VUKOVI SA MORA NA KOPNU POSTALI KROTKI JAGANJCI: Bokelji u metafori nestanka - inventar višegodišnjih zaborava

IDEJA o ujedinjenju Južnih Slovena je u Boki utemeljena 1848. godine, kada je na Skupštini Bokelja podržana deklaracija o zejedničkom državnom konceptu.

Don Niko Luković jedan od najvećih Bokelja XX veka, Foto Arhiv Kotor, Arhiv Hereceg Novi, Muzeji Kotora i Herceg Novog, Profimedija , Portal Atlantik , Siniša Luković, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, "Vikipedija" i Fejsbuk...

Burno je pozdravljena i proslavljena topovskim salvama sa 40 jedrenjaka što je Prčanju dalo epitet rodoljublja i jugoslovenstva. Na tekovinama takvog sistema vrednosti svet je ugledao Niko Luković i verovao u njega celog života. Poreklom iz jedne od najuglednijih kapetanskih porodica on plovi u hronikama burnih i teških vremena. Napisao je desetine knjiga i studija posvećenih istorijskom i kulturnom nasleđu Boke Kotorske. U traganju za zaboravljenim duhom Prčanja i Boke, Luković je ponudio uzore i obrasce koji pomažu da spoznamo sami sebe u traganju za vlastitim ili tuđim korenima upravo onim koji nas ne dele. U tom pogledu je ostao do kraja dosledan i zato ga ističem kao najvećeg Bokelja XX veka.

Boka Kotorska je tipičan primer multikulturalnosti gde se uvek sreće problem identiteta i to kako nas drugi vide a ne kako mi percepiramo sami sebe. Biti istinski Bokelj znači ne pripadati nijednoj opciji koja nas deli nacionalno ili verski; moramo biti nešto drugo samosvojstveno u različitosti pripadanja. Jer mi, Bokezi, jesmo drugačiji i nismo Dalmatinci što rekoše naši preci u deklaraciji o ujedinjenju 1848. Protekle decenije ovih prostora su omeđene novim državama, crkvama, jezicima...

Razlike se ističu i potenciraju svakodnevno a tamo gde ih nema prave se veštački. Don Niko Luković je kao vizionar pokušao da ujedini buduću razjedinjenju braću i to tako što je od sakralnog objekta župske crkve na Prčanju u vlastitoj životnoj efemernosti stvorio galeriju savremene jugoslovenske umetnosti. Držeći se tradicije donatorstva, sebe je duhovno ugradio u monumentalnost svekolikog izraza u društvu Meštrovića, Rosandića, Mitrića, Milunovića, te slikara venecejanske škole čineći jedinstveni rukopis koji ne poznaje granice. Tolerancija i poštovanje različitosti su održale Boku, bile su njegove reči koje su me zatekle u neuspelom pokušaju da se setim bar još jednog katoličkog hrama ispred koga je bista pravoslavnog vladike. Društvena i politička kretanja osamdesetih godina prošlog veka sa poremećenim sistemom vrednosti marginalizovali su delo i misli Lukovića... Don Niko Luković je bio erudita neslućenih kapaciteta ali i nedovoljno veliki katolik da bi u hijerarhiji crkve stigao dalje od župnika, a kamoli kotorskog biskupa.[...]

Bokelji početkom prošlog veka , Foto Arhiv Kotor, Arhiv Hereceg Novi, Muzeji Kotora i Herceg Novog, Profimedija , Portal Atlantik , Siniša Luković, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, "Vikipedija" i Fejsbuk...

Imao sam izuzetnu priliku da u ranom detinjstvu poslušam deo životnih ispovesti dva poslednja kapetana koji su plovili na jedra. Prvi je bio moj ded Đenko a drugi Niko Lazari. Kao i većina njihovih savremenika bili su veliki tradicionalisti. Prezirali su novu tehnologiju parnih mašina, a kolege na vaporima smatrali manje vrednim uvereni da njima komanduje makina odn. mašina. Nedostatak snalaženja u novom dobu imao je skupu cenu praćen finansijskim kolapsom i migracijom muškog dela populacije. Prvo značajno odredište je bio Trst... Ostali su se rasuli širom sveta, najčešće u Severnoj i Južnoj Americi. Drugi deo ženske populacije ostao je u usamljenosti bez prilika srećnije budućnosti. Bilo je nezamislivo da se udaju za prve susede Crnogorce koji su počeli migraciju sa kopna na more. U takvim okolnostima izostala je prosta reprodukcija i osipanje familija je dovelo do konačnog izumiranja. Od 12 porodica koje su osnovale Prčanj i podigle Bogorodični hram danas su još živi potomci samo pet.

* * * * * * * *

BOKELjSKA MORNARICA - HRVATSKO-CRNOGORSKA UDRUGA

KRAJ DRUGOG SVETSKOG rata Bokelji dočekuju sa novim iskušenjem. Osvanulo je jutro u novim granicama bez da ih je iko pitao za mišljenje u ideološkom potezu pera Blaža Jovanovića i Edvarda Kardelja.

Crkva je odvojena od države ali se sekularnost različito primenjivala u pravoslavnom i katoličkom pogledu. U prvom slučaju pravoslavlje je satrto u pasijim grobljima i verskim objektima pretvorenim u silose ili staje za stoku. Brozomorni sistem je bio daleko tolerantniji kada su katolici bili u pitanju, gde je širenje vere i uticaja bilo daleko slobodnije pa tim i efikasnije. U užem delu zaliva posebno do tesnaca Verige živela je posle rata multinacionalna i multikonfesijalna populacija. Bilo je tu Hrvata, Austrijanaca, Italijana, Čeha ali pre svega Srba pravoslavne i katoličke veroispovesti.

Posle 70 godina svi prvo navedeni su postali Hrvati katolici, dok su Srbi katolici nestali jer ih se pre svega odrekla njihova matica Srbija pod geslom da ne možeš biti Srbin ako nisi pravoslavan. Ovaj anticivilizacijski čin je bio koban za opstanak Bokelja gde se svakim novim danom sužava autonomija javnog prostora na njihovu štetu. Potpuno nespremni da se suoče sa novim društvenim i socijalnim prilikama, bivši vukovi na moru postaju na kopnu krotki jaganjci. Dve trećine ukupno najvrednijeg kulturno-istorijskog nasleđa Crne Gore se nalazi u Boki Kotorskoj. Na žalost, Crna Gora godinama unazad pokazuje da nema receptore koji bi prepoznali vrednost ovog istorijskog poklona dok sa druge strane bokeljsko nasleđe dobija nacionalni hrvatski prefiks. Sasvim je prihvatljiva postala teza da sve što je katoličko zapravo jeste hrvatsko, dovodi se u pitanje državni integritet i suveneritet i takvom narativu zapravo nema ko da se suprostavi. Bokelji se u ovim današnjim okolnostima više ne rađaju a umiranje je jedina izvesna konstanta. Nije postala retkost da se vera proda za večeru iz sasvim lukrativnih razloga.

Za Iva Visina, pomorca koji je otplovio svet, nema mesta u Kotoru , Foto Arhiv Kotor, Arhiv Hereceg Novi, Muzeji Kotora i Herceg Novog, Profimedija , Portal Atlantik , Siniša Luković, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, "Vikipedija" i Fejsbuk...

"Jugooceanija" kao moćna kompanija bivše države nikada u svojoj floti nije imala brod sa imenom Iva Visina prvog Južnog Slovena koji je svojim brodom otplovio svet. Na Admiralitetu i UO Bokeljske mornarice je odbijen predlog da se u luci Kotor podigne spomen-obeležije Visinu kao metafori naše pomorske tradicije uz obrazloženje da Kotor u svojoj prošlosti ima značajnije ličnosti i da je uostalom slavni kapetan po rođenju Prčanjanin. Admiral Bokeljske mornarice je autor knjige "Historija pomorstva Crne Gore", iako ova država do Berlinskog kongresa 1878. nije imala izlaz na more.

Čelni ljudi Bokeljske mornarice su posebno ponosni na nominaciju ove organizacije Unesko listi nematerijalnog kulturnog dobra, iako nikome i nikada od naših predaka na pamet ne bi palo da ovako nešto sastave i potpišu... Nikada do sada Bokeljska mornarica nije bila ni srpska ni mletačka, još manje francuska ili austrijska. Bila je bokeljska ma kako velike sile vladale ovim prostorima... Po svom Statutu i još više nepisanom uverenju naših prethodnika Bokeljska mornarica nikada nije u svom imenu imala nacionalne i verske odrednice ... U nominacionom aktu kandidature za Unesko postala je hrvatsko-crnogorska udruga i tim činom izgubila vlastiti identitet i prestala biti bokeljska.

Dakle, sasvim je svejedno koji nacionalni ili verski prefiks koristite jer time bokeljstvo kao kategoriju identiteta, koji nas je u prošlosti odbranio od svih drugih moćnih odrednica šaljete na smetlište istorije... Sve navedeno je bolni apel i glas u cilju zaštite naše Nevijeste Jadrana koja danas teško boluje i pitanje je koliko još ovako može opstati. Gde god da se okrenete videćete uznapredovali urbicid, autodestrukciju koja je u velikoj meri poništila svu kreativnu energiju naših predaka.

Nas ne može odbraniti nikakav Unesko jer svakodnevno dokazujemo da smo od njega jači.

Kotor je grad star dva milenijuma, bogate prošlosti, iznad čijih glavnih vrata i sada stoji grb Avnoja sa brozomornim citatom da tudje nečemo a svoje ne damo. Kada god vidim ovu poruku pomislim da smo sve što smo mogli do sada dali, čak i ono što nam nikada niko nije ni tražio.

Preporučujemo

Društvo

0 0

POLITIČARI BRANE TRST NA PREDIZBORNIM MITINZIMA: Očuvanje poretka iz 1945. iskušavalo je snage ideološki podeljenih država

20. 10. 2023. u 07:00

Društvo

0 1

ČOVEK KOJI JE STVARAO ISTORIJU: Filip Hristić, prvi predstavnik elite koja je gradila modernu Srbiju

13. 10. 2023. u 07:00

Društvo

0 0

ZABORAVLjENI SRPSKI VELIKANI: Ko su bili general Dimitrije Cincar-Marković i Filip Hristić

09. 10. 2023. u 07:00

Društvo

0 1

STVARANjE DRŽAVE ZAPOČINjE PESMOM: Filip Višnjić i Vuk Karadžić u Klesanju naše istorije

24. 09. 2023. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije