Feljton

SRAMAN, PORAZAN SRPSKI DAN! Zapadu je neophodan alibi za neprijateljsku politiku prema našem narodu

Миливоје Павловић

02. 10. 2020. u 19:46

ZA BUDUĆE objektivne analitičare srpske novije povesti na početku veka koji je Dobrica Ćosić nazvao tuđim, pismo koje je on uputio Vladu Strugaru prvog dana aprila prve godine nastupajućeg stoleća, imaće izuzetnu vrednost:

СРАМАН, ПОРАЗАН СРПСКИ ДАН! Западу је неопходан алиби за непријатељску политику према нашем народу

Slobodan Milošević u američkoj bazi "Igl", kod Tuzle, u vreme prebacivanja u Hag / Foto Novosti/ "Fejsbuk"/ Stefan Cvetković

Beograd, 1. april 2001.

Dragi Vlado,

Obradovalo me je Tvoje pismo1 kako me uvek raduje svaka Tvoja napisana ili izgovorena reč: jer to je reč istine i dobrote. Svaka Tvoja saglasnost sa mojim mišljenjima bio mi je dokaz da ne grešim. A moja su iskušenja bila prečesta i preteška za jedan skroman i častan život. Nisam, dragi Vlado, spokojan ni kada me Ti uveravaš da sam na putu Istine i Pravde. Plašim se samouverenja i oholosti koje jesu naš ljudski najčešći greh.

Uz radost koju mi je donelo Tvoje pismo, ono je izazvalo i iskren strah od prejake pohvale. Ne, dragi prijatelju! Nisam ja taj koga Ti smatraš toliko odgovornim u ovom srpskom rvanju sa sudbinom; naime, ja nisam uvek bio na visini odgovornosti na koju me je obavezivalo poverenje koje su prema meni imali moji savremenici. U svojim zapisima, ja sam izrekao dosta svojih grehova i neispunjenje moralne dužnosti. Zapisi koje ispisujem poslednjih godina, ako zasluže pažnju čitalaca i potomaka, sadrže moja uviđanja o najtežim gresima prema našem narodu, neizvršenim dužnostima koje me ozbiljno terete. Neskromno: oholo pomišljam, morao sam drugačije!

Uviđaš li, Vlado, koliko su srpski pisci i naučnici, oni koji čine intelektualnu elitu, zablude posejali i umnožili u nacionalnoj ideologiji? Neću Tebi da ih nabrajam. Strah me je svake velike pohvale, pa i one koja dolazi i od najčasnijih i najumnijih savremenika, među koje svrstavam i Tebe. Da zaćutim i izgovorim ti samo - hvala!

Želi ti zdravlje

i spokojstvo Tvoj

Dobrica Ćosić

1. april 2001.

Sraman, porazan srpski dan!

OVA opaska ispod datuma je, možda, značajnija i od samog pisma; ova neobična vrsta distanciranja vidi se i iz naslova Ćosićevih dnevničkih beležaka, objavljenih 2011. godine - U tuđem veku - kao i iz naslova drugog toma, koji je Ana Ćosić publikovala posle Ćosićeve smrti, uz napomenu da ga je pisac pripremio za života, i zahtevao da bude objavljen posle smrti (što je i učinjeno 2015).

Smatrajući da je zaokružio svoj romansijerski višetomnik, Ćosić preostalu energiju i slobodno vreme posvećuje dnevničkom registrovanju i komentarisanju burnih događaja u Srbiji HHI veka, kojima se u romanima inače nije bavio. Oslonjen na čitalačko iskustvo s najboljim domaćim i stranim piscima memoara i dnevnika (na njegovom radnom stolu stalno je, do smrti, bila otvorena knjiga Antimemoara Andrea Malroa), Ćosić je odlučio da i sam bude angažovani svedok epohe u čijem je stvaranju sudelovao; ispostavilo se da je reč o jednom od najiskrenijih i najpouzdanijih svedoka.

PRVOAPRILSKO poniženje jasnije je iz Ćosićevih dnevnika. Toga dana (2001), u četiri sata i 35 minuta izjutra, iz rezidencijalnog objekta u Užičkoj ulici u Beogradu, koji mu je bio stavljen na raspolaganje overenim dokumentom s potpisima Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice i Milana Milutinovića, odveden je u Okružni zatvor bivši predsednik Slobodan Milošević.

Kako stoji u knjizi "Gospođa tužiteljka Karla del Ponte" (objavljenoj 2008), iz Haga je Srbiji bio postavljen rok da uhapsi Miloševića do 31. marta 2001. Prema istom izvoru, Đinđić je na sastanku s Karlom del Ponte, 3. marta, kazao za Miloševića:

"On će sigurno biti uhapšen. Izručiću Miloševića Hagu, pa makar morao da ga kidnapujem."

PARE PODIGAO "NAŠ ČOVEK"

PREDSEDNIK SRJ Vojislav Koštunica obavešten je o izručenju oko 22 sata, a avion s Miloševićem poleteo je s tuzlanskog aerodroma ka Hagu u 21.49. Sutradan, 29. juna, u znak protesta, predsednik Savezne vlade Zoran Žižić podneo je neopozivu ostavku. Sudeći prema izjavi Miloševićevog advokata, kao i prema navodima iz štampe, SAD su za izručenje Miloševića obećale i isplatile nagradu od pet miliona dolara. Nema dokaza da je taj novac ikada stigao u budžet srpske vlade iako ima indicija (koje navodi i Miloševićev pouzdani biograf Slobodan Antonić) da je pare podigao "naš čovek". Napisavši u napomeni ispod crte da je 1. april 2001. "sraman, porazan srpski dan", Dobrica Ćosić je, može biti, mislio i na poslovičnu alavost koja lažove i kradljivce vodi u izdaju i još veći zločin.

PRED Okružnim sudom u Beogradu već je bio pokrenut krivični postupak protiv Miloševića, ali ne zbog ratnih zločina, već zbog sumnje na krivično delo za koje se odgovara pred domaćim sudovima.

Pre kidnapovanja, Čedomir Jovanović doneo je Miloševiću dokument s pečatom Vlade Srbije (i napomenom "po ovlašćenju predsednika Vlade dr Zorana Đinđića") u kojem se uhapšenom garantuje da "neće biti izručen nijednoj pravosudnoj niti drugoj instituciji izvan zemlje", kao i pravo da ima svakodnevnu posetu porodice.

U SVOJU beležnicu, crnim mastilom, Ćosić, ne bez osećanja stida, zapisuje kako je Milošević "poklonio pobedu nedostojnima sebe - svetskim razbojnicima, domaćim hohštaplerima i stranim plaćenicima". Nešto niže, istog 1. aprila, Ćosić unosi u dnevnik i pasus koji umnogome objašnjava prirodu vlasti koja se samoproglasila za demokratsku i nagoveštava buduće nevolje sa zapadnim silama:

Zapad trijumfuje. Zahteva da se (Milošević) preda Haškom sudu. Njima je neophodan alibi za neprijateljsku politiku prema srpskom narodu. Nastaviće da vrše pritiske i da ucenjuju. Njima nije dovoljno što je Slobodan Milošević u beogradskom, srpskom zatvoru; oni traže da bude u haškom, evropskom zatvoru. Da Nemačka, Evropa i Amerika dokažu da su vodile ispravnu, pravednu politiku prema srpskom narodu.

I one će na našoj patnji i poniženju potvrđivati da su demokratija i civilizacija, a mi - varvari i ratni zločinci.

NA VIDOVDAN iste godine, pre nego je Karla del Ponte to i očekivala, uz posredovanje američkih, britanskih i drugih obaveštajaca i snažnu finansijsku potporu sa Zapada (Vilijam Montgomeri, američki ambasador u Srbiji, priznao je u svojim memoarima, čiji je naslov Kad ovacije utihnu, i u filmu Konačni obračun, da su SAD i Evropska unija u obaranje i hapšenje Miloševića uložile "mnogo više od sto miliona dolara"), Milošević je - preko tuzlanskog aerodroma - izručen Hagu.

Za isporuku koja je - kako se može zaključiti po sporu koji se pred sudom u Beogradu vodio protiv upravnika prestoničkog zatvora - bila nezakonita, prethodno su se na sednici Vlade Srbije izjasnili svi ministri osim Obrena Joksimovića; odluku su podržali i savezni ministri iz Srbije Boris Tadić, Rasim Ljajić, Vojislav Andrić i Zoran Živković, a potpise su, sa službenog puta u inostranstvo, poslali tadašnji potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus i ministri Goran Svilanović, Momčilo Grubač i Saša Vitošević. Operacijom izručenja rukovodili su Zoran Đinđić i Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
RAFAEL NADAL POSTAJE TRENER? Oglasio se Španac i rešio sve dileme

RAFAEL NADAL POSTAJE TRENER? Oglasio se Španac i rešio sve dileme