CARIGRAD I VATIKAN "RASTAČU" PRAVOSLAVLJE: Prof. DR Darko Đogo, protojerej-stavrofor

DOGOVOR pape Franje i patrijarha vaseljenskog Vartolomeja vezan za usklađivanje datuma proslave Uskrsa između katolika i pravoslavnih, rasplamsao je polemike na temu da li je posle dodele tomosa ukrajinskim raskolnicima i prekida bogoslužbenog dijaloga sa Moskvom, Carigrad sada i zvanično najavio raskol kakav nije viđen od 1054. godine.

Foto privatna arhiva

O tome da li je na pomolu Unija između pravoslavnih i katolika i stvaranje nove globalističke crkve po meri Zapada, za "Novosti" govori protojerej-stavrofor, profesor  Bogoslovskog fakulteta dr Darko Đogo.

Zagovarajući Uniju i stvaranje nove sinkretističke crkve, kakve ambicije zadovoljava papa, a kakve patrijarh Vartolomej?

- Prisustvujemo jednom globalnom procesu. Sa jedne strane imamo papu Franju koji se očigledno trudi da rimokatoličku teologiju, etiku i društvenu praksu rastegne kako bi se tamo našlo mesta za sve ono što se na kolektivnom Zapadu emituje kao tzv. nova normalnost. Sasvim slično se ponaša i patrijarh Vartolomej, ponekad delujući lično, ili preko viđenijih episkopa Fanara. I poglavar prvog i drugog Rima nastoje paralelno da svoje zajednice prikažu kao kompromisne, moderne, tolerantne pa i progresivne i prilagodljive, ako treba, i na štetu tradicionalnog etosa i elementarnih hrišćanskih obzira. Zanimljivo je, međutim, da sav taj trud da se pokaže neko postmoderno lice Vatikana i Fanara nije praćeno smanjenjem ambicija da se nad drugim hrišćanima vlada.

Niti je papa Franja revidirao teologiju o nezabludivosti pape kada govori u ime Crkve - ma koliko da je davao relativističke izjave o važnim etičkim pitanjima - niti se patrijarh Vartolomej suzdržavao od ambicija da bude svojevrstan istočni papa već se uglavnom trudio da se postavi kao jedini arbitar i jedina instanca u crkvenim sporovima. Tako smo došli do naizgled paradoksalne situacije: i Vatikan i Fanar stalno neguju jednu sliku o sebi kao o globalnim, modernim, nežnim, tolerantnim zajednicama koje ne plediraju na istinu, ali ista ta dva centra i dalje traže da im se vernici pokoravaju, makar i uviđali pogubnost ili bar bljutavost te postmodernizacije hrišćanstva.

Kako iz ugla dvomilenijumske istorije Crkve tumačite činjenicu da je zajedničko praznovanje Uskrsa i susret dva poglavara dogovoren baš u godini proslave 1.700 godina Prvog vaseljenskog sabora?

- Nikejski jubilej je samo povod da se realizuje projekat "jedinstva bez obzira na razlike" ali taj projekat postoji odavno. Sa jedne strane, on je uslovljen osećajem Vatikana da tradicionalno rimokatoličke zemlje u Latinskoj Americi i Evropi ne mogu više da nose katolički predznak, pa se, kao i u 17. veku gubici pri jednom civilizacijskom zemljotresu nastoje nadoknaditi prodorom na Istok. Patrijarh Vartolomej i čitav projekat Pravoslavlja po merama kolektivog Zapada u "jedinstvu sa Rimom" gledaju skidanje stigme istočnjaka, konačnu asimilaciju u Zapad ali i mogućnost da se ostalim pomesnim crkvama nametne izbor - ili prihvatiti odluku Fanara kao odluku cele Pravoslavne crkve ili prekinuti jedinstvo sa njima (za šta se u Fanaru procenjuje da manjim crkvama nedostaje snage).

Da li je uslov za stvaranje pseudohrišćanske religije bila legalizacija Kijevske patrijaršije? Zašto je izbor pao baš na Kijev, zašto je za početak stvaranja velikog raskola izabrana baš majka svih ruskih gradova?

- Mislim da stvaranje PCU možemo gledati i kao lokalni projekat od geopolitičkog značaja ali i kao poligon za uniju. Naime, Ukrajina se kao nacionalni projekat rodila u umovima grkokatoličkog sveštenstva: njenu himnu je komponovao unijatski sveštenik, najznačajniji borci za Ukrajinu i kolaboracionisti sa Nemcima, Bandera i Šuhevič, bili su deca unijatskih sveštenika. Iako su većina bili i ostali pravoslavci, sama ideja Ukrajine kao anti-Moskve nastala je među grkokatolicima. U današnjim okolnostima, ukrajinski nacionalizam je još više nastrojen na sentiment: svi zajedno, protiv "moskalja". To dovodi do slučajeva sasluživanja "pravoslavnih" iz reda Fanaru potčinjene PCU i grkokatolika, a onda se taj "lokalni slučaj" može istaći kao "primer i za druge".

Nemojmo zaboraviti da većina današnjih žitelja Ukrajine ipak jesu ukrajinizovani Rusi.

Ako ih potčinite PCU a onda nju dovedete u stanje "samorazumljivog" jedinstva najpre sa UGKC (Ukrajinskom grkokatoličkom crkvom), a time i sa Vatikanom, postigli ste ono što do sada nije niko.

Da li nas od izglasavanja radikalnog Zakona 837 kojim je u Ukrajini zabranjeno "moksovsko pravoslavlje" do zabrane pravoslavlja deli jedan korak?

- Zakon 837 predstavlja čin obračuna sa "moskovskim pravoslavljem" iako je rusko pravoslavlje, uključujući i značajne odlike onog "moskovskog" uobličeno ogromnim delom u Kijevu i na južnim i zapadnim ruskim zemljama. No kako će se i samo Pravoslavlje morati da odredi prema transhumanističkim zahtevima da se svi ljudski identiteti izbrišu (osim onih veštačkih, iz društvenih laboratorija Zapada), doći ćemo u priliku da će se zakonima i pritiscima kroz vreme na sličan način zabranjivati Pravoslavlje kakvim ga poznajemo. Ukrajina je dobar i frapantan primer budući da ratno stanje omogućava sumanute odluke, ali zakoni o "rodnoj ravnopravnosti" i slični projekti kojima se normativizuje jedna, obično militantno-liberalna društvena agenda a progoni "antiprogresivno" hrišćanstvo - oni postoje i biće sve češći svugde gde to bude moguće.

U okolnostima kada je neophodno braniti kanonsku i dogmatsku neizmenljivost Crkve od Istoka ko je najpozvaniji da nastupa u ime svetskog pravoslavlja?

- Crkva nije ni sveštenstvo, ni narod sam, ni bilo ko od nas pojedinačno. Slobodan Vladušić odlično primećuje da današnji čovek živi u dva protivrečna ubeđenja: ili da je njegov život sasvim mali i nevažan ili da je svako od nas genije koji zaslužuje sve na svetu. Tako se i ponašamo u crkvenim pitanjima. Pravoslavlje nikad nije imalo jedan glas čak ni u vremena kada se činilo da su samo sv. Maksim Ispovednik ili sv. Marko Efeski "sami" branili Crkvu, oni nisu bili sasvim sami. Zato ne treba da čekamo pojavu nekoga ko će stvari da oposli za nas nego da živimo ono što je večito i istinito - našu veru.

Foto privatna arhiva

Da li se brisanjem dogmatskih razlika između pravoslavnih i rimokatolika Vartolomej odriče istinskog hrišćanstva?

- Nije stvar samo u tome da se ne priznaju dogmatske razlike kao neki relikti prošlosti, teološki detalji - današnji trend u postmodernom hrišćanstvu, koji nalazimo i u zvaničnom dokumentu "Za život sveta" koji je usvojio Fanar, jeste takav da se odustaje od samog shvatanja hrišćanske vere kao one jedine istine o jedinom istinitom Spasitelju sveta, jedinoj Istini sa velikim slovom. To je diktat duha vremena: kako čovek u posthrišćanskom svetu ne veruje da istina uopšte postoji, onda mu se nudi jedno hrišćanstvo kao, recimo, verovatnoća, privlačan put, moguća istina, ali ne i Istina.

Dakle: nije posredi odricanje samo od istinitog hrišćanstva, već odricanje od hrišćanstva kao Istine.

Istorija nasilničkog ponašanja

KO snosi odgovornost za stradanje šest miliona vernika kanonske UPC koji nisu spremni da pristupe savezu PCU i unijata?

- Kada je Fanar dodelio tomos o autokefaliji tzv. PCU, raskolničke zajednice kojima je on dodeljen već su imale ozbiljnu istoriju nasilničkog ponašanja i otimanja hramova od kanonske Crkve a u periodu kada su taj tomos očekivale - u jesen 2018. i ranu zimu 2019. njihovi poglavari su pretili tomosom kao načinom da konačno "preuzmu" čitavu Ukrajinu, što su uskoro i počeli da čine. Zato pitanje odgovornosti Fanara nije samo kanonsko-teorijsko već, da tako kažem, fizičko: legalizovali su nasilničke grupe, podstrekli ih da nastave sa nasiljem a danas okreću glavu od nasilja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije