DOKUMENT O SRBIJI I SRPSKOM NARODU: Ćosićev dnevnik veran snimak naše novije istorije uživo

IZUZETNO bogata i stvaralačka biografija Dobrice Ćosića - jednako kao i njegova bibliografija - njegovo zamašno književno delo, ali i publicistika, i političko delovanje, može se, svakako, percipirati kao metaforička slika sudbine srpskog naroda i srpskog prostora na prelazu iz jednog u drugi milenijum.

ДОКУМЕНТ О СРБИЈИ И СРПСКОМ НАРОДУ: Ћосићев дневник веран снимак наше новије историје уживо

Foto Knjiga "Vreme sa ocem"

Njegov životni i stvaralački hod duboko je i osvešćeno isprepleten sa sudbinom Srbije i njenim menama na smeni vekova. Ćosićev stvaralački angažman, u kome se promena forme iskazuje kao permanentno kreativno načelo, skladno se upotpunjuje i prožima sa njegovim političkim praksom. U kreativnoj, imaginativnoj ravni, Ćosić je u svojim prozama epski široko i dokumentovano rekonstruisao istorijsku vertikalu Srbije i srpskog naroda u nastojanju da očuva, profiliše i modernizuje svoje istorijsko biće. Istorija Ćosićevog višestrukog angažmana prelama se u samom njegovom složenom, krivudavom, protivurečnom, hrabrom i dramatičnom životnom putu, koliko i u njegovom markantnom književnom rukopisu.

U okviru Ćosićevog višeknjižja posebnu konotaciju imaju, svakako, njegovi ogledi, eseji i ispovedni, dnevnički iskazi, koji su, s jedne strane, značajni za razumevanje njegove poetike, a s druge - kao osobeni diskurs u kome pisac otkriva i samoispituje političku stvarnost Srbije. U ovim iskazima autor iznosi svoje dileme, stavove, kritike, pohvale i nedoumice povodom mnogih pitanja, kako iz osobenog "ličnog ugla" tako i na jednoj opštijoj i složenijoj ravni srpskog društva u turbulentnom vremenu na razmeđi stoleća.

Foto Knjiga "Vreme sa ocem"

KRITIČAR Predrag Palavestra nazvao je Ćosića "temperamentnim zastupnikom ideje o angažovanoj književnosti", nastavljačem pisaca koji su takođe snažno delovali u kulturnim i društvenim poduhvatima svoga vremena (Vuk, Dositej, S. Marković, J. Skerlić). Poetika D. Ćosića u ovim delima pokazala se, piše Palavestra, i kao njegova etika, posebno u Akciji (1964), Moći i strepnjama (1971), "knjizi nemira" Stvarno i moguće (1982) i Promenama (1992).

S druge strane, ispovedni diskurs predstavlja dragocen dokument o Srbiji i srpskom narodu u tom periodu, o kome Ćosić - u dvostrukoj poziciji literate i državnika - nastoji da izgradi osobenu, koliko intimnu i ličnu toliko i produbljenu, analitičku percepciju.

Najzad, sa literarnog stanovišta gledano, ovi fragmenti su svojevrsni "prozori" u skriveni svet velike politike i dramatičnih, a ponekad i dalekosežnih odluka na kojima su se prelamala odsudna pitanja istorijskog puta Srbije. Ćosić u svojim ispovestima kao da, pre svega, vodi dijalog sa samim sobom i, u tom smislu, povremeno, podseća na antičke obrasce vođa i istovremeno retora koji su, najčešće u literarnom samopropitivanju, tražili oslonac i potporu. Otuda njegova reč kao da oscilira u sazvučju između retoričkog diskursa antičkih oratora i našeg Andrića u poznatim samoispovednim pasažima objavljenim pod naslovom Šta sanjam i šta mi se događa (1976).

* * * * * * * * * * *

Zapisi o vlasti koja se samoproglasila za demokratsku

ĆOSIĆEVA DNEVNIČKA proza, koja se povremeno gradi kao neobičan mozaik citata i autopoetičkih iskaza, jedinstven je primer književnog i političkog aktivizma u nas; ona svedoči o dramatici neposrednog učestvovanja u društvenim i kulturnim tokovima i naporu da se izgradi kritička, ili bar nezavisna pozicija u odnosu na vladajuću političku misao. Kako je priznao u knjizi Akcija, Ćosić je zazivao "hrabrost saznanja, hrabrost u istinama, hrabrost za njihove posledice i zahteve". Takav dnevnik ovaj brižnik duže od šest decenija ispisuje kao "ličnu istoriju jednog doba" (prvi pravi dnevnički zapis nastao je 1951, posle izlaska iz štampe romana Daleko je sunce, iako je pisac i ranije, s vremena na vreme, objavljivao beleške o svojim susretima i razgovorima s ljudima). Ovaj jedinstven opus u srpskoj književnosti, koji potvrđuje da Dobrica Ćosić - zaokruživši svoj romansijerski venac - "ne može da prestane da bude pisac - makar svog dnevnika", s dirljivom posvećenošću priređuje piščeva ćerka Ana, književni istoričar ispisanog pera (ime dobila prema junakinji Davičovog romana Pesma). Doktoriravši na slici sveta u pripovedačkom delu Branka Ćopića (prvog živog pisca koga je Ćosić sreo, u jesen 1944, u menzi Centralnog odbora USAOJ-a u Beogradu), Ana se zaposlila u Institutu za književnost; osim disertacije, objavila je knjigu Stare i nove književne teme (2007) i studiju o pokušajima da se 1980. pokrene časopis Javnost (2011). Poslednjih godina pretežno se bavi sređivanjem i priređivanjem za štampu Ćosićevih knjiga, ostajući tako u neprekidnom dijalogu ne samo s njim već i s njegovim voluminoznim opusom. Sam Ćosić, pak, u predgovoru prvom tomu Lične istorije jednog doba (2009), uvidevši da dotadašnji naslov (Piščevi zapisi) ne odražava dovoljno "stvarni sadržaj celine koja je stvarana u kontinuitetu", konačan kalendarski okvir i sadržinsko značenje svojih zapisa vidi kao svojevrsno "zrenje u vremenu".

ZA PROMIŠLjANjE i razumevanje savremenog trenutka srpskog naroda i države, Ćosićeva dnevnička i autofikcijska proza je posebno zanimljiva i podsticajna. Ona predstavlja izvanredno znakovito političko, analitičko i intimno štivo, kome sasvim osobenu boju daje Ćosićeva politička i državnička refleksija. To se, pre svega, odnosi na tom pod naslovom U tuđem veku (2011). Dnevnički zapisi i komentari raznih tema iz žive stvarnosti Srbije i sveta na razmeđu vekova obuhvataju period od januara 2000. godine do Đinđićevog ubistva (mart 2003). Beleške, komentari i autopoetičke refleksije iz ovog perioda predstavljaju, otuda, veran snimak novije srpske istorije in vivo - u kome je jarkim bojama osvetljen jedan od najburnijih i najtragičnijih perioda naše novije povesti i data objektivizovana slika Srbije na početku novog milenijuma. Ovde se, sudeći prema autorskim samoispovedanjima, Ćosić suočava sa najdramatičnijim trenutkom u istoriji Srbije savremenog doba.

Gorki i istinoljubivi zapisi iz knjige U tuđem veku, koja je u 2011. bila jedna od najčitanijih u Srbiji (uprkos medijskom gluvilu oko nje), predstavljaju dosad najoštrije kritičko tumačenje istorijskog i kulturnog konteksta burne prve decenije XXI veka. Već provereni svedok i učesnik dramatičnih zbivanja u poslednjih šest decenija, piše u ovom tomu o perverzijama doba koje se u lakim, površnim osvrtima smatra demokratskim (vreme DOS). O posledicama vlasti u kojoj prednjače lažni domaći eksperti i stvarni domaći špijuni, i o personalnoj revoluciji koja je kadrovski obogaljila Srbiju. Pošto su državom, privredom, diplomatijom i medijima zavladali ljudi nesposobniji i nepošteniji od onih koji su nalozima i motkama tzv. kriznih štabova - dakle, nelegalno - smenjeni. (Iako potpuni spisak nikad nije sačinjen, smatra se da je, posle 5. oktobra 2000, bez elementarne procedure, grubo oterano desetine hiljada "bivših", nepodobnih rukovodilaca.)

* * * * * * * * * * *

Dosovi ministri pretvaraju državuu privatnu firmu

DOBRICA ĆOSIĆ je u knjizi U tuđem veku dao precizne slike naravi nove vlasti, koja se samoproglasila za demokratsku, i sudbine miliona onih koji su poverovali slatkim lažima te vlasti. Kad se pročita ova knjiga, u kojoj neprevrela i živa stvarnost direktno ulazi u istoriju i literaturu, prilično jasno će se shvatiti dubina naše tragedije, kojoj kao da nema kraja. Ćosić je spoznao pravo lice DOS-ove vladavine i razotkrio zablude onih koji su pošli za njom. Čak je i sam pisac priznao da im je u početku poverovao, ali se posle gorko pokajao.

Na strani 239. svog dnevnika, Ćosić, 2. februara 2002, otvoreno priznaje:

Stidim se svoje optimističke gluposti što sam 5. oktobra u pola deset uveče dao Glasu Amerike izjavu da je u Srbiji, bez prolivanja krvi, pobedila demokratska revolucija!

Nešto niže, na istoj stranici, Ćosić beleži da se "u Srbiji nastavlja samookupacija, kolaboranti se sada nazivaju antinacionalisti". Na strani 250. Ćosić piše da "stupamo u dugo, decenijsko ropstvo". Na strani 254. dodaje kako "nikad, zaista nikad u prošlosti, Srbijom nisu vladali, bili moćniji i glasniji, gori, pokvareniji i beznačajniji ljudi".

Foto arhiva

Nastavljajući, na istoj stranici: "Ovo je vreme opasnih i neodgovornih ljudi. Danas se sve može i sme. To jeste ostvareni nihilizam." Na strani 259. zabrinuti Ćosić piše: "Srbija nastavlja da propada. Ne postoji nijedna oblast društvenog, državnog, prosvetnog, zdravstvenog života, saobraćaja... koja se poboljšala. Socijalna degradacija je užasavajuća. Takozvani DOS ne samo da nije zaustavio propadanje Srbije, nego je personalnom, stranačkom politikom to propadanje i ubrzao".

VEOMA OŠTRO sudi o ministrima "za koje narod nije glasao": "Njima je koalicija DOS dodelila vlast". O ministrima kulture i prosvete, koje je slušao na skupu "Dijaspora i otadžbina", Ćosić zapisuje (18. aprila 2001): "Pa to su očajni mediokriteti! Ti ljudi govore same gluposti". O tzv. demokratskoj garnituri na vlasti Ćosić, pod datumom 16. jul 2002. godine, piše sledeće: "Ta politička bulumenta brzo je pokazala svoje pravo lice: vlastoljublje, koristoljublje, nepatriotizam, slugeranjstvo prema stranim silama - Americi, Nemačkoj, Evropskoj uniji" (str. 277). Nešto kasnije, pisac poimenično nabraja odgovorne, ne štedeći ni svog prijatelja Koštunicu (o čijem pravničkom znanju i poštenju piše s uvažavanjem), ali još je oštriji prema brojnim DOS-ovim perjanicama. O Đinđićevoj energiji Ćosić takođe piše s uvažavanjem, ali mu ne prašta ni mane. Po autoru dnevnika, Đinđić "nema ugleda da bude ujedinitelj", "rukovodi Srbijom kao privrednim preduzećem", oko sebe je u kabinetu "okupio ljude sumnjive prošlosti", "kadrovski je obogaljio Srbiju pretvarajući je u multipartijsku, ali partitokratsku državu" (155). Ćosić 10. avgusta 2001. zapisuje da je Đinđić "opasno privatizovao vlast; pretvorio je državu u svoju firmu kojom vladaju njegovi ljudi. Na vlasti u Skupštini, ustanovama, javnom životu - vlada intelektualni ološ uz nadzor stranih 'eksperata", koji su okupirali sve državne ustanove u kojima se donose odluke. Srbija nije sada samostalna i slobodna država. Srbija kapitulira da bi bila primljena u Evropsku uniju".

* * * * * * * * * * *

Milošević simbol otpora američkom imperijalizmu

DANA 29. JUNA 2002. godine rezignirano zapisuje: "Da nije Božica bolesna, pucao bih sebi u glavu".

Na više mesta Ćosić piše kako Đinđić uopšte ne uvažava ljude iz tima koji je okupio, kako vlada sam, autokratski, iako je štampa puna olako datih ocena da imamo na čelu prvog demokratskog premijera (po istim zakonima i istoj proceduri bili su izabrani prethodni, kao i potonji srpski premijeri. Narod na izborima bira parlament, a parlament, potom, bira premijera, za koga ne postoji uslov da bude na poslaničkoj listi).

Ćosić nastoji da dokaže zašto je Đinđić autokrata, zatim ko su mafijaši oko njega, i koliko je on sam u vlasti novca. Jedna od najčešćih ocena nove vlasti glasi: razuzdanost...

Mnoštvo imena ondašnjih i sadašnjih kvazidemokrata defiluje ovom knjigom, koja sugeriše da ne treba slepo verovati navodnim spasiocima i ovoj gromoglasnoj simulaciji od demokratije. "A sve se to zbiva pod plaštom demokratije - kontrarevolucija se danas naziva tranzicijom", zaključuje pisac na strani 301. knjige pisane u autentičnom žanrovskom određenju, bez vremenske distance, u prvoj deceniji veka koji je svedok i hroničar indikativno nazvao - tuđim.

Foto: Tanjug

Ćosić se u ispovednoj prozi javlja istovremeno kao akter istorijskih zbivanja, a zatim kao njihov tumač i, najzad, kao kritičar i presuditelj. Ne štedeći Slobodana Miloševića, koga smatra najkobnijim srpskim političarem u HH veku (koji će, uprkos svemu, takođe po Ćosiću, "za deceniju-dve biti simbol otpora američkom imperijalizmu i hegemonizmu"), Ćosić takođe kritički piše o odluci srpskih vlasti da se Milošević izruči Haškom tribunalu. Ćosić 24. juna 2001. svedoči: "Ta uredba u srpskoj istoriji ima moralni karakter potpisivanja pakta sa Nemačkom 1941, a u istorijskoj retrospektivi podseća na Miloševo ubistvo Karađorđa." U ispovednom tonu pisac će u dnevničkim zapisima na više mesta postaviti pitanje "srpskog usuda", kao i "političke nedoraslosti" njenih aktera zahtevima istorijskog trenutka.

SUOČAVAJUĆI se sam sa sobom, Ćosić se u ovom bespoštednom samootkrivanju dotiče i mnogih nedoumica koje su pratile njegovu impozantnu aktivnost pisca, akademika i homo politisus-a: jednu od njih prepoznaje i u činjenici da je u dobrom delu svoga dramatičnog veka pokušavao da u Srbiji stvori odgovornu opoziciju - a najčešće je, kako sam svedoči, nailazio na "zaziranje i otklon novonastalog političkog establiš- menta". U znatnom delu dnevničkih razmišljanja, Ćosić nastoji da prodre u motive i ciljeve "svetskih moćnika" - EU, SAD i drugih - kao i da proceni realne izglede iznurene i devastirane zemlje da stane na noge i krene u istinsku budućnost sa svojim okruženjem.

U dnevničkim iskazima Ćosić se očituje u dvojnosti i, čak, u višestrukosti svojih funkcija i raznolikosti sopstvenih likova. Za razumevanje njegove složene i višeslojne ličnosti otuda je veoma znakovit autorov osobeni, intimni i ispovedni ton u kome se prepoznaje njegovo najdublje unutrašnje biće. Dnevničke beleške otkrivaju jednu posebnu, drugačiju ličnost, koja pored "političkog života" vodi i složen unutrašnji život. U mnogim iskazima uvid političara "prekriva" unutrašnja impresija i hamletovski doživljaj sveta. Posebno je dubok njegov odnos prema prijateljima, naročito onim sa kojima je ostvario dugotrajno drugarstvo. Takvi su, na primer, njegovi ispovedni, gotovo lirski sublimirani pasaži posvećeni umrlim drugovima, prijateljima i saputnicima, objedinjeni u knjigama Piscimoga veka (2002), Prijatelji (2005) i Prijatelji moga veka (2011).

PISANjE KAO TERAPIJA

"ĆOSIĆA ne doživljavam kao oportunistu, bar ne onakvog kakvih ima među nekim piscima, da političare i ne spominjem. On nosi u sebi nešto izvorno prkosno i bundžijsko, mada je pitanje koliko su ove crte izraz nacionalno nesvesnog, a koliko reaktivno-neurotičnog.

Kada je bio Titov ljubimac i kada mu je ovaj na Brionima nudio kuću za pisanje, odbio je da sasvim postane državni pisac. Ruski pisci koje je sretao u Rusiji bili su mu primer koji opominje. Najuzbudljiviji susret bio je sa Leonidom Leonovim u njegovoj dači u Podmoskovlju. Dok je Leonov potresno i iskreno pričao kroz kakve je paklove i iskušenja prolazio u vreme Staljina, svi su plakali.

Vladeta Jerotić

Godinama posle rata Dobrica je sanjao kako puca iz revolvera u nekoga, ali metak lenjo i sporo prolazi kroz vazduh i pada ispred osobe u koju puca. Potom puca u sebe, a metak se kao bombona lepi za njegovo čelo. Mučilo ga je ponavljanje ovog sna. Tada mu je žena savetovala da taj san stavi u roman, možda će se tako rasteretiti.

Tako su nastale Deobe, u kojima otac ubija sina. Posle završetka romana nikada više nije to sanjao. Slično je bilo i sa pisanjem Bajke. Misli da mu je ovo delo spaslo život.

Nalazio se u teškoj duševnoj krizi i pisanje Bajke bilo je spasonosno. Pita se kakav bi bio čovek i kako bi živeo da ne piše. Kada sam mu naveo Kafkino mišljenje da je pisac koji ne piše čudovište, odmah se složio.

Kaže mi kako jede, pije i prekomerno trči kojekuda, dok ne počne da piše. A tada je kadar da piše po šesnaest sati bez prekida, ne osećajući nikakvu glad." (zapis iz 1976/77).
(Vladeta Jerotić, Posete, odlomci, 2007)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ALBANCI U PANICI: Nestaju im ljudi na Kosovu i Metohiji, podaci su drastični - u lažnoj državi i sami priznaju: Opšti očaj života!