Društvo

TITO ODLUČIO DA BARANJA PRIPADNE HRVATSKOJ: Levičar koji nije mogao sa komunistima, ali nije hteo protiv njih

prof. dr Dragan Simeunović

14. 09. 2023. u 07:00

TOKOM rata Dragoljub Jovanović nesumnjivo podržava isključivo narodnooslobodilačku borbu kojom rukovodi KPJ i u svojim zapisima beleži da mu je "svaka pojedinost iz života partizana dragocena i da mu je svaka reč njihovih rukovodilaca značajna", da se i pored toga zaključiti da je imao i određene rezerve prema komunističkom rukovodstvu, i da se čak plašio da će ga komunisti zbog izvesnog političkog neslaganja sa njima možda i ubiti, zbog čega, kako sam priznaje, i pored toga što je "još od 1941. imao spremljen ranac" ipak nije otišao u partizane ni onda kad ga je u Bosnu u dva maha zvao Josip Broz Tito , kao ni onda kada je od partizana u Srbiji dobio poziv da im se priključi na Radan planini.

ТИТО ОДЛУЧИО ДА БАРАЊА ПРИПАДНЕ ХРВАТСКОЈ: Левичар који није могао са комунистима, али није хтео против њих

Uostalom, on će to u lice i reći Aleksandru Rankoviću, Milentiju Popoviću i Blagoju Neškoviću na jednom posleratnom sastanku sa njima kada je otvoreno i pitanje njegovog neodlaska u partizane: "U nekim stvarima se ne bih slagao sa vama, pa biste me ubili" .

O takvom njegovom stavu i postupanju tokom rata možda najbolje svedoči njegov zapis o komunistima sačinjen 1943. godine: "Krajnja levica u našem vremenu, to su komunisti. Dva pravila sam usvojio: sa njima ne mogu, ili bar ne dugo, ali protiv njih neću. Zašto? Evo: teški su, nemogući kao saradnici - ili hoće da gospodare ili da se bune, ili da gaze ili da budu gaženi, pa da se odupiru. Sa druge strane, protiv njih neću, jer, takvi kakvi su ipak su element progresa".

OVAKAV STAV UJEDNO odslikava Jovanovićevu rezervu prema svakom političkom ekstremizmu kao trajnu osobinu njegove političke misli. Zato, iako prihvata da je "nužno da u javnom životu svakog društva postoji jedna krajnja levica", podvlači da je ona ništa drugo do "crveni svetionik na obali - ne pokazuje kuda treba ići, nego pored čega treba proći, od čega se suviše ne udaljavati, ali u šta ne udariti" . U ocenjivanju takvog njegovog postupanja, svedenog na skrivanje od okupacionih vlasti i davanje podrške partizanima, treba imati na umu i to da je nemačka tajna policija Dragoljuba Jovanovića označila kao "vođu komunističke zemljoradničke stranke" i sve vreme rata pretpostavljala da se on krije u okolini Pirota , dok je komunistima bilo dobro poznato da se krije u Beogradu, jer su povremeno, makar i posredno, komunicirali sa njim.

Da su komunisti imali prema Dragoljubu Jovanoviću ambivalentan odnos u zavisnosti od svojih trenutnih potreba svedoče i vrlo ljubazan poziv Aleksandra Rankovića , kao i poziv Josipa Broza Tita Dragoljubu Jovanoviću da učestvuje u političkom životu zemlje, ali koji su mu bili upućeni ne odmah po oslobođenju Beograda, već tek pošto je Jovanović zbog nepriključivanja partizanima i "neosuđivanja Draže Mihajlovića" bio izmaltretiran, ponižavan i izložen raznim neprijatnostima od strane Slobodana Penezića Krcuna, Svetislava Stefanovića Ćeće i još nekih komunista koji su se u bavili pitanjima unutrašnje bezbednosti. (Za Ćeću Stefanovića Dragoljub Jovanović piše da ga pamti kao trgovačkog pomoćnika kod Mitića koji je dolazio da sluša njegova predavanja. ) On će takve njihove postupke, iako duboko uvređen, ipak opravdavati u svojim zapisima, navodeći kao glavni razlog za svoje praštanje to da se ne sme "gubiti iz vida da su naši komunisti ljudi koji skoro nikada nisu disali normalan vazduh, ni živeli normalnim životom", budući da su stalno bili ili u zatvorima, ili u ilegali ili u šumi.

* * * * * * *

SRBIJA I CRNA GORA JEDNA FEDERALNA JEDINICA

IAKO DRAGOLjUB JOVANOVIĆ nije bio jedini ugledni levičar od koga su komunisti tokom rata očekivali da im se priključi na oslobođenoj teritoriji, kako bi podigli ugled narodnooslobodilačkog pokreta, njihove sudbine su bile različite u odnosu na Jovanovićevu. Tako je, na primer, Jovanović u novembru 1944. godine obavešten da se istaknuti kumunistički funkcioner Radovan Zogović blizak Milovanu Đilasu, zadužen za kulturu, a zbog svoje oštrine nazvan "bič za književnike", sprema da lično "ubije Miroslava Krležu čim ga sretne", zato što se Krleža "nije odazvao ni na tri poziva da izađe na oslobođenu teritoriju, čak ni kad je tamo bio stari Nazor". Ne samo da "čovek sa kandžijom" nije sproveo svoju pretnju, već je Krleža, bivajući često u Titovoj blizini, na razne načine promovisan i nagrađivan, bez ikakvih posledica zbog svog neodlaska u partizane. Uz to, i Krleža je takođe imao u svom posleratnom političkom mišljenju određena odstupanja od zvanične politike, ali to njemu za razliku od Jovanovića nije donelo nikakve loše posledice, ponajmanje zatvor. Inače, Zogović je tokom Jovanovićevog govora u čast Crvene armije naredio da ga ne snimaju za radio, tako da njegove reči čuju samo okupljeni. Takođe, na intervenciju Zogovića ni pisana verzija Jovanovićevog govora nije objavljena u novinama.

Za utvrđivanje političkog značaja Dragoljuba Jovanovića u tom istorijskom trenutku od velike je važnosti činjenica da se nakon svih peripetija na sopstveno traženje ponovo susreo sa Josipom Brozom Titom 12. decembra 1944. godine, iako mu je Slobodan Penezić Krcun pre toga u lice saopštio da "nije dostojan da razgovara sa Titom". Sastanak je bio upriličen od strane Aleksandra Rankovića koji ga je i lično prevezao od kuće do Titove rezidencije u Užičkoj, i koji je tom sastanku i prisustvovao.

TOM IZUZETNO VAŽNOM događaju Jovanović u sećanjima poseban akcenat stavlja na Titovu ponudu da se priključi Narodnom frontu, mnogi detalji iz tog razgovora pokazuju da je Tito bio iznenađujuće veoma otvoren sagovornik i da je tokom dvočasovnog susreta izneo mnoge svoje planove koje je, kako će istorija potvrditi, kasnije odista i realizovao. To je naravno bio i kompliment za Dragoljuba Jovanovića, budući da nema sumnje da Tito nije iskazivao takvo poverenje baš prema svakome. Uz to, Jovanović je, koliko se da suditi prema njegovim sećanjima, tokom tog sastanka imao slobodu da se ne složi sa nekim Titovim idejama, pa čak i da mu po nekim pitanjima protivreči.

Recimo, Dragoljub Jovanović je smatrao da Crna Gora treba da čini zajedno sa Srbijom jednu federalnu jedinicu nove Jugoslavije, dok je Tito smatrao da Crna Gora treba da ima svoju posebnu federalnu jedinicu, i kazao Jovanoviću da je on to već i obećao Crnogorcima prilikom svog boravka u Crnoj Gori, "ali da se oni mogu ujediniti sa Srbijom kad god budu hteli. Tu je i Sandžak koji ostaje kao veza među njima". Dragoljub Jovanović, mada nije bio velikosrpski nacionalista, ipak nije doživljavao Crnogorce kao posebnu naciju, pa zato nije ni smatrao da treba da imaju bilo kakvu federalnu jedinicu. To se vidi i iz njegovih tekstova pisanih tokom rata u kojima sa zgražavanjem komentariše istupanja proustaški orijentisanih crnogorskih političara Sekule Drljevića i Štedimlije zbog njihovih tvrdnji da su Crnogorci "Crveni Hrvati", zbog njihovog antislovenstva i zbog "ispovedanja crnogorskog pravoslavlja" kao nove religije.

Pri tom nije odoleo da za Štedimliju ne napiše da je "nastran i malouman", a za Drljevića da "niko više od njega nije mrzeo Srbe, osobito Srbijance". Za njega su svi Crnogorci, pa čak i Drljević i Štedimlija, jednostavno "naši zemljaci iz Crne Gore", čak i kad "ispovedaju tako ekstravagantne teorije".

* * * * * * *

ODBIO AMBASADORSKO MESTO U MOSKVI ZBOG STRAHA OD LIKVIDACIJE

U RAZGOVORU SA TITOM Dragoljub Jovanović se posebno interesovao za teritorijalno uređenje nove države zato što je pokušavao da proceni moguću korist ili štetu od toga uređenja po saradnju seljačkih stranaka koje je on u svojim planovima video okupljene u jednom bloku kao i pre rata. Po Jovanoviću, Tito tada nije govorio o autonomiji Vojvodine, već je kazao da će "Banat i skoro ceo Srem sigurno biti u Srbiji, za Bačku ćemo još videti pošto ima dosta katolika, a već Baranja ide u Hrvatsku". Što se tiče Makedonije i razgraničenja sa Bugarskom i Grčkom Tito je rekao: "Mi ćemo Bugarima vratiti dva sreza koji su im uzeti u Versaju, a oni će nama ustupiti Pirinsku Makedoniju.

Egejske se nažalost moramo odreći, pošto su Grci doveli mnogo svojih iz Male Azije".

Kada je Jovanović izrazio sumnju da će nam Bugari vratiti Pirinsku Makedoniju, Tito je energično odvratio da je "to svršena stvar".

Glavni razlaz među njima je bio oko koncepta budućeg partijskog ustrojstva države. Tito je zagovarao jednopartijski model, dok je Jovanović insistirao na višestranačkom ili bar dvopartijskom tako što će Narodni front Jugoslavije činiti dve stranke, radnička i seljačka, videvši to kao uzus demokratije. Tito je bio oko toga nepopustljiv: "Nemojte! Kad budu dve, biće ih i dvanaest. I onda ćemo imati haos."

Isto tako je među njima došlo do neslaganja i oko uloge seljaštva u ostvarivanju revolucije i izgradnji socijalizma. Dok je Dragoljub Jovanović smatrao da seljaštvo zaslužuje da ima svoju stranku "koja će stati uporedo sa Komunističkom partijom" , ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su seljačke mase iznele glavni teret narodnooslobodilačke borbe, Tito je odajući priznanje i "seljacima u Srbiji koji su prvi krenuli", i seljacima u "Bosni i Hercegovini koji su dali najveće žrtve, osobito u Krajini", ipak odbijao Jovanovićev predlog uz obećanje: "Mi ćemo gledati da se odužimo jednima i drugima. Sprovešćemo agrarnu reformu i daćemo im zemlju."

OSIM TOGA, TITO nije bio ni za masovan ulazak seljaka u Komunističku partiju, pravdajući to time da je KPJ, kao i njen sovjetski uzor, kadrovska, a ne partija masa.

Jovanović je takav Titov pristup pokušao da iskoristi predlažući da onda on stvori levičarsku seljačku partiju masa, podsetivši da ga je Tito molio 1941. da u Hrvatskoj stvori leve seljake, kao što ih je stvorio u Srbiji. Tito je i to odbio, rekavši da su se hrvatski seljaci uključili tokom rata u redove partizana, a time i levice, u dovoljnoj meri. Jedino što je obećao Dragoljubu Jovanoviću bilo je da može da ima svoju stranku koja bi imala svoje rukovodstvo i svoj list, ali koja ne bi imala pravo na lokalne odbore kako se ne bi omasovila.

U razgovoru su dodirnuli i stav Engleza i njihove antikomunističke aktivnosti, a Tito je u jednom trenutku ljutito rekao: "Englezi misle da su upoznali mene, ali ja sam upoznao njih".

Tito je, kao i Ranković pre toga, ponovio ponudu Dragoljubu Jovanoviću da ga pošalju za ambasadora što je Jovanović odbio shvatajući da hoće da ga se reše kao nekoga ko ima veliki uticaj na srpskom selu, a Titovu ponudu da ide za ambasadora u Moskvu je u krajnjem intimno doživeo kao Titov pokušaj da ga tamo, daleko od očiju jugoslovenske javnosti, likvidira uz pomoć GPU.

Razgovor se završio Jovanovićevim pristankom da bude deo novog režima, uz izvesno "posipanje pepelom" koje je istovremeno bilo i inteligentno opravdanje za neodlazak na mesto ambasadora u Moskvi: "kad već nisam neposredno učestvovao u ratnim stradanjima, hoću da sarađujem na podizanju i izgradnji države"

* * * * * * *

MARŠAL JEDINI IMAO PRAVO DA KORISTI DUPLE STANDARDE

I PORED TOGA ŠTO je kao potreban novoj vlasti bio prihvaćen od strane samog komunističkog vrha i ubrzo i uzdignut na visoki položaj, neki uticajni komunisti nisu mogli Dragoljubu Jovanoviću da oproste nepriključivanje partizanima, što će kasnije ubrzati njegov politički pad. Ni on to nikada neće oprostiti njima, iako im je praštao mnogo toga. Na primer, Blagoju Neškoviću Jovanović nije oprostio to što je "svu zaslugu za Narodnooslobodilačku borbu pripisao Komunističkoj partiji, a ni našu stranku, ni Ribarovu grupu nije pomenuo - za razliku od onoga što je maršal Tito napisao i rekao novinarima i što je objavljeno preko radija 18. maja te iste godine", odnosno što je Nešković u Beogradu kao glavni govornik "po 20. oktobru izjavio na zboru da je borbu vodila samo Komunistička partija, da su sve građanske i seljačke partije izdale dok su se njihovi šefovi krili u mišjim rupama" (a što je "Politika" objavila u svom prvom broju posle oslobođenja Beograda).

Tim rečima Nešković je po Jovanoviću sve nekomuniste koji su učestvovali u antifašističkoj borbi "odbacio i odrekao im svaku zaslugu u ovoj borbi". (Svoju netrpeljivost prema "Blašku" Neškoviću potvrđuje i sam Dragoljub Jovanović: "Na njega su se sručili svi moji prekori i bezmalo sve moje kritike za ono što smo mi iz Narodne seljačke stranke, pa i iz zemljoradničke levice, izdržali od drugova komunista".) Kao iskusan funkcioner Kominterne Tito je zadržavao samo za sebe pravo da govori diplomatskim i "političkim" jezikom i da se služi duplim standardima, dok je višim i nižim partijskim krugovima bilo prepušteno, tačnije naređeno, da se brutalno i beskompromisno obračunavaju sa "protivnicima i kolebljivcima". Iz tih i takvih krugova su potekli i sumnjičenje i veliki napad na Dragoljuba Jovanovića na skupovima i u prvom broju "Politike" koja je izašla u oslobođenom Beogradu.

IZ JOVANOVIĆEVIH uspomena i drugih spisa vidi se da je on verovao da je iznenadni posleratni poziv komunista da im se sa svojom strankom politički priključi bio rezultat uviđanja istine o njegovom držanju tokom rata, da je taj obrt u držanju komunista prema njemu njihovo iskreno priznanje ne samo njemu lično za njegov antifašizam i patriotizam, već i za nesumnjiv doprinos mnogih članova njegove stranke narodnooslobodilačkoj borbi koji su sledili njegov stav da "borbu moramo pomagati na sve načine, da naši ljudi treba da idu u partizane, da je tamo naš predsednik". Smatrao je da je njegov neodlazak u partizane uspešno opravdan pred partizanskom vlašću time što mu partija nije dopuštala odlazak zbog njegove lične bezbednosti: "svi su zahtevali da ja ne idem... jer ću sigurno biti otkriven i ometen". Zbog svega toga je, kako piše, čim mu je po oslobođenju nakon izuzetno neprijatne bezbednosne provere ponuđeno od Rankovića i Tita da bude deo novog režima "uleteo svom snagom u nesebičnu saradnju" sa njim.

Smatrao je da će glavni doprinos njega i njegove Narodne seljačke stranke biti u tome da što pre "Srbiju privole da se odrekne kralja i prihvati republiku", što komunisti ne bi mogli lako da ostvare u seljačkoj Srbiji bez stranke kakvu je predvodio Jovanović. Za uzvrat mu je dodeljena važna manifestna uloga potvrđivanja radničkog i seljačkog, kao opštenarodnog jedinstva u pogledu podrške komunistima kao vodećoj političkoj snazi.

Otuda će već 23. februara 1945. upravo on biti onaj kome je ukazano poverenje i velika čast da "sa balkona Narodnog pozorišta govori u čast Crvene armije", a potom i na nizu drugih važnih političkih skupova, rame uz rame sa najvišim komunističkim funkcionerima. Tako brzom njegovom pristanku i poletu je bez sumnje doprinelo njegovo nepokolebljivo levičarsko uverenje da treba odmah po uspostavljanju mira graditi socijalizam. Uskoro je kooptiran u Narodnu skupštinu Srbije i u Privremenu narodnu skupštinu Jugoslavije i izabran u njeno Predsedništvo. Povereno mu je i da izradi izborni proglas Narodnog fronta Jugoslavije.

22. 08. 2023. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Svet

0 25

NOVE SVETSKE SILE UKLjUČILE SE U SUKOB U UKRAJINI: "Dve na strani Putina, dve žestoko protiv Rusa"

SUMNjE u podršku SAD Ukrajini u slučaju pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima mučile su sve one kojima je cilj da se Kijev obrani od ruske agresije. Tramp je pobedio i tek treba videti u kom će smeru krenuti njegova politika, ali sva ta dešavanja zasenila su drugi važan odnos u tom, ionako komplikovanom, odnosu.

22. 11. 2024. u 09:14

RUSIJA POSTALA GLAVNI IGRAČ U EVROPI: Ovo se desilo prvi put od proleća 2022. godine

Ekonomija

0 4

RUSIJA POSTALA GLAVNI "IGRAČ" U EVROPI: Ovo se desilo prvi put od proleća 2022. godine

RUSIJA je u septembru prvi put od proleća 2022. postala glavni snabdevač gasom Evropske unije, prenosi RIA Novosti, pozivajući se na podatke Evrostata.

21. 11. 2024. u 11:32