55 dolara po danu za sve manifestacije od jutra do ponoći, ili 10 dolara po “događaju”. Biznis je biznis...

U SALAMA se, ipak, teško može pronaći slobodna stolica. Mesta je više u pretponoćnim satima kada se i to besplatno igra, pa i đuska uz pratnju dva izvrsna pop orkestra. I to ne samo sa flašama piva u rukama, nego i sa cigaretama među prstima, što je danas za Ameriku, kada je reč o zatvorenim javnim prostorima, nemala sablazan.

Mnogi posetioci, autsajderi, ostaju lakši za po stotinak i više dolara i zato što žele da zadovolje nostalgiju za nekim drugim vremenima i drukčijim običajima. Duh te Amerike, iz šezdesetih i sedamdesetih, nekonvencionalne i izazivačke, dugih (sedih) kosa, razdrljenih košulja, obaveznih (starih) farmerki, raznobojnih marama, zavereničkih pogleda, šatrovačkog govora, jednostavne prisnosti, nasmešene ozbiljnosti, uzajamnog poštovanja i osećanja bratske (sestrinske) jednakosti bez obzira na godine i titule, kruži dvoranama “Vestin Vilijam Pen” hotela i nazire iza lakih i lelujavih velova mirišljavog dima. Sve je tu uživo o čemu mlađi gledaju na filmovima ili čitaju iz knjiga. U lokalnim novinama o tom skupu tako se i piše:

“Kada se skupe oni iz književnog biznisa neizostavno će tu da bude mnogo muvanja, grljenja, pijenja i pušenja”.

Za prizemnije je to dobra reklama, a ostali bi došli i bez nje.

JEDANA moja ovdašnja, bivša studentkinja, američka Srpkinja, ostavila mi je poruku da na taj skup dolazi neka Biljana Obradović, koja živi u Nebraski i navodno ima doktorat iz američke književnosti. I da je to obaveštenje dobila od naše čuvene atletičarke, skakačice udalj i uvis, učesnice barselonske olimpijade, Tamare Malešev, Novosađanke, trenutno iz Klivlenda. Biljana učestvuje, Tamara prisustvuje. Uz Tamarinog prijatelja, Sinišu, rodom iz okoline carskog Kruševca, mladića koji u tom Klivlendu ima neku svoju firmu za sređivanje enterijera, to je ta naša mala, ko zna kojom sudbinom odabrana, srpska grupa.

Ispostavlja se da Biljana još nema doktorat nego da će ga tek odbraniti sad, za nekoliko dana, ali ne radom o američkoj književnosti nego knjigom svoje poezije, pisane na engleskom. Magistraturu je takođe zaslužila svojim engleskim stihovima... A srpski govori lako i tečno. Na američkim univerzitetima boravi poslednjih sedam godina...

Ne bih o njoj ovde pisao da mi u nekoj pauzi nije poželela da pročita nekoliko pesama, a ja je nisam onda prekidao više od vascelog sata. Kasnije mi neki njeni profesor govori o njoj kao o veoma perspektivnoj pesnikinji. Jedan od njih, Dejvid Smit, autor tridesetak pesničkih knjiga i američki pesnik prvog reda, kaže mi to dok se klatimo u taktu muzike, okruženi pesnicima i pesnikinjama. Ali i ja sam već došao do sličnog zaključka.

Dejvid, međutim, nijednom reči ne spominje ono što mene u njenoj poeziji najprijatnije iznenađuje: Biljana je i srpska pesnikinja na engleskom jeziku. Dve trećine njene knjige “Smrznuti zagrljaji” zapravo su o Srbiji, onome što je Srbija bila, u njenom detinjstvu, u ličnom iskustvu i kroz priče njenih roditelja, baka i dedova, pa su neke pesme i njima posvećene, ali i o Srbiji ovoj danas, sa njenim nedaćama, strahovima i nadama, u susedstvu i na pragu rata. Ono o čemu naši pesnici i pesnikinje uglavnom ne pišu, ili pišu malo, nju zaokuplja i ona tome daje živi pesnički izraz na njoj književno najbližem engleskom jeziku.

O SRBIJI je Biljana pisala i u novinama svog univerziteta, pa je posle toga dobijala preteća pisma i poruke. Njena pesma “Trnovi” odjek je položaja nekog ko pliva uz maticu, pa ni sama ne oskudeva u polemičkom tonu, koji se da naslutiti i iz ovog odlomka:
Poslao mi je jedan Hrvat šest crvenih ruža, paran broj, namenjen samo mrtvima;   Želeo je da se izvini za ono što je uradio, ali zar mogu da mu oprostim po drugi put?  /... / Šest crvenih ruža za odar jedne države...

A u pesmi “Cvetanje u smrti” nostalgija potiskuje žustrinu:

Veliki crveni makovi podalje od prozora u tuđoj bašti, tako da mogu samo da ih gledam,  a ne i da im priđem i upijem nozdrvama, dotaknem prstima, osetim crvenilo. Oni su vizija koja može nestati ako se približim. Sve moje cveće vene, čak i nedavno zasađeni zdravci,  i ono što je trebalo da procveta, kao da zna   da nema života usred smrti, tuge, očajanja, pa se i oni pridružuju oplakivanju. Usred ovog bogatstva malena stopa beskućništva,  glad za nadom, putokazom, izlaskom.Zašto se ubijamo, palimo jedni drugima kuće?  Hoću li ikada moći da vidim procvetale makove u našim baštama? Da pozovem druge da u njima uživaju?

BILjANA Obradović piše i duže narativne pesme, kao i drugi pesnici mlađeg i srednjeg naraštaja. Zato ove pesme i nisu toliko prikaz njenog pesništva koliko nečeg drugog.

A u opštem cupkanju prve večeri, kada mnogi igraju za svoj račun, ugledam u jednom trenutku tamnoputu i kosooku lepoticu (ruža i mak zajedno, i to onaj crni, zloslutni, iz jedne pesme Vaska Pope) kako me više telom nego rukom poziva da joj se pridružim.

Nasmešim se i puštam je da se odnjiše bez mene. Pitam ipak Biljanu ko je ona?   

- Asistentkinja je na univerzitetu u Virdžiniji. Glavna je ovde. Ženska je pravi haos!

- Ah, Virdžinija!, uzdišem malo u šali. Ali, uz onaj naš narodni, samo mi fali još jedan haos.

ŠKOLE UČILA PO BELOM SVETU

NA GODIŠNjEM skupu američkih književnika u Pitsburgu 1995. bila je i jedna Srpkinja iz našeg stolnog Beograda (roditelji iz istočne Srbije), a koja slovi za  američku pesnikinju. Slučaj unekoliko neobičan - jer je u pitanju pesnikinja, a i dosta jednostavan: dete iz diplomatske porodice, osnovne i srednje škole učilo i završavalo na engleskom, po svetu, pa joj je on, davno, postao, a zatim i ostao prvi jezik.

 SUTRA: PERFIDNA CENZURA ČASOPISA IZ ČIKAGA 

Preporučujemo

Društvo

0 1

FELjTON - JOSIP BROZ U DOSLUHU SA AMERČKIM ISTORIČAREM: Pre Velikog rata u Americi Srbi i Hrvati živeli su čas u miru, čas opet u zavadi

03. 05. 2024. u 18:00

Društvo

0 2

FELjTON - MEDICINSKA POMOĆ ZA SRBIJU OD ČETRDESET MILIONA DOLARA: Srpski narodni savez organizovao demonstracije pred Belom kućom i širom SAD

30. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - SRPSKI NARODNI SAVEZ TEMELj ZAJEDNIČKE KUĆE: Iseljenici su za Srbiju krenuli da prolivaju svoju krv

29. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - AMERIKANSKI SRBOBRAN” PORAZIO BILA KLINTONA: Iz ničega, srpski prosti, radni narod, stvarao je sebi svoje kulturne spomenike

28. 04. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije