SPAJANJE KOSOVSKOG ZAVETA I PATRIOTIZMA: Opredanja i kultovi osnov posebnog identiteta srpskog naroda

ZAVETNI karakter predanja o Kosovu vidljiv je i iz činjenice da se za objašnjenjem kosovskog poraza i posledičnog pada pod vlast Turaka tragalo u srpskim ogrešenjima i kršenju zaveta.

Verovalo se da je zbog grehova Cara Dušana ispaštao srpski narod, Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Videli smo da se, prema Entoniju Smitu, kazna tumači kao posledica ogrešenja od moralne uzore uspostavljene u „zlatnom dobu“; on naglašava da Bog, u Petoknjižju preti prokletstvom onima koji zavet napuste. 

Već u XIV i XV veku, naročito u dobu posle Kosovske bitke, najvažniji srpski pisci pripovedali su o gresima cara Dušana, o ubistvu oca, kralja Stefana Dečanskog, i samovoljnom proglašenju Patrijaršije. Vaseljenski patrijarh je, naime, ekskomunicirao srpskog cara, crkvenu hijerarhiju i narod. Srpska crkva je, kako se smatra, u vremenu kneza Lazara, prihvatala viđenje Vaseljenske patrijaršije. Izmirenje crkava i povratak Srba u pravoslavnu zajednicu postići će baš knez Lazar.

Verovalo se, ipak, da su zbog Dušanovih greha morali da ispaštaju i njegov sin, car Uroš, i srpski narod. Samovolja Mrnjavčevića i legendarno ubistvo cara Uroša doživljavani su kao kazna, ali i nastavak srpskih ogrešenja. Dušanovi gresi ostaće osnovni uzrok propasti srpskog carstva čak i u delima najznačajnijih srpskih istoričara XVII i XVIII veka, grofa Đorđa Brankovića i Jovana Rajića. Tom nesrećnom nizu pripadala je, konačno, nesloga velikaša i izdaja Vuka Brankovića na Kosovu polju.  Epske pesme tvrdile su da su se srpski velikaši uoči Kosovske bitke toliko bili osilili, da su ujahivali u crkve na konjima i kopljima nabadali nafore.  Iz te tradicije, koja je, kako se vidi, trajala vekovima, poticala su i tumačenja mitropolita Petra II Petrovića Njegoša u Gorskom vijencu (1847):

„Bog se dragi na Srbe razljuti
za njihova smrtna sagrešenja.
Naši cari zakon pogaziše,
počeše se krvnički goniti,
jedan drugom vadit oči žive;
zabaciše vladu i državu,
za pravilo ludost izabraše.
Nevjerne im sluge postadoše
i carskom se krvlju okupaše.
Velikaši, proklete im duše,
na komade razdrobiše carstvo…“

SPAJANjE ZAVETNOSTI i patriotizma vidljivo je već u kultnim spisima o Lazaru i Kosovskoj bici, nastalim u krilu crkve, između 1390. i 1420. U Žitiju Svetog kneza Lazara nepoznatog ravaničkog monaha, nastalom, kako se smatra, između 1392. i 1398, knez Lazar, spremajući se za bitku, „porevnova revnošću za Boga i za otačastvom svojim“. „Vojnike i vlastelu svoju“ on ovako hrabri:

„Idimo, braćo i čeda, idimo u predstojeći nam podvig gledajući na nagradodavca Hrista. Smrću dužnosti poslužimo, prolijmo krv našu, smrću život iskupimo i udove telesa naših nepoštedno predajmo na posečenje za veru i otačastvo naše i svakako će se umilostiviti Bog na one što ostanu posle nas i neće istrebiti rod i zemlju našu do kraja.“

I u “Slovu o knezu Lazaru” patrijarha Danila III (napisano 1392-1393), koji u jednom starijem delu Svetog Simeona i Svetog Savu zove „otačastvu svome tvrdim pobornicima“, a Nemanjiće lozom Jesejevom,  Kosovski zavet, kao opredeljenje za Carstvo nebesko, udružen je sa patriotizmom. Pretpostavljeni uticaj “Istorije Judejskog rata” Josifa Flavija, Plača proroka Jeremije i Romana o Aleksandru Makedonskom na ideje i dijaloge u ovom delu,  tome je mogao samo da doprinese. Milan Kašanin je zato nazvao Danila III „najpotpunijim i najsnažnijim ideologom Kosovske bitke i nebeskog carstva“.

* * * * * * * * * * *

Bolja je smrt u podvigu, nego stid u životu

I U SLOVU PATRIJARHA Danilo III je, naime, reč o žrtvi za veru, ali i za kneza, „otečestvo“ i „srpsku zemlju“.  Knez Lazar, pre bitke, kaže svojim „vojnicima, velikim i malim“ da bi predstojeće stradanje trebalo da prihvate „za Hrista i za blagočašće otačastva našeg“:

„Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život.  Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, nego li pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, najzad postarajmo se za malo podvig stradalački primiti, da poživimo večno na nebesima, dajmo sebi imenovanje vojnika Hristovih, stradalaca blagočastija, da se upišemo u knjige životne. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od onog koji prosuđuje podvige svetle vence primimo. Bolovi rađaju slavu i trudovi dovode do počinka.“ 

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Na to mu „velehvalni i mužastveni, i blagorodni, koje porodi i podiže Srpska zemlja, kao prekrasne letorasli i izabrane (kedre) Livanove“ odgovaraju da su spremni „za te i za blagočastije, i za otačastvo umreti“:

„Umrimo da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu kao živu žrtvu, ne kao pre malovremenim i obmamljivim gošćenjem naslađenju našem, no u podvigu krvlju svojom. Ne poštedimo život naš, da živopisan primer posle ovoga drugima budemo. Ne bojmo se straha koji je došao na nas, ni ustremljenja nečastivih neprijatelja koji skaču na nas. Ako bismo zaista na strah i gubitak mislili, ne bismo se udostojili… …Mi, o drugovi i saborci, uzimamo pređašnjih vojina breme koji su kod Hrista, da Hristom se proslavimo.

Mi smo jedna priroda čovečanska, potčinjeni istim strastima. I jedan grob da nam bude. I jedno polje tela naših s kostima da primi, da edemska (rajska) naselja svetlo nas prime.“  
U SLOVU DANILA III zavet se ne odnosi samo na kneza Lazara, pa čak ni samo na njegove „blagorodne velmože“ nego, kako smo videli, na njegove „vojnike, velike i male“, čije će kosti „jedno polje da primi“. Da ideja zavetnosti nije bila ograničena na najviše društvene slojeve, svedoči i opis prenošenja moštiju kneza Lazara iz Prištine u, u kome, uz kneginju Milicu, crkvenu hijerarhiju i plemstvo, učestvuje „mnoštvo naroda“.  O „mnoštvu naroda“ koje prisustvuje prenošenju moštiju kneza Lazara, piše i ravanički monah.  

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Narodne, epske pesme o Kosovu iz doba turske prevlasti, prilagodiće srednjovekovne hrišćanske i viteške ideale mentalitetu hrišćanske raje, pastira i ratara. Kosovski zavet, od svojih početaka više vezan za crkvu i liturgiju nego za viteške, plemićke krugove, kroz usmenu epiku, sasvim će srasti sa narodnom, potom i nacionalnom kulturom.

Nekoliko vekova kasnije, Ivo Andrić, u eseju “Njegoš kao tragični junak Kosovske misli”, prenosi zapažanje Ljubomira Nenadovića da su u Crnoj Gori čak i „namučene žene“ „govorile o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji“, kao i da su tamošnji Srbi u svemu hteli da idu samo „putem koji im kosovski zavet nalaže“.  Kosovski zavet je za njih, kao i za Njegoša, „Jeremiju Kosova“, borba za „skidanje Obilićeve kletve“ zbog „smrtnih sagrešenja“:

„Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je ‘lafe’ pretvorila u ‘ratare’, ostavivši im u duši ‘strašnu misao Obilića’, da tako žive razapeti između svoje ‘ratarske’, rajinske stvarnosti i viteške, obilićevske misli… “

* * * * * * * * * * *

Knez Lazar između zemaljskog i nebeskog carstva

O TOM SRASTANjU hrišćanskog, crkvenog Kosovskog zaveta sa narodnom kulturom najbolje svedoči još jedan njegov klasični primer, epska pesma “Propast carstva srpskoga”. Zapisao ju je, naime, šišatovački arhimandrit Lukijan Mušicki, po pevanju „neke slepice iz Grgurevaca“. 

U njoj, uoči bitke, „caru Lazi“ sama Bogorodica, posredstvom Svetog Ilije, šalje poruku „od svetinje - od Jerusalima“. Domentijan je, naime, poredio Svetog Savu sa Svetim Ilijom i pisao da su Sveti Simeon i Sveti Sava „svome otečestvu“ „obnavljali presvetli put ka Jerusalimu“.  I knezu Lazaru je ponuđen izbor između „dva carstva“:

“Care Lazo, čestito koleno!
“Kome ćeš se privoleti carstvu?
“Ili voliš carstvu nebeskome,
“Ili voliš carstvu zemaljskome?
“Ako voliš carstvu zemaljskome,
“Sedlaj konje, priteži kolane,
“Vitezovi sablje pripasujte,
“Pa u Turke juriš učinite,
“Sva će Turska izginuti vojska;
“Ako l’ voliš carstvu nebeskome,
“A ti sakroj na Kosovu crkvu,
“Ne vodi joj temelj od mermera,
“Već od čiste svile i skerleta,
“Pa pričesti i naredi vojsku;
“Sva će tvoja izginuti vojska,
“Ti ćeš, kneže, šnjome poginuti.
A kad care saslušao reči,
Misli care misli svakojake:
“Mili Bože, što ću i kako ću?
“Kome ću se privoleti carstvu?
“Da ili ću carstvu nebeskome?
“Da ili ću carstvu zemaljskome?
“Ako ću se privoleti carstvu,
“Privoleti carstvu zemaljskome,
“Zemaljsko je za maleno carstvo,
“A nebesko uvek i doveka.”
Car volede carstvu nebeskome,
A nego li carstvu zemaljskome… “    

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

STAROZAVETNI uzori jasno su vidljivi i u godinama neposredno posle Lazareve pogibije na Kosovu. Sina kneza Lazara, despota Stefana Lazarevića, njegov biograf će porediti sa Mojsijem, Isusom Navinom Davidom i Solomonom.  Despotov „narod“, u teškim vremenima turske najezde, sledi starozavetne obrasce izabranog naroda, koji čuva Božije nasleđe:

„Pa i sada si iskazao silu svoju u narodu svome, na davši da narodi sasvim unište nasleđe Tvoje; i sada sačuvaj one koji nisu savijali kolena (svoja) pred Vaalom, i pred slabostima (ljudske) prirode, nego su se iz nemoći (uzdigli) ojačani, one koji su bili odvažni u bitkama, koji veruju Onome što snažnom rukom dobija ratove, one koji su više voleli da postradaju sa Božjim ljudima, negoli da okuse privremenu sladost greha, (da budu poput onih) koji behu raspeti za hristoimeno stado.

* * * * * * * * * * *

Srpske države utopljenje u tuđe imperije

SRPSKI I TURSKI izvori, kao i putopisi stranaca koji su prolazili kroz srpske zemlje, svedoče da je do kraja XV veka epsko predanje o kleveti, izdaji i porazu na Kosovu bilo sasvim uobličeno. Dok je ime „Miloša Kobile“  prvi put pomenuto u “Turskoj hronici” Konstantina Mihailovića iz Ostrovice (napisanoj između 1496. i 1501), vezivanje izdaje za Vuka Brankovića sreće se tek u “Kraljevstvu Slovena” (1601) Mavra Orbinija.

Kultovi nacionalnih srpskih svetaca, među kojima su, pored Svetog kneza Lazara, posebno važni bili Sveti Sava i Sveti Simeon, čuvani su i negovani u krilu Pećke patrijaršije.  Srpski sveci i dalje su prikazivani zajedno sa starozavetnim ličnostima. Na jednoj strani ikone iz XVII veka, koja se čuva u riznici Pećke patrijaršije, prikazano je opelo Svetog Save, a na drugoj sveti mučenici Makaveji. 

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

MEĐU MANASTIRIMA, koji su pod Turcima bili glavna uporišta srpske svesti, naročit ugled imala je Ravanica, zadužbina Svetog kneza Lazara, gde su se čuvale njegove mošti.  U dobu nastojanja da se u porazima i propadanju pronađe dublji smisao, kult Svetog kneza Lazara je, kao i kult Svetog kralja Stefana Dečanskog, uobličen i negovan kao kult svetog vladara - mučenika.

Rečeno u ključu pojmovnog aparata Entonija Smita, Srpska crkva je, u tuđim carstvima, u kojima su srpske države utopljene, a srpsko plemstvo promenilo veru ili izumrlo, dovršila pretvaranje hijerarhijske u zavetnu naciju. Tome su, slično protestantskim zavetnim nacijama, dodatno doprinosila krajnje nemirna vremena, propast carstva i despotovine, verski progoni, pritisci da bi se promenila vera, i naročito ratovi koji su od dolaska Turaka, uvek imali snažnu versku dimenziju, pojačanu sa početkom reformacije i kontrareformacije. Srbi su se, slično Jevrejima, zatvarali u sebe, u nameri da spreče asimilaciju i odbrane zavet. Kao kod Jermena, nosilac zaveta bila je Srpska crkva, Pećka patrijaršija. Ona je, možda, prepoznavana kao Carstvo nebesko, o kome govori Kosovski zavet, posle propasti države, kao zemaljskog carstva.

* * * * * * * * * * *

Rusi prepoznavali Srbe po kultovima svetaca

I MILORAD EKMEČIĆ naglašava da je na Balkanu, počevši od prodora Turaka u XIV i XV veku, a u ostaku Evrope od početka verskih ratova u XVI veku, vera postala ključna odrednica identiteta, važnija od jezika ili svesti o etničkom poreklu.  Sasvim u duhu etnosimbolističkih tumačenja, predanja i kultovi, naročito srpskih svetitelja, činili su osnov posebnog identiteta Srba. Da su ih Rusi prepoznavali po kultovima Svetog Save, Svetog Simeona i Svetog kneza Lazara, svedoči i to što su upravo ovi sveci prikazani na freskama moskovskog Arhangelskog sabora, u doba cara Ivana IV Vasiljeviča (Groznog), unuka Srpkinje Ane Jakšić i praunuka Stefana Jakšića starijeg. Obimna svetska hronika, Licevoй letopisnый svod, sastavljena za ovog cara, sadrži detaljne opise i ilustracije iz života Svetog Save, Svetog kralja Stefana Dečanskog i Kosovske bitke.

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

KNjIGA ORBINIJA i dela drugih dubrovačkih pisaca, kao i drama o Kosovskoj bici nastala u Perastu krajem XVII veka, potvrđivali su zračenje Kosovskog kulta i u rimokatoličkim zemljama. Posebno uticajno bila je Orbinijevo tumačenje Kosovskog predanja, nastalo, opet, na osnovu, usmene, epske poezije. Rimokatolički putopisci na Balkanu, kakvi su bili Benedikt Kuripešić, Filip-Difren Kane ili Žan Palern Forezjen, često su bili zainteresovaniji za Milošev junački podvig nego za hrišćanski zavet kneza Lazara.

Konačno, u “Žitiju kneza Lazara”, nazvanom i “Priča o boju kosovskom”, nastalom krajem XVII ili početkom XVIII veka na području Boke Kotorske i Crne Gore, kosovsko epsko predanje dobilo je završni oblik, poznat iz docnijih zbirki Vuka Karadžića. O čitanosti i uticaju ove kompilacije epske i pisane tradicije, svedoči i to što je sačuvana u 36 varijanti.

U međuvremenu, u seobi patrijarha Arsenija Čarnojevića iz 1690, mošti kneza Lazara krenule su na svoje drugo putovanje, od Ravanice do Sent Andreje i nazad, sedam godina kasnije, do sremskog Vrdnika.  Već spasavanje moštiju svedočilo je o njihovom značaju za Srbe; sto godina ranije, Turci su Srbe kaznili spaljivanjem moštiju Svetog Save.

Preporučujemo

Društvo

0 0

BALKANSKI KAIN I AVELj: Srbi i Bugari na vekovnoj istorijskoj vetrometini

24. 12. 2024. u 07:00

Društvo

0 3

ORUŽJE UBIJENOG NIJE SE SMELO ODUZIMATI: Krvoprolića su bila zabranjena u crkvi i drugim svetim mestima

17. 12. 2024. u 09:00

Društvo

0 1

MARKO MILjANOV I VALTAZAR BOGIŠIĆ O KRVNOJ OSVETI: Običaj koji je umalo istrebio Crnu Goru

17. 12. 2024. u 06:45

Društvo

0 1

IZMEĐU MANTIJE I KOMITSKOG GUNjA: Srpska crkva je ulazila u ogorčene sukobe i sa svojom državom

11. 12. 2024. u 16:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije