SRBI U CIRIHU DOČEKUJU BAKUNJINA KAO MESIJU: Prvi Srbin koji se upoznao s Bakunjinom, bio je liberal Vladimir otac Slobodana Jovanovića

U KOJOJ su meri Bakunjinove misli i reči palile srca Srba u Cirihu, naročito 1872. godine, vidi se i iz sledećeg, zanimljivog sećanja Nikole Markovića, koje je našlo mesta u knjizi o dr Lazaru Paču.

ZASTUPNIK Dr Lazar Paču je mladosri bio vatren pobornik Bakunjinovih idej, Foto "Vikipedija"

„Živo se sećam tadašnjih Lazinih dugačkih pisama na flispapiru, u kojima mi vatreno slađaše Bakunjinove poglede, podvlačeći važnija mesta crvenom, plavom i čak zelenom olovkom...“ Laza Paču  je, uostalom kao i svi ostali Srbi u Cirihu, koji su se bili opredelili za Bakunjina (a to je bila ogromna većina), naročito bio oduševljen Bakunjinovim propovedima protiv ograničavanja individualne slobode, protiv države, njene svemoći i njenog centralizma, a za slobodnu federaciju ličnosti u opštinama, ogpntina u provincijama, provincija u nacijama i, na kraju, nacija u sjedinjenim državama - prvo u Evropi, pa onda u celom svetu . (Po Bakunjinovom shvatanju, kojem je do kraja života ostao veran, državnost - centralizam - to je bila teza, anarhija ili amorfizam - antiteza, a federacija - sinteza).

Srbi u Cirihu bili su toliko oduševljeni Bakunjinom, da su ga, kad je doputovao u Cirih u leto 1872, dočekali kao kakvog mesiju. Od svih Srba u Cirihu, valja istaći, Bakunjinu je bio najbliži Manojlo-Maša Hrvaćanin, Srbin iz Hrvatske, rođen u Dubici, koji je jedno vreme studirao filozofiju, a onda medicinu, da bi na kraju napustio školovanje i posvetio se novinarstvu.  Ali prvi Srbin, iz kolonije Srba u Cirihu, koji je Bakunjina lično upoznao bio je Petar-Pera Velimirović. To je bilo u novembru 1870, u Lokarnu . On je Bakunjina posetio u dogovoru sa Svetozarom Markovićem i Pašićem i dva dana vodio s njim razgovore koji su se ticali Prve internacionale i socijalističke akcije među Slovenima, posebno među Južnim Slovenima. Nešto sasvim konkretno, na šta se sve ovaj razgovor odnosio — nije poznato, o tome nigde ništa ne piše ni Bakunjinov biograf, Austrijanac Maks Netlau.

PRVI Srbin uopšte, koji se upoznao s Bakunjinom, bio je liberal Vladimir Jovanović, međutim. Do prvog Jovanovićevog susreta sa Bakunjinom došlo je u Londonu, u oktobru 1862. — posle Bakunjinovog bekstva iz Sibira, 1860., i dugog puta preko Japana i Amerike do u Englesku.  Do drugog, u Ženevi — u martu 1870. godine. „Zatekao sam ga na postelji u radničkom odelu“, čita se u Jovanovićevim Uspomenama.  „Čim me je ugledao, skočio je sa postelje, pa me zagrlio govoreći: — Ko nije bio u zatvoru taj ne zna šta je sloboda; ja sam više puta bio lišen slobode, a i vi ste u Petrovaradinskoj tvrdinji duboko osetili šta znači biti bez slobode; sad obojica dobro znamo šta je sloboda, pa se tim toplije bratski pozdraviti možemo... Rastali smo se ujedinjeni u želji, da se narod srpski što skorije oslobodi i ujedini, da oslobođen i ujedinjen osnuje univerzitet u kome bi se nauke tako slobodno predavale, da bi i jedan Bakunjin magao u njemu zauzeti jednu katedru za svoju nauku! Još smo delili i želju i nadu da se što skorije doživi trijumf demokratskih ideja i načela u slobodnih evropskih država, ujedinjenih sa ugledom na ’Sjedinjene Američke Države’“.

Ne baš tako dugo po ovom susretu sa Jovanovićem, Bakunjin se nastanio u Lokarnu, i tu je puna tri dana proveo u razgovoru sa Hrvaćaninom (od 13. do 16. maja 1872.). U pitanju nije bio samo razgovor, već — upoznavanje, jedna vrsta provere Hrvaćanina od strane Bakunjina. Arbore i Sažin, naime, preporučili su Bakunjinu Hrvaćanina kao pouzdanog mladog reolucionara za članstvo u rukovodstvu Slovenske sekcije, koju je Bakunjin nameravao da tog leta osnuje u Cirihu.

Hrvaćanin se od prve dopao Bakunjinu, što se vidi i iz njegovog pisma Arboreu od 28. maja 1872., u kojem se pod šifrom broj 8 krije Hrvaćaninovo ime, a ne Rusa Ljermontova, kako se to dugo i pogrešno mislilo.  U ovom pismu Bakunjin govori o Hrvaćaninu na više mesta.

Pod tačkom jedan, tako, on kaže: „Očekujem sa nestrpljenjem vest o vašoj konačnoj odluci u pogledu 8. (Hrvaćanina). Je li on primljen ili nije u komitet devetorice Slovenske sekcije? Mi smo svi s tim bili saglasni — ostalo je bilo da to 2. (A. Elsnic) još učini, koji ga je bez sumnje sreo na 153 (Kongres sekcije Jurske federacije). Ja ne verujem da bi 2. mogao biti protiv. Što se mene tiče, ja sam se zaista uverio u njegovu marljivost, odanost i koris- nost — očekujem vaš odgovor. Pod tačkom tri: „Ja sam vas preko 8 zamolio da pričekate, naime sa obračunom sa 78 (Smirnov),  jer to zaista nije tako hitno da se ne bi moglo odložiti do mog dolaska u Cirih..Po tačkom četiri: „Preko istog 8 poslao sam vam op- npfno obrazloženje mog predloga u vezi sa vašim protestom protiv užasno nepravedne... i svake osnove lišene publikacije 74 (Karl Marks) protiv 30 (Bakunjin) i 205 (Slovenske) i 196 (sekcija). Ja sam sve vas zamolio da se o ovoj stvari, koju smatram za veoma korisnu, dogovorite sa 10 (Džems Gijom). Šta ste u vezi s tim uradili? Pod tačkom pet: „Dao sam 8 kraj mog španskog pisma za R(Rali)...“

KAD JE Hrvaćanin boravio u Lokarnu kod Bakunjina, i kad je, potom, Bakunjin doputovao u Cirih, prvih dana jula 1872., Pašić se već nije nalazio u Švajcarskoj, nego u Mađarskoj, kao što smo izneli. Pa ipak, svi autori koji su pisali o Pašiću, i u zemlji i u inostranstvu, govore o Pašićevim susretima s Bakunjinom u Cirihu i navodnim razgovorima i diskusijama između njih. (Čak se govori i o tesnom prijateljstvu između Bakunjina i Pašića). Karlo Sforca, ministar spoljnih poslova Italije, u knjizi „Pašić i ujedinjenje Jugoslovena“, na primer, piše: „Jedne večeri u Cirihu mladi Pašić dade izraza svojim sumnjama u formuli po kojoj se već onda mogao predosetiti njegov budući realizam. Bakunjinu, koji je već bio ocenio vrednost ćutljivog mladog Srbina i koji ga je nagovarao da se posveti borbi za 'zajedničku stvar’, Pašić najzad odgovori: Ma vas volim, ja vam se čak divim; ali ja ne mogu da primim vaše izvesnosti dok ne vidim jasno čime ćete zameniti postojeći poredak, kad jednog dana bude izvršena socijalna revolucija. I kao da se izvinjava za svoju smelost dodao je: 5 Vi znate da se ja spremam za građevinskog inženjera; nikad ne bih pristao da srušim jednu kuću pre nego što bih znao šta ću sagraditi na njenom mestu’. Bakunjin se nije naljutio. I kad je iz Ciriha morao da se vrati u Lokarno, pošto više nije imao sredstava za život, rekao je svojim prijateljima:’Od svih tih mladih ljudi verovatno će samo ćutljivi Pašić jednoga dana igrati veliku političku ulogu u svojoj zemlji“.

U biografiji „Nikola P. Pašić o svome životu i radu“,  napisanoj 1925. godine i navodno pročitane Pašiću u Evianu, gde se nalazio na lečenju, priča o Pašićevim razgovorima s Bakunjinom ima pak ovaj oblik: „Kad je došao u Cirih, Pašić je tu naišao na jednu malu, srpsku, studentsku koloniju. Ti mladi ljudi oduševljavali su se marksizmom i Hervegovim stihovima, pa su održavali veze sa političkim emigrantima iz cele Evrope, kojih je Švajcarska u to vreme bila prepuna. Najtešnji kontakt Pašić i njegovi drugovi održavali su sa Rusima, kojima je na čelu stajao anarhista Bakunjin. Izvesna slovenska solidarnost vladala je između jednih i drugih. Bakunjin je bio idol sviju.

Bakunjin i Pašić bili su, za duže vremena, prijatelji, ali su se po tom razišli. Bakunjin je jednom oduševljeno govorio o revluciji, a Pašić ga je tada zapitao, uz ironičan osmeh:

- Šta treba da se radi posle revolucije? ...To ih je pitanje razdvojilo, ali se, sa pouzdane strane tvrdi, da je Bakunjin rekao: ’U ovome Pašiću leži revolucionar veći od svih nas’“.

SOCIJALISTA PA RADIKAL

NIKOLA Marković ( 1851—1927), autor knjige o dr Lazara Paču, jenom od najboljih srpskih ministra finasija, bio je pripadnik socijalističkog pokreta, a potom radikal. Novinar i publicista. Bio je dopisnik više stranih listova, između ostalog i organa nemačkih socijal-demokrata, lista „Folksštata“. Pokretač više socijalističkih listova u Vojvodipi - „Bratstva“ u Zemunu, 1875, „Smotre“ u Temišvaru, 1880, „Banaćanina“ u Vršcu, 1881. Posle Prvog svetskog rata Marković je radio je u organu Radikalne stranke, „Samoupravi“, ali više kao „redaktor za apsu“  kako to kaže Kosta Ugrinić, u pismu Vasi Stajiću od 8.marta 1926. godine.

 SUTRA: BIROKRTSKA ARISTOKRATIJA UGROŽAVA SRPSKI NAROD 

Preporučujemo

Feljton

0 3

POBUNA SRPSKIH STUDENAT ZBOG VREĐANjA CRNOGORACA: Marks i Engels zamerali su engleskoj štampi što ćuti o „infamijama Crnogoraca i Hercegovaca

06. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije