STRAH OD SUDBINE PETLA KOJI PRVI ZAKUKURIČE: Uloga intelektualaca u razgradnji nacionalnog identiteta

APOKRIFNA izreka o Srbima, pripisana Bizmarku, kaže da se u Srbiji može verovati, i to sasvim sigurno, čoveku koji nosi košulju preko čakšira; ako ju je uvukao u čakšire to je preispoljna hulja od koje treba bežati.

"Nadrealisti" ozbiljnim šegačenjem predvideli raspad Jugoslavije , Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Prvi je, očito, seljak; drugi je intelektualac. Ako ova izreka postoji od 19. veka  (a postoji ), i ako je danas još gore nego u Bizmarkovo vreme  ( seljaci izumiru ogromnom brzinom, a školovanih prevaranata je sve više ), onda je krajnje vreme da se pozabavimo ulogom inteligencije u našoj propasti.

Kriza u kojoj  smo se našli, i u kojoj,sa svom ozbiljnošću, možemo da razgovaramo o blizini svenarodne propasti, svakako je kriza i intelektualne elite, od koje se očekuje da u ozbiljnim, presudnim vremenima  (a ova su upravo takva ), da svoj odlučan doprinos traženju izlaza. Međutim, kod nas većina onih od kojih očekujemo da treba da progovore - ćute. Pasivni su. Razloga ima mnogo: od straha pred budućnošću petla koji prvi kukuriče, preko bojazni da će se čovek zameriti nekom moćniku koji mu može oduzeti miran kutak za život i rad, do stanja koje bi se moglo nazvati: “šta se to mene tiče? Ima  drugih, pozvanijih“.  Pojedini mediji su, i to nije beznačajna činjenica, u tuđinskim rukama, ili u rukama onih koji rade za tuđina, pa čovek koji želi da  svedoči istinu svog naroda mora da bude spreman za medijsku marginalizaciju  ( takvih nikad nema mnogo ). Ipak, ćutanje naših mudraca, pravih ili samozvanih, je  preogromno; postalo je grobljansko...

ULOGA  intelektualaca u naše doba  bila je tema izvesnog broja rasprava i suočavanja.

Đuro Šušnjić: Intelektualac svaki čovek koji živi duhovnim životom, Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Tako je, 19. i 20. septembra 2002, u Kikindi bio organizovan  skup na temu „Intelektualci u tranziciji“, s koga je objavljen zbornik radova ( priredio ga je profesor dr Jovica Trkulja ). Skup se bavio ključnim temama za razumevanje uloge intelektualaca u zbivanjima na našem prostoru: kriterijumima za određenje pojma intelektaualca, znanjem kao moći,odnosom intelektualaca i vlasti, disidentskom inteligencijom koja se domogla vlasti, prelaskom intelektualaca iz jednog u drugi pogled na svet, učešćem u služenju nacionalističkim političkim oligarhijama, odnosom prema centrima svetske moći, siromašenjem intelektualaca i padom nivoa njihovog naučnog  rada.  Vredno je prelistati ovaj zbornik, jer u njemu ima uputnih ogleda u kojima se promišlja tema kojom se bavi i naš pregledni rad.

U tekstu „Intelektualci i inteligencija“, objavljenom u zborniku, Đuro Šušnjić je istakao da je „intelektualac svaki čovek koji živi DUHOVNIM ŽIVOTOM, vođen interesom da svet UPOZNA I OSMISLI, a ne da njime VLADA ILI DA GA KORISTI za druge potrebe“. Ipak, Šušnjić je uočio da kod nas nema mnogo takvih: veliki broj intelektualaca bacio se u politiku sa najvećim uživanjem, zaboravljajući vrednosti zarad interesa, kojih, uopšte nije malo, mada su, uglavnom, lični.

* * * * * * * * * *

Blaćenje svog naroda i opravdanje svakog nasilja prema njemu

MILOVAN Mitrović, u ogledu „Srpski intelektualci u svetlosti sociologije“, ukazuje da je štetočinska uloga velikog broja srpskih „mudraca“ bila u tome što su decenijama dokazivali svoju odanost vladajućoj ideologiji boreći se protiv „velikosrpskog nacionalizma“. Učestvujući u razgradnji nacionalnog identiteta, oni su, u stvari, tvrdili, posredno ili neposredno, da ni nema nikakvog duhovnog temelja za taj identitet, nego postoji samo „materijalna baza“. Engelsovski „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ je, pored države, trebalo konačno da ukine i religiju i naciju. Intelektualci drugih naroda u Jugoslaviji su zdušno podržavali svoje kolege internacionaliste među Srbima, dok su se oni, svim  snagama, borili za očuvanje svojih narodnosnih energija i  temelja samoistovetnosti, pripremajući se i pripremajući saplemenike za doba koje dolazi - doba raspada Jugoslavije. Kada je raspad Jugoslavije došao, srpska inteligencija je čvrsto verovala u to da se  proces razaranja ne može ostvariti, jer međunarodna  pravna dokumenta garantuju „nepovredivost granica“.

NARAVNO, u slučaju Jugoslavije, koja je postala geopolitički suvišna silama NATO imperije, međunarodna dokumenta bila su samo mrtvo slovo na papiru: raspad se desio, a dezintegracioni procesi su od strane imperije i njenih slugu u republikama bivše SFRJ maskirani pričom o novim, još uspešnijim, „evropskim integracijama“, koju je jedan deo domaće inteligencije opet prihvatio kao svespasonosnu mantru, kako je ranije usvojio priču o komunizmu i jugoslovenstvu. Mitrović je, stoga, nemilosrdan: po njemu, sarajevsko „ozbiljno šegačenje“, TV serija „Top lista nadrealista“ bolje je predvidelo šta će se desiti sa SFRJ od mnogih-premnogih  pametnjakovića sa doktorskim titulama društvenih nauka. Oni su, uglavnom, bili slepi, dok je  njihov narod krvario kroz krvavu istoriju 20. veka, o kome autor ogleda „Srpski intelektualci u svetlu sociologije“ veli: “Prošlo se kroz dva balkanska rata, kroz dva svetska rata, kroz dva ujedinjenja sa južnoslovenskom braćom i dva razjedinjavanja u međusobnom sa tom istom „braćom“, kroz stvaranje i razbijanje dve (tri?) Jugoslavije, kroz monarhiju sa srpskom dinastijom i republiku sa hrvatsko-austrijskim kaplarom; kroz kapitalizam i kroz socijalizam; kroz revoluciju, kojom se ruši kapitalistički evropski i svetski poredak i kroz kontrarevoluciju, koja ruši socijalistički poredak i započinje treći (ili ko zna koji ) novi ( masovno  informatički) ili „novo-stari“ ( represivno-manipulativni ) svetski poredak“.

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

PO  MITROVIĆU, među Srbima su se, posle svega,  uobličila tri tipa intelektualaca: anacionalni modernisti, neoromantičarski nacionalisti i (njih je najmanje) istorijsko  kritički realisti. Prva grupa ne samo da se stavila u službu imperijalnih „narativa“ ( iza kojih stoji pogled na Balkan Dejvida Gomperta i njegovih nalogodavaca iz Saveta za međunarodne odnose; Gompert  je još 1994. rekao da „srpski virus treba izbrisati“, misleći pri tome na svest  srpskog naroda o sopstvenoj istorijskoj ulozi i na njegovu državotvornost ), nego je svoj narod proglasila najvećim „anahronizmom“ na Balkanu, koji je  ogrezao u “predmoderno“ stanje svesti. Pri tome su zaboravili da, makar sebi, odgovore na pitanja koja Mitrović glasno postavlja:“Zar od Albanaca postoji neki još tradicionalniji narod na Balkanu  ( pa možda i u Evropi ) ?  Zar je hrvatski „tisućljetni san“ i nacionalni program otelovljen u „bespućima povijesne zbiljnosti“ okrenut ka „budućnosti moderne Evrope“? Zar Slovenci nisu bili „ksenofobičniji“ od svih u bivšoj Jugoslaviji?  Zar su Makedonci okrenuti budućnosti kad se vezuju za Aleksandra Makedonskog, a Muslimani  („Bošnjaci“) za Tursku, Iran, Pakistan i šerijat? Zar su crnogorski „zelenaši“, s pozivom na staru Duklju, Zetu i Balšiće u stanju da „moderno“prevladaju plemenske podele u današnjoj Crnoj Gori?“. Srbi, optuženi za kult države i velikosrpstvo, pristali su,  1918. i 1944, da dve svoje nacionalne države razmene za Jugoslaviju, od koje je, u doba njenog raspada, oteo ko je šta hteo. Mitrović smatra da je intelektualno slepilo i beščašće „drugosrbijanaca“, koji ne samo da blate svoj narod u zemlji, nego i opravdavaju svaku vrstu nasilja Imperije prema nama, nešto što je, uprkos svim materijalnim razlozima za služenje tuđinu, ipak iracionalno i ne da se sasvim objasniti.

* * * * * * * * * *

Titopojci partijske komitete preobrazili u  klanove

REAKCIJA na ponižavanje i zatiranje  Srpstva koja ide za prenaglašanjem izuzetnosti srpskog naroda je neoromantizam. Potcenjivanju se protivstavlja precenjivanje (Srbi, narod najstariji), a pogled na istoriju postaje mitološki, što sprečava da se i sadašnjost i budućnost sagledaju u pravom svetlu. To onemogućava određivanje racionalne metodologije u izgradnji nasušno potrebne državne i/ili kulturne politike.

Istorijsko kritički realizam, po Mitroviću, jeste najređa vrsta pristupa „srpskom pitanju“ među samim Srbima. Razlog za to je ono što je Jovan Cvijić zvao „politička ciganija“, to jest korišćenje patriotizma u jeftine, dnevnopolitičke svrhe, uz neprekidne sukobe i blaćenja oponeneta, pri čemu se često pribegava i laskanju narodnoj sujeti. Cvijić se zalagao za oštro, naučno-kritičko procenjivanje narodnih moći i sposobnosti, pri čemu to ne znači poricanje svog naroda i odricanje od borbe za njegova prava i interese. Da bi se patriotski postupalo, svi učesnici političkog života se moraju odreći  partijskih sebičnosti, koje nalažu da se svet posmatra iz sektaške perspektive. Mitrović, sledeći Cvijića, smatra da istorijsko  kritička intelektualna elita mora da spaja objektivnost naučnog istraživanja s ljubavlju prema svom narodu.

Kritičnost prema sopstvenim i narodnim manama spojena s rodoljubivom samožrtvenošću: eto ideala ka kome treba težiti. Nad  sudbinom ne treba kukati, nego činiti sve što se može da se ona popravi, naslanjajući se na prošlost i gledajući u budućnost. Pravi ishodi se dobijaju ne kad se beži pred problemima, nego kad nastupi suočavanje s njima, kad se oslonac traži u sebi, a ne na strani, i kad se „misli glavom, a voli srcem“, a ne obrnuto.

Marinko Arsić Ivkov, autor nezaobilazne „Krivične estetike“, Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

U OGLEDU „Smisao poziva intelektualca“, Zoran Vidojević ističe:“Smisao poziva intelektualca jeste u traganju za istinom, življenju u skladu s njom i u njenom javnom saopštavanju. Izdaja tog smisla sastoji se u svesnom pristanku da se stvaraju lažne slike društvenih prilika različitim oblicima zloupotrebe znanja i prodaje za privilegije, posrednu i neposrednu političku moć. Lažno prikazivanje postrealsocijalističkih društava sistemska je pojava, ali i svesni izbor“. Posle učešća intelektualaca u podršci Miloševićevoj autokratiji, došlo je do prelaska mnogih na stranu Imperije, pa Vidojević smatra da se  u nas ubrzano formira prozapadna „vazalna inteligencija“, zbog čega „u Srbiji  postoje pojedinci kao elitni intelektualci, ali ne postoji intelektualna elita kao zajednica koja bi bila na nivou izazova i drame istorijskog trenutka“.

VLADIMIR N. Cvetković je u zborniku „Intelektualci u tranziciji“ objavio tekst „Kad sveci mešetare“, upozoravajući da su intelektualci vrlo često „trgovci rečima, zagledani u metafizičke vrednosti, koje nastoje da proslede u političko polje“, pri čemu imaju osećaj da su  duhovno i moralno superiorni i da  je društvo dužno da im obezbedi „prestižna i rukovodeća mesta“.

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

MARINKO Arsić  Ivkov, višedecenijski borac protiv kulturnih krivotvorina totalitarnog poretka i autor nezaobilazne „Krivične estetike“, knjige o cenzuri i zabranama u Titoslaviji, u svom tekstu „Intelektualci - prepreka stvarnim promenama u Srbiji“ istakao je da je komunistički režim, čim je došao na vlast, formirao svoju intelektualnu „elitu“ na dva načina: pridobijanjem i potkupljivanjem građanske inteligencije i stvaranjem sopstvenih intelektualnih žreca: “Da bi proizvela dovoljan broj takvih intelektualaca vlast je otpočela sa masovnom „proizvodnjom“ magistara i doktora nauka, putem tzv. „školovanja uz rad“ i otvaranjem fakulteta za vanredno studiranje u svim većim gradovima. Učinak ovih intelektualaca po srpsko društvo bio je poguban.“ Posle pada komunizma, stanje se nije mnogo promenilo, jer su titopojce- intelektualce nasledili njihovi klonovi, koji su komitete preobrazili u klanove.

* * * * * * * * * *

Preletaštvo - obeležje pripadnike domaće elite

DAKLE, o  temi uloge intelekutalaca u srpskoj propasti je već pisano, i to ozbiljno. Ima li tu mesta da se kaže neka nova, još nerečena, a značajna reč ? Kada sam rešio da napišem nešto o ulozi intelektualaca u opštoj propasti Srpstva, kretao sam se u različitim pravcima, pokušavao da budem načitan, da odlazim u dubine problema, da tražim ponore naše tragedije. Čitao sam, kako se iz priloženog da videti, literaturu bitnu za rešavanje postavljenog mi zadatka... A onda sam shvatio da je sve to, prečesto mnogo bolno, mnogo  jednostavnije; srpska inteligencija je bila to što je bila uglavnom zbog svojih moralnih kakvota.Takvih prevrtača, kakvi su pripadnici naše domaće elite, nije bilo „od kada je gavran pocrneo“. Na slab moral domaće inteligencije ukazivao je i Arčibald Rajs, u svom zaveštajnom spisu „Čujte Srbi!“ On je toliko oštro razlikovao našeg seljaka od našeg „školovanca“  (vladika Nikolaj ) da oštrina njegovih sudova i danas predstavlja izazov za sve koji čitaju Rajsovu poruku Srbima.

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

A O NAŠEM „mudracu“, kakav se uobličio pod komunizmom i kakav nastavlja da se uobličava u „tranziciji“ žednih preko vode, govori Milo Lompar, čiji je „Duh samoporicanja“ manifest istine o našoj kulturi u sumraku srpske istorije: “Postoji li nacionalna inteligencija u nas? Jer, nije dovoljno nešto ZNATI, neophodno je i PONAŠATI SE u skladu sa tim znanjem. Oni koji se ponašaju trpe posledice za koje većina nacionalnih intelektualaca nije spremna. Tako je naš nacionalni intelektualac,  kako je pisao Slobodan Jovanović,  neka vrsta POLUINTELEKTUALCA, poput nekog ko ima psihologiju MARVENOG TRGOVCA: kilo za - kilo. Upitan zašto nije podneo ostavku, jedan poluintelektulac, beleži Slobodan Jovanović, rekao je:

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

“Ko bi se odmakao od punog čanka“. Nacionalni intelektualac bi bio neko ko opstaje u situaciji kada su,  kako kaže naslov jedne lepe pesme Rastka Petrovića  -  „svi čanci prazni“. Ako tako postupa dolazi u sukob  sa opštim kretanjem... Jer samim svojim postojanjem POKAZUJE  šta marveni trgovci, zamaskirani u intelektualne torbare, zamaskirani akademijama, nagradama, komisijama, žirijima, plemenskim savezima, nikako ne čine“.

Preporučujemo

Društvo

0 0

KAKO JE PLETEN KVINSLIŠKI VENAC U SRBIJI: Uloga generala Milana Nedića u Građanskom ratu

21. 01. 2025. u 13:00

Društvo

0 3

RAT PARTIZANA I ČETNIKA ZA NEMCE BIO DAR SA NEBA: Hronologija izbijanja bratoubilačkog oružanog sukoba

14. 01. 2025. u 19:00

Društvo

0 6

VIŠE GINULI U MEĐUSOBNIM BORBAMA NEGO U OKRŠAJIMA SA OKUPATOROM: U Srbiji dejstvovalo pet vojski čiji su pripadnici bili Srbi

14. 01. 2025. u 18:00

Društvo

0 4

NA TLU JUGOSLAVIJE VOĐENA TRI RATA: Međusobno istrebljivanje posle dizanja ustanka započeto u Srbiji

14. 01. 2025. u 17:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije