LOMLJENJE KIČME SRBIJI: Povijanje kako vetar duva srpske inteligencije na štetu svog naroda

DAKLE, rešio sam da napravim pregledni članak o moralnom liku srpskih intelektualaca koji su služili svakom kome je trebalo služiti da bi se ostalo „u igri“, po načelu iskazanom u stihovima ubojitog epigrama - epitafa za Jašu Prodanovića:

Nikola Pašić i kralj Aleksandar: Da li je Jugoslavija morala da bude stvorena, Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

“Kralju veran, Titu odan  / ovde leži Jaša Prodan“ . Veliki broj njih je postao to što jeste iz lukrativnih razloga, iz želje da se ni pod jednom vlašću ne odmiču od punog čanka. Zato su vrlo često svesno služili antisrpskim interesima, okrećući ćurak naopako i povijajući se kako vetar duva. A duvao je, bar u poslednjih stotinak godina, uglavnom protiv nas.

Doduše, ne sme se zaboraviti da je bilo i onih koji su se, na putu štetnom po svoj narod, našli zato što su iskreno verovali u zablude, a ne iz najbanalnijih ličnih interesa.

Naš poznati istoričar, dr Dragoljub Živojinović, u intervjuu za majsku „Geopolitiku“ 2012. godine, govori o srpskim intelektualcima koji su učestvovali u stvaranju Jugoslavije: “Nažalost, mnogi od njih su bili prave „zamlate“. Neki su bili istinski umni ljudi, kao na primer Slobodan Jovanović i Jovan Cvijić, ali nisu prepoznavali političku realnost, ili su, možda, pogrešne ideje širili pod uticajem interesa suprotnih srpskim. Tako su tvrdili da su Srbi, Hrvati i Slovenci isti narod sa različitim imenima, a zaboravljali su na njihove različite kulture, istorijske tradicije i religije, čime su obmanuli narod i državnike koji su ih sledili. Zato srpske intelektualce smatram jednako odgovornim koliko i Pašića i prestolonaslednika. Niko od njih o ujedinjenju nije pitao srpski narod, koji je dobro osećao da srlja u tvorevinu suprotnu srpskim interesima. A ni  generala Živojina Mišića, koji je regentu Aleksandru predlagao: “Mi na jednu, a Hrvati na drugu stranu“  nisu poslušali.“

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Među ove umnike, koji nisu shvatali političku realnost, spadali su, svakako, Jovan Skerlić i Bogdan Popović, tvorci „Srpskog književnog glasnika“. Zato počinjemo s njima.

* * * * * * * * * *

Čovek koji je uobličio jugoslovenski pijemontizam

JEDAN od najznačajnijih srpskih intelektualaca s početka 20. veka, Jovan Skerlić, književni kritičar, univerzitetski profesor, socijaldemokratski političar, ključni uobličitelj jugoslovenskog pijemontizma, tvrdio je da Srbija mora u potpunosti da se poistoveti sa Zapadom ako misli da opstane. U svom članku „Omladinski kongresi“, objavljenom 1904. godine, Skerlić je kritikovao neki nastup  Stjepana Radića, u kome je ovaj „grmeo protiv nemačke kulture i veličao pokroviteljku Rusiju“. S poučno podignutim prstom, Skerlić je rekao:“Radić zna mnoge stvari, ali zaboravlja da je Zapad izvor svetlosti i žiža života na zemlji; da za nove narode ima dva puta, ili primiti zapadnu kulturu, kao Japanci, i živeti, ili joj stati nasuprot, i biti pregažen, kao američki crvenokošci ili australijski crnci; da je slovenska kultura prazna reč, da nemačku kulturu, kulturu Getea, Hegela i Virhofa, ne treba mešati sa kulturom polufeudalne i klerikalne Austrije; i, najzad, da nimalo nije privlačna perspektiva gubljenja slovenskih reka u ruskom moru, i ako se već bori to nije da se menja jaram, no da se zadobije puna sloboda čovečanska,u definitivnoj pobedi Demokratije“. Iz takve perspektive, Skerlić je govorio da je jugoslovenstvo „ne samo najidealnija i najbolja no i jedino razumna i jedino mogućna NARODNA politika“. Dakle, stvar je u tome: Zapad je idealni prostor ka kome su dužni da streme svi Južni Sloveni, i, na prvom mestu, Srbi.

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Od Skerlića do danas Zapad je utopijski prostor sreće ka kome srpska intelektualna elita, velikim svojim delom, poziva narod. Kad narod „ne sluša“, pojave se ljudi koji, poput istoričara Nikole Samardžića, gnevno kažu: “Nama je potrebna naša sopstvena transformacija. Nama nije potrebno da kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku uniju“.

* * * * * * * * * *

Iskrena zabluda na udaru stvarnosti

POZNATI srpski književni kritičar i estetičar , profesor Univerziteta, Bogdan Popović, bio je jedan od intelektualaca koji su, svesno ili nesvesno, živeli za tuđu kulturu i, kroz tu kulturu, za tuđe interese. Prefinjen, aristokratskih manira, velikih znanja, Popović je bio magister elegantiae ne samo Beograda i Srbije. Vaspitan na anglosaksonskoj „počvi“, on se našao na udaru stvarnosti krajem Drugog svetskog rata.    

Naš poznati astronom, Milutin Milanković, u svojim uspomenama beleži da je, početkom aprila 1944. godine, Bogdanu Popoviću ispričao da Beogradom kolaju šaputanja da bi prestonicu mogli da bombarduju Angloamerikanci. On je rekao: “Nemogućno! – Isključeno!

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Kao što znate, Prvi svetski rat proveo sam u Engleskoj i upoznao njen džentlmenski narod.

Svaki Englez zna dobro da smo uskočili u ovaj rat da ostanemo verni našim saveznicima iz Prvog svetskog rata. Može li se i zamisliti da će Engleska napasti na svog do groba vernog prijatelja oborenog nadmoćnim neprijateljem i raskrvavljenog stotinama rana?

/.../ Zar se može zamisliti da će učiniti svojim prijateljima ono što Nemci učiniše svojim protivnicima? Javno mišljenje Engleske koje bdi nad časti svoje nacije neće dozvoliti da ona bude uprljana takvim nečovečnim delom“. A onda je došao 16. april 1944. godine, prvi Vaskrs: bombe naših „saveznika“ uništavale su Beograd baš u trenucima kad su ljudi sedali za vaskršnju trpezu. Kada, tri meseca kasnije, Milanković posećuje Popovića,“telesno i duševno iznurenog, bledog, tužnog i rezigniranog“, profesor je veoma jasan: “Ne želim da živim u ovom izbezumljenom svetu. /.../

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Izbezumljen svet! Ne želim, ne tražim, ne očekujem ništa od njega. Najbolje je umreti.

Umreti što pre“.

Želja mu se uskoro ispunila, ističe Milanković. Kako bi rekao Žarko Vidović:

“Istorijske svesti nema bez svesti o zlu“.

Zato je autor  „Antologije novije srpske lirike“ umro skrhan: do svesti o zlu je došao kad je već bilo prekasno, i kad je, posle svega, želeo samo da pobegne iz prostorno vremenskih koordinata „izbezumljenog sveta“.

* * * * * * * * * *

Prodaja boze kao najboljeg burbonjskog vina

UČENIK Skerlića i Bogdana Popovića, književni kritičar, estetičar i diplomata, Branko Lazarević je u Drugom svetskom ratu doživeo veliku porodičnu tragediju: umiru mu supruga i  jedan sin, a drugi gine u redovima Jugoslovenske vojske đenerala Mihailovića. Ostavši sam, Lazarević ne pristaje na novo doba, doba komunističkog totalitarizma (zbog čega će kasnije i robijati, i biti trajno marginalizovan): smatrajući da je sloboda stvaralaštva neophodna kao i vazduh, on se uglavnom povlači iz javnog života, budno prateći kako se veliki deo intelektualaca odriče sopstvene kičme zarad slasti puzavaštva pred novim režimom. O tome vodi zapise u svom „Dnevniku jednoga nikoga“      ( 1942-1947 ), delu koje tek čeka svoje izučavaoce. Anatomija posleratnog morala naše intelektualne elite snimljena je rendgenski, a neki od portreta kolebljivih ljudi u zlom vremenu su prava remek-dela psihološke proze.

KAKO je to izgledalo? Evo Lazarevićevog opisa: “Sirotinja duhovna već sva piše po šablonima boljševičkim. Svaki čas vas neko od njih upita: “A kako bi se to objasnilo materijalistički?“ Tako sam sažaljivo pogledao svog starog prijatelja Veljka Petrovića kada me je tako još pre godinu dana zapitao za neko pitanje. Na Univerzitetu je već smejurija. Mnogim sam prijateljima rekao: “Pomenite na početku neke rečenice iz Marksa ili koga drugog od svetih otaca, pa posle pevajte svoje!“ /.../ Napravio se čitav jedan pokor u ime te vere. Sve se mora da prilagodi „veri“: i Šekspir i zrikavac i  Sunce i zglavkari i duh i magline po svemiru. Prodaje se i predaje boza kao najbolje burgonjsko vino. /.../ I to sve ide nasilno i pod moranje. Ko neće „U front!“, taj ne treba ni da jede, ni da dobije ugalj po ovoj ciči. I svet se ufronćuje  i udenjuje u ove njihove igle kojima se ništa ne može ni da okrpi a toli da sašije“. I još: “Svet je postao, i to naročito inteligencija, čak i intelektualci, pravi cirkusijanac i pravi moralni crnoberzijanac.

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Koliko ih ima koji doručkuju sa boljševicima, ručaju sa demokratama, večeraju sa monarhistima a u međuvremenu i sa ostalima. Jedno za drugim, ti ljudi čine stvari koje čovek ne čini ni dvaputa za vreme celog života. /.../ Između „da!“ i „ne!“ razlike nema. U jednome trenutku kaže:“Sve je ovo jedan užas!“ i dok se okrene: “Sve je ovo kako treba!“

/.../ Nudi se javno, odbija sve u šaptanju. /.../ Razumem: to je revolucija, jedna udešena revolucija, i razumem mnoge ljude i, naročito, prave komuniste, ali ne razumem ove mufljuze i jolpaze. Izvrnuo se svet tumbe. Postao je prljavo nepristojan i strašno pretvoren. Treba ih samo videti: pravi cirkus i oni više nego klovnovi. To su veliki ekvilibristi i ljudi koji umeju da govore iz trbuha. Oni bi hteli da svaka prilika bude i njihova prilika. Oni sede na svome obrazu. To su zadnjice a ne obrazi, i govore kao da zadnjicama govore. Izbace ga na vrata, on se vrati kroz prozor, ili potraži kapidžik.

Lažu, odgovaraju, podmeću, pretvaraju se i u džepu nose sve moguće ulazne karte: od partijske do pozorišne./.../ Što se, pak, tiče Univerziteta, oni su univerzalni. Tamo je vašar. Svi su protiv kad izađu na vrata univerzitetska i svi su za čim uđu u salu.“

LAZAREVIĆ ne samo osuđuje; on se trudi i da razume, pa kaže: “Glad i strah, dva verna pratioca svake revolucije, bacaju svet u moralnu bedu. Onaj pravi svet tada gine u građanskom ratu, drugi se streljaju kao „izdajnici“ i tako dalje, treći trule po tamnicama, a ostaje živ samo ološ i po površini se nalazi samo šljam. Posle tolikih „seča knezova“ počinjenih od 1941. naročito od 1944. u jesen, od strane svih mogućih neprijatelja, ostala je furda koja se prodaje po što se hoće: kao „restlovi“ i kao đubre“.

Po Lazareviću, glavni cilj svega je lomljenje kičme Srbiji, što je, iz perspektive titoističke vlasti boljševika, razumljivo. Lazarević ukazuje na činjenicu da su se dinarci u posleratnom periodu pokazali u najmračnijem svetlu, i pita se šta bi sada rekao Cvijić  (mada i sebe kori kao njihovog negdašnjeg hvalitelja). Ipak, delimično ih izvinjava: oni su iz pasivnih, gladnih predela i otimanje tuđeg im nikad nije bilo strano. Najviše ga boli što su po Srbiji počeli da pljuju prečanski Srbi, mnogi iz Vojvodine, koje je Srbija primila i ugostila na majčinski način...:Za njih nema mnogo razumevanja: “Njima je dobro danas, njima je bilo dobro juče i njima će dobro biti sutra.

To su pravi crnoberzijanci duha /.../ Zato oni danas bacaju smeće na Srbijance, na koje su pre bacali vence svoje logomanije. Njihov je duh javna radnja, kupleraj.“

A sad, da još dublje zaronimo u tminu onovremenih  moralnih sunovrata. Bez sagladavanja pune istine, nećemo znati ni šta, ni što nam se ovo desilo.

* * * * * * * * * *

Približavanje novoj vlasti bez kolebanja i stida

IME ARITONA Mihailovića, jednog minornog pisca i pozorišnog delatnika  (1893-1971), bilo je zaboravljeno, sve dok Bojan Đorđević, vredni istoričar naše kulture pod nemačkom paskom i u ratnom vrtlogu  (1941–1944), nije objavio njegov „Dnevnik pod okupacijom“. Ariton Mihailović je, iako se trudio da u dnevniku sebe predstavi u što lepšem svetlu, ipak ostavio jasan trag o tome kako je nastajalo kameleonstvo naših intelektualaca koji su, od kada je Tito došao na vlast, krenuli da se dodvoravaju novom poretku, iako su ranije imali drugačije stavove. Sam Ariton je odbijao da sarađuje s Nedićevim režimom, što su činili neki od njegovih kolega po peru. U zapisu od 5. septembra 1942. on govori o svojoj nemogućnosti da priđe grupi kulturnih poslenika koji su se stavili u službu Vlade nacionalnog spasa: “Pokušao sam da budem prijatelj tim ljudima i da im priđem. Koliko puta sam i pošao da im se javim, ali sam se s pola puta vraćao natrag. Više neki tajni glas, prekorni glas, negoli stvarni razlozi ukočili bi mi korake i ja sam morao da se vraćam. Materijalne nezgode nisu mogle da uguše taj unutrašnji glas“.

A 14. septembra 1943. Mihailović zapisuje: “Domaći komunisti spremaju ubistva u masama.

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Oni smatraju da je najbolji način dočepati se vlasti pobiti svoje protivnike. - Tako bar shvataju ovi žutokljunci u nedostatku boljih argumenata. Ako se tako zbilja preporučuje odozgo, u šta ja ne verujem, onda im daleko lepa kuća. Ja sam  protiv terora i protiv ubistava. Treba pustiti svima narodima da se slobodno opredele za izvesnu politiku i uređenje svoje države“.

KRAJEM avgusta 1944, na kongresu četničke ilegalne štampe, učestvuje i Mihailović, s ciljem da ubedi četnike da ublaže svoj stav prema partizanima,  radi zajedničke borbe protiv okupatora. Pisac Ariton je, posle susreta s četnicima, zaključio da je „Ravnogorski pokret sa ovom politikom liberalizma, demokratije i otvorenošću zaista potekao iz narodne duše“.

Dolazak partizana u Beograd nije čekao oduševljeno. Naprotiv - bio je uplašen. A 19. oktobra 1944. on beleži: “Kruže jezovite priče. Kažu da partizani ubijaju naveliko i bez mnogo proveravanja krivice“. Ipak, posle svega, Ariton Mihailović hita da se stavi u službu uzročnicima „jezovitih priča“. Svoj postupak ovako pravda: “Ne treba gubiti ni trenutka vremena. Bez kolebanja i nekoga večitog stida treba muški istupiti napred.

Došlo je vreme kada mogu samo energični ljudi da prodiru. Pogotovu mi koji smo bili po strani toliko godina“. I, na kraju: “Sada više ne smem i ne mogu da čekam jer neću imati od čega da živim. Prema tome, otpadaju mnogi obziri koji su bili ranije glavna smetnja.

Valja glasno, otvoreno i pošteno govoriti i na taj način probijati sebi put“.

I zaista - probio se; do juče simpatizer ravnogorstva, Mihailović je otišao kod Titovih „kulturnjaka“, prijavio se da je spreman da pomogne „narodnoj vlasti“ i - prvo je postao upravnik Pozorišta Drugog rejona, a zatim i jedan od osnivača Jugoslovenskog bibliografskog instituta. Priznat mu je čak i status borca Narodnooslobodilačke borbe!

Preporučujemo

Društvo

0 2

RAZVIJANjE MRŽNjE I ŽELjE ZA OSVETOM: Koreni građanskog rata među Srbima koji je vođen 1941-1945. godine

14. 01. 2025. u 16:13

Društvo

0 1

RAT SRBA PROTIV SRBA: Bratoubilački građanski sukob u toku Nemačke okupacije

14. 01. 2025. u 07:00

Društvo

0 4

KOSOVO JE ZA SRBE SVETA ZEMLjA: Obnavljanje izvornog značenja kulta Kneza Lazara

07. 01. 2025. u 22:00

Društvo

0 0

VIDOVDANSKE PORUKE PRENOSILE CRKVA I EPSKA POEZIJA: Uticaj kosovskog predanja na duhovni i politički život

07. 01. 2025. u 21:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije