FELJTON - ANATEMA CARIGRADSKOG PATRIJARHA NA DUŠANA: Dušanov zakonik pokazuje njegove sposobnosti koje je imao kao državnik

CARIGRADSKI patrijarh nije bio saglasan sa Dušanovim krunisanjem za cara i imenovanjem Joanikija za patrijarha, pošto je njegov autoritet u grčkim delovima novog carstva trebalo da se prenese na patrijarha srpskog.

ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НА ДУШАНА: Душанов законик  показује његове способности које је имао као државник

Car Dušan je podigao manastiru Sveti Arhanđeli u Prizrenu, Foto Iz knjige „Istorija srpske crkve"

Grčki klir se nije usprotivio toj promeni, pošto su uživali vrlo povoljan tretman kod Dušana koji je, ubrzo po krunisanju, bogato darivao sve njihove crkve i manastire, posebno one na Atosu, brojnim poklonima.

Neki episkopi su postali mitropoliti, verovatno tek u titularnom smislu, pošto pod sobom nisu imali episkope. Pojedini grčki episkopi su odbili da priznaju Dušanov postupak, te su zamenjeni Srbima. Ohridskom arhiepiskopu su ostavljene oblasti nad kojima je imao jurisdikciju, dok su one koje su ranije pripadale patrijarhu carigradskom poverene staranju novog srpskog patrijarha. Ovo je bilo direktan uzrok anateme koju je Kalist I (1350-54, 1355-64) bacio na Dušana, srpski arhijerejski sabor i narod šest godina posle krunidbenog čina (1352).

Dušan je bio sklon pomirenju sa patrijarhom, ali, kako nije hteo da se na zahtev ovoga odrekne osvojenih teritorija, pokušaj je propao.

CARIGRAD je još uvek tonuo u razdorima. Kantakuzin se borio protiv cara Jovana V Paleologa, kojeg je sada Dušan podržavao, te ga je pobedio uz pomoć Osmanlija (1352). U nameri da suzbije pohod Turaka koji su postepeno napredovali, Dušan je pokušao privremeni savez sa Grcima. To objašnjava njegovu zlovolju prema katoličkim podanicima, što je jako ogorčilo papu, koga je tretman rimokatolika po Dušanovom zakoniku (1349) znatno uznemirio.  (Papa Klement VI je zapretio Dušanu evropskom oružanom silom ukoliko ne poništi Zakonik. Ugarski kralj je pred Dušana postavio sledeće uslove: car treba da se pokatoliči i prizna papu, odrekne se pretenzija na Srem i Slavoniju, te pošalje sina Uroša kao jamstvo da će tako postupiti.)

Papa je zato ohrabrivao ugarskog kralja Ludovika I (Lajoša I Anžujskog) da s vojskom krene na Dušana. Bosanski ban Stefan II Kotromanić, čija je ćerka bila udata za ugarskoga kralja, takođe je podržao vladara Ugarske. Ove saveznike  je Dušan u potpunosti porazio između Rudnika (planina u središtu Stare Srbije) i Lomničke reke i odbacio ih preko Save i Dunava.

U MEĐUVREMENU, Galipolje je palo u ruke Turaka koji su tada počeli da se za stalno naseljavaju na Balkansko poluostrvo. Dušan je hteo da ih zaustavi po svaku cenu. Poslao je pismo papi Inoćentiju VI (1352-1362) u Avinjon sa izjavom da će učiniti sve da popravi položaj katolika u Srbiji i zamolio ga da pošalje svoje izaslanike radi verifikacije.

Dušan je molio papu da ga u borbi protiv Turaka imenuje za „hrišćanskog kapetana“ (vrhovnog zapovednika). Srpski emisari su stigli u Avinjon 1354. godine i tamo u Dušanovo ime odali dužno poštovanje papi, priznajući mu vrhovnu vlast nad Srpskom crkvom. Papa je dao odgovor Dušanu kojeg je oslovio samo sa „rex Rassiae“ i dao svoj blagoslov za poduhvat. Papski izaslanici su bili dalmatinski episkop Bartolomej i episkop Patija (Sicilija)  Petar Toma, potonji arhiepiskop kritski i titularni patrijarh carigradski. Naišli su na vrlo hladan prijem na Dušanovom dvoru; Dušan je upravo bio zaključio prijateljski sporazum sa Mlecima i vojvodom od Besarabije i Vlaške Aleksandrom čime je predviđena odbrana od ugarskog kralja koji je ugrožavao severne krajeve Dalmacije. Izaslanici su bili prisiljeni da napuste Srbiju, a kasnije je Petar Toma išao na ugarski dvor, insistirajući na potrebi da Lodovik napadne Dušana.

OKO opasnosti sa severa, Dušan se posavetovao sa patrijarhom Joanikijem u Žiči; posle toga, pri povratku u Peć, patrijarh je preminuo u selu Polumiru na Ibru, kod Kraljeva, 3. septembra 1354. godine. U jesen iste godine, održan je sabor u Seru na kojem je Sava V, iguman Hilandara, izabran za patrijarha srpskog.

Napad ugarskog kralja je propao i on je bio prisiljen da povuče svoje trupe iz Srbije. U martu sledeće godine (1355), on je ponovio svoje nastojanje (po nagovoru Petra Tome, episkopa Patija, koji je u to vreme boravio na ugarskom dvoru), ali je ubrzo morao svoju oružanu silu da usmeri protiv Mletaka i da se sporazume sa Dušanom (u maju 1355). Još samo jedanput je Dušan došao u sukob sa Ugrima - kada je podržao Mlečane, a 20. decembra 1355. godine preminuo je u blizini Bera (Verije, u severnoj Grčkoj) i sahranjen u svojoj zadužbini u Prizrenu, manastiru Sveti Arhanđeli.

DUŠANOVA  vladavina je jedan od najsvetlijih perioda u istoriji srpskog naroda. Dušan je bio veliki ratnik i veliki državnik. Kao ratnik, pomerio je granice svoje države dalje nego iko pre ili posle njega. Njegov Zakonik, objavljen u dva navrata - 1349. i, sa dodacima, 1354. godine - pokazuje njegove sposobnosti i uticaj koji je na njega, u civilizacijskom smislu, imala Vizantija. Njegov odnos prema Srpskoj crkvi i njenim zvaničnicima bio je naročito dobar. Tokom čitave svoje vladavine, on je štitio i bogato darivao crkve i manastire. Na Atosu je, na primer, „poklonima ukrašavao i čuvao svete hramove, kako manje tako i veće“. Ostale su hrisovulje koje je podario manastirima Hilandaru, Zografu, Rusiku, Filoteju, Esfigmenu, Vatopedu i drugima. U Srbiji je predao darove manastirima Presvete Bogorodice, Treskavac kod Prilepa, Lesnovu,  zadužbina despota Jovana Olivera u štipsko-kratovskoj župi,  manastiru Svetih Arhanđela Mihaila i Gavrila u Prizrenu, Presvete Bogorodice, (nedaleko od Kumanova,  u Arhiljevici - zadužbini drugog brata carice Jelene Dejana; manastiru Presvete Bogorodice kod Grabova, današnja opština Ražanj, - zadužbini „dijaka“ Dragoja, i, najzad, grčkom manastiru Svetog Jovana Krstitelja kod Sera.

To govori zašto ni srpsko ni grčko sveštenstvo nije protestovalo protiv nekanonskog čina Dušanovog, bar za njegovog carskog perioda. U njima je Dušan našao lične branioce kada je moć ambiciozne vlastele postepeno narasla; a klir je u to vreme imao ogroman uticaj na narod. Za to su oni pod carevom zaštitom uživali privilegije koje plemići često nisu imali. Učestvovali su u odlučivanju o svim stvarima od vitalnog značaja za državu. Stoga nisu imali razloga da se protive Dušanu. (Iz pobožnosti, ili možda neiskrenog dodvoravanja Dušanu, slikali su njegov portret sa oreolom oko glave, kao što je slučaj sa onim u manastiru Dečanima.)

KADA je Dušan umro, sve se promenilo toliko iznenada da je na pomolu bila katastrofa.

„Nejaki“ Uroš (1355-1371) nije bio u stanju da zadrži moć i autoritet koje je dobio u nasleđe. Srpsko plemstvo je počelo da se odvaja, zanemarujući interese zajednice i ne obraćajući pažnju na osmanlijske odrede koji su se približavali. Grci na jugu, kao i Ugri i Bosanci na severu, dobili su priliku da se svete i stiču prednost. Razbijanju carstva koje se urušavalo, papa je bio spreman da doprinese svojom energijom i blagoslovima.

Ludovika je proglasio za „signifer ecclesiae adversus infideles”,, dok je Ludovik svom narodu proglasio da „krstom nastupamo protiv onih otpadnika  i zločinaca koji se protive učenju Hristovom ne da bismo ih osvojili već da bismo slavili ime Hristovo i Svetu Rimsku Crkvu... Svu zemlju koju osvojimo predaćemo Rimskoj Crkvi i Apostolskoj Stolici“.

Oduševljenje papino za krstaški rat protiv Srba izražavale su ove reči: „Mi se nadamo da će Vašom brigom (obraća se ugarskom kralju) ugašena sveća u Kraljevini Raškoj ponovo biti upaljena i da će goreti i svetleti za večnost.“ Ludovikova osvajanja su se završila zauzimanjem Beograda i Mačve, pošto je dalje napredovanje bilo nemoguće i pravdano skrivanjem Srba po šumama.

FATALNI UDARAC

ANATEMA koju je carigradski patrijarh Kalist I bacio na srpski arhijerejski sabor  bio je jedan od fatalnih udaraca koji su rušili sve što je Dušan činio u pokušaju da stvori moćnu hrišćansku državu namesto Vizantijskog carstva u raspadanju. One Srbe koji su smatrali da je samo Kraljevina - a ne i Carstvo - uživala Božji i svetosavski blagoslov, taj događaj je samo učvrstio u ovom  ubeđenju. Osvećenje patrijarha, verovali su oni, nije bilo u skladu sa zakonom, niti je do njega došlo s blagoslovom patrijarha carigradskog "kako je to moralo biti".

 SUTRA: POMIRENjE SRPSKE CRKVE SA GRČKIM PATRIJARHOM 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ALBANCI U PANICI: Nestaju im ljudi na Kosovu i Metohiji, podaci su drastični - u lažnoj državi i sami priznaju: Opšti očaj života!