PERIPETIJE SA SAKRIVANJEM PIŠTOLJA U ŽENSKOJ TAŠNI: Prijatelji porodice Ranković rešili su problem sa nabavkom pištolja na zadovoljavajući način

U LETO 1970. godine kada nas je posetio načelnik Službe državne bezbednosti Dubrovnika i upozorio na mogućnost atentata na Leku, sa nama na moru je bio samo Slobodan.

PRIVATNOST Slavka i Aleksandar Ranković zajedno su se osećali jačim, Foto Arhivv porodice Ranković

Mića je bio zaposlen i ostao je u Beogradu. Slobodan i ja smo bili svesni koliko bi nam značilo da je i Mića sa nama. Jer, bez obzira na to koliko je mnogo toga od rečenog bilo samo zastrašivanje, očigledno po direktivi odozgo – ipak je ono drugo; što su bile gole činjenice, stvar za ozbiljno razmišljanje i zabrinutost. Jer, znali smo i mi da se i u emigraciji podstiče neprijateljstvo prema Rankoviću. Zbog toga je sve te pretnje a i stvarnost takvu kakva je, trebalo savladati i na neki način, u okviru naših moći, držati pod kontrolom. Međutim, u tom smo času i „na položaju“ jedino Slobodan i ja!

Dogovaramo se šta da radimo, šta da preduzmemo i koliko možemo, nas dvoje – jer, sve su varijante samo za dvoje!

Inače, nešto smo oprezniji, ali život, recimo, i dalje teče normalno – kao i ranije.

Odlazimo na kupanje, u kupovinu, ponekad u šetnju, na kafu i sl. Ipak, Slobodan se u to vreme ne odvaja od oca. Marko i dalje spava na svom kauču, u istoj sobi, pored otvorenog prozora koji gleda na ulicu. Međutim, zbog svih tih upozorenja Slobodan i ja smo smatrali da je potrebno da preduzmemo neke mere obezbeđenja, za koje Marko nije znao i u kojima nije učestvovao. Naime, neko smo vreme nas dvoje dežurali na mestu sa kog smo dobro videli okolinu kuće. Napravili smo raspored dežurstava: moja je dužnost bila da na stražarskom mestu budem do dva sata noću, a onda bi Sloba zauzimao moje mesto. Tako smo se smenjivali neko vreme svaku noć.

U međuvremenu, razmišljam o tome kako je ovo naše dežurstvo prilično besmisleno.

Prvo, to ne možemo fizički da izdržimo, već smo umorni, a drugo, kako bismo se nekome i suprotstavili golim rukama?... Ali, uskoro naši prijatelji rešiše taj problem na zadovoljavajući način. Pružili su nam pomoć kada nam je bila najpotrebnija. Inače, još za vreme plenumskih priprema, o kojima mi nismo ništa znali, oružje koje smo imali uzimali smo od dežurnih oficira garde, koji su tada stalno bili u našoj kući kao Markovi pratioci. Kod njih se nalazio i moj ratni pištolj, uspomena na partizanske dane.

Nije mi poznato kome su ga predali – verovatno komandi Titove garde, u čijem su sastavu bili oficiri koji su danonoćno dežurali u našoj kući. Možda su oružje dali KOS-u koji je u stvari vodio tehničku (i ne samo tehničku) pripremu, jer su ti poslovi obavljani u dosluhu sa Stevom Krajačićem i braćom Mišković kao najsigurnijim izvršiocima tih prljavih poslova. No, bez obzira na zastrašivanja i najrazličitije pritiske, ponašali smo se normalno i Marko se nikad nije ustručavao da nas povede u šetnju do Gradske kafane, na kafu, obično kroz Stradun i Kunićevu ulicu.

U to vreme iz Slovenije je došao moj brat Frenk sa sinom, Slobinim vršnjakom, Frenkom mlađim. Sada je naša dvočlana grupa udvostručena. Kada je Frenk stariji došao u Dubrovnik, Sloba i ja smo ga prihvatili kao lice sa najboljim i „najstručnijim“ kvalifikacijama. Iako su pritisci povremeno i jenjavali, ipak bih u noćima pomno osluškivala kako krckaju grančice pod stopama onih koji prolaze šumom što se prostirala do same, ničim zaštićene kuće.

U VEZI sa pištoljem koji je uvek uz mene, ispričaću i jedan doživljaj. Bio je lep, sunčan dan, kakav je svaki letnji dan u Dubrovniku. Dogovorili smo se da u smiraj dana odemo na sladoled. U Kunićevu, kao i uvek, krenuli smo Leka, Mića, Merima sa Sašom i Anjom, Kola – naša domaćica – i ja. Uđosmo u poslastičarnicu, u to vreme uvek punu sveta, i ja sa zadovoljstvom primetih jedan slobodan sto. Izuzetan kvalitet njihovih proizvoda, pa i sama usluga porodice koja je držala  taj lokal, privlačili su mnoge goste i zato smo godinama tu dolazili, prvo sa sinovima, a kasnije i sa unukama Aleksandrom i Andrijanom. Sednem i stavim tašnu na kolena, ispod čega mi je tašna ispod stola otvorena, za svaki slučaj. Poručujemo sladoled prema pojedinačnom izboru i željama.

Cela naša grupa smeštena je oko nas dve. Drugačije i ne može jer je lokal prilično mali.

Završavamo ono što smo poručili, neki sedeći, drugi stojeći. Odjednom, tašna mi skliznu sa kolena i tresnu o kameni pod. Pošto je teži, pištolj je pao brže od tašne, koja ga je pokrila i sakrila. Još pre nego što sam pogledala pod sto, shvatila sam šta se zapravo desilo i šta, u stvari, znači onaj metalni zvuk. Čak i da nisam shvatila o čemu je reč, posle komentara dva nepoznata čoveka koji su stajali kod samog ulaza, bilo mi je jasno da je u pitanju pištolj. Merima čučnu da podigne tašnu.  I ja sam već klekla i u strahu da će ona podići tašnu i otkriti ono što je ispod nje, sklanjam njene ruke ispod stola i brzo guram pištolj u tašnu pa tek onda sve zajedno podižem. Moj strah da će se Merima zbuniti bio je potpuno bezrazložan, jer je i njoj odmah bilo jasno šta treba prvo preduzeti.

U VREME kada smo zaista bili prinuđeni da posedujemo oružje, imali smo u vezi s tim samo još jednu dodatnu brigu. Naime, nosili smo ga krijući. Uz maksimalnu opreznost sačuvali smo tu tajnu do samog kraja, kada nam oružje više nije bilo potrebno. Često smo upadali u neprilike u kojima bi oružje moglo biti slučajno otkriveno. Jednom smo putovali iz Dubrovnika za Beograd u vreme češćih kontrola svih putničkih i ostalih prevoznih sredstava. Rasporedili smo se i smestili u dvoja kola: jedno je vozio Mića, koji je bio sa svojom porodicom, druga sam vozila ja. Usput su svi sem vozača prelazili jedni kod drugih da se ispričamo i da nam brže prođe vreme. Leka je bio u mojim kolima, ali je i on povremeno menjao mesto i prelazio u Mićina kola, u kojima su bila i Mićina deca. Kada smo naišli na kontrolu (prilično brojnu i kompletnu ekipu), Mića se zaustavi prvi, jer je vozio ispred mene. Pokaza im potrebne isprave i odmah produži. Bilo je očigledno da su prepoznali Aleksandra Rankovića. Zatim nailazim ja i milicija traži isprave. Otvaram tašnu pa pretinac u kolima – tražim vozačku dozvolu, a nje nema, pa nema! Milicioner se osloni na otvorena vrata i prati moje pretraživanje po kolima. Već sam uznemirena što toliko dugo stojim nasred ceste, što sam, takoreći blokirala saobraćaj, a od moje potrage ništa. Ponovo pretresam tašnu i, dok kopam po njoj odjednom se otkri i zasvetluca u njoj pištolj. Brzo i svom snagom stegnem i zatvorim tašnu jednim pokretom. Sklanjam se sa puta, da parkiram uz cestu. Milicioner mi opet prilazi, a ja sam zaokupljena razmišljanjem o tome  šta je gledao dok sam prevrtala po tašni. Da li je video ono što nikako nije trebalo da vidi? Opet prevrćem po kolima, kad se odjednom pokraj mene u kolima stvoriše Leka i Mića koji su se vratili kad su primetili da me nije bilo za njima. Pitaju saobraćajnog milicionera u čemu je problem? On se okrene prema meni i upita me da li sam ja sa njima. Brzo odgovorim da smo jedna porodica, našta mi on ljubazno reče da mogu da produžim. Mića okrenu kola i produžismo put. Međutim, kako je ekipa koju smo prošli bila opremljena svom mogućom tehnikom, sve sam do kuće strepela hoće li me negde, na nekoj „krivini“, zaustaviti neka druga kontrola koja bi, po sugestiji one prethodne, mogla da od mene traži i nešto čega obično nema u ženskim tašnama.

Pištolj, na primer! Na sreću, baš ništa od toga! Nije više bilo zaustavljanja, ni kontrole...

PROGLAŠEN ZA RANKOVIĆEVCA

MOM bratu Frenku su u Ljubljani, u vreme priprema Brionskog plenuma, oduzeli mašinku koju je čuvao kao uspomenu na partizanske dane. Trebalo je da preda i pištolj, ratni trofej, ali se tome suprotstavio i pištolj su mu ostavili. Tada nije znao zašto mu je oduzeta mašinka, ali kasnije je bilo jasno da je još pre Brionskog plenuma moj brat proglašen za „rankovićevca“, pa je bilo, valjda, opasno ostaviti mu „šnelfajericu“ i ratne trofeje.

 SUTRA:  NEPOVRATAN  I BOLAN GUBITAK RANKOVIĆA   

Preporučujemo

Feljton

0 0

TAJNE SLUŽBE PRATE SVAKI KORAK PORODICE RANKOVIĆ: Načelnik SUP-a Savski venac preneo je informaciju da ustaše pripremaju atentat na Leku

24. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

OPTUŽBE ZASNOVANE NA PRLjAVIM INTRIGAMA: U akciji oduzimanja oružja na Kosmetu pronađeno 12.000 pušaka, 1.000 mitraljeza, čak i jedan top

23. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

TRIDESETOGODIŠNjI EMBARGO NA ISTINU O PRISLUŠKIVANjU: Generalu Radetu Hamoviću pripisan je greh što mu se sin druži sa Slobodanom Rankovićem

21. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

OD "BRIONSKIH NADA" TITU OSTALA SAMO ŠAKA JADA: Vojin Lukić je, na očevidno montiranom procesu, osuđen na osamnaest meseci strogog zatvora

20. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije