TITO PRVI POČASNI ČLAN SRPSKE AKADEMIJE: Srpski intelektualci u raljama „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“

POZNATI srpski lingvista Aleksandar Belić u predratnom Beogradu bio je znan kao čovek lojalan monarhiji i poretku, i jedan od delatnika Kraljevog fonda.

Aleksandar Belić je 1937. postao predsednik Srpske kraljevske akademije, Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Još 1910. godine postao je dopisni član carske Akademije nauka u Petrogradu, pa je bio i predsednik Državne komisije za Ruse izbeglice u Kraljevini Jugoslaviji.

Predsednik Srpske kraljevske akademije postao je pred kraj februara 1937.  godine.

Potpisao je antikomunistički apel 1941, u kome je stajalo da je dužnost „svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguće pakleni planovi komunističkih zločinaca“ (bio je trideset treći na spisku potpisnika, kao predsednik Kraljevske akademije); molio je đenerala Milana Nedića da se prihvati dužnosti predsednika vlade pod okupacijom. A kad je Tito u Beograd došao, odmah  mu se stavio u službu. Kao osvajači jugoslovenske prestonice uz pomoć sovjetskih tenkova, posetili su ga Đilas i Kardelj i ponudili mu saradnju, što je on, laka srca, prihvatio. Već 21. novembra 1944. objavio je, na naslovnoj strani „Politike“, tekst „Novi vidici“, u kome hvali ruske oslobodioce i Staljina. Onda su mu svi putevi bili otvoreni. Oduživao se komunizacijom negda kraljevske Akademije nauka.

VEĆ NA SVEČANOM skupu srpskih akademika 20. januara 1946. godine, Belić zahvaljuje Titu kao velikom „zaštitniku“ ove ustanove, da bi 12. marta 1948. godine, zbog velikog budžeta koji joj je dodeljen , zahvalio „onome koji tako mudro i tako znalački organizuje našu savremenu državu“. Sve je, zahvaljujući Belićevim naporima, krunisano 11. novembra 1948, u 11 časova pre podne, u svečanoj sali Beogradskog univerziteta, ispod slika Lenjina, Staljina i Tita. Tada je čovek sa slike, inače bravar po struci, postao prvi počasni član Srpske akademije nauka i umetnosti, one u kojoj su se proslavili Đura Daničić, Josif Pančić, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Mihailo Petrović, Jovan Žujović, i drugi, slični njima. Skupu je prisustvovala komunistička elita: od Rankovića, preko Đilasa i Moše, do Koče Popovića. Belić je tom prilikom rekao da je Titova naučna zasluga u  tome što je organizovao partizansku vojsku u toku rata, a zatim stvaralački razradio marksističko-lenjinističke principe, primenjujući ih u našoj stvarnosti.

Predajući Titu u ruke diplomu, Belić je obznanio, urbi et orbi: “Druže Maršale, Predajući Vam ovu diplomu, ja Vas molim da je smatrate ne samo kao znak dubokog priznanja, zahvalnosti i osobitog poštovanja svih članova Srpske akademije nauka, NEGO I KAO ZALOGU NjIHOVE ODANOSTI“.

PA KAKAV je, zaista, bio čovek koji je, od monarhiste, preko potpisnika antikomunističkog apela, postao vatreni titoista? Evo šta o njemu kaže Milan Jovanović Stoimirović:

- Početkom leta Gospodnjeg 1958. bio je organizovan neki izlet lingvista u Tršić, radi komemoracije Vuku Karadžiću. Belić je bio među učesnicima tog hodočašća i zdrav i živ stigao na ručak u Loznicu. Tu je izjavio da je nešto umoran, te poručio jednu „duplu ljutu“, zatim jeo kao predjelo sir, kajmak i mlad luk, posle toga posrkao supu, smazao s velikim apetitom neku musaku i onda, uzeo porciju fifty-fifty, to jest pola svinjskog pola jagnjećeg i to pojeo u slast, a zatim poručio litar crna vina /.../. U doba ovog, rableovski obilnog, ručka, imao je 82 godine. Belić je  takođe bio poznat  i po tome što nije imao običaj da časti nikog,  naručivao je kafu samo za sebe, a oni okolo su mogli samo da  gledaju - svedoči  Jovanović Stoimirović, autor „Silueta starog Beograda“, u kome je čašćavanje  bilo uobičajena pojava.

Dakle, Belić je bio veliki naučnik gargantuovskih apetita i harmonikaškog morala. Samo kao takav mogao je da, vašarskom alhemijom udvorice, hrvatskog bravara pretvori u srpskog akademika.

* * * * * * * * * *

Poređenje Broza sa Ajnštajnovom formulom o masi i energiji

ČIM SU TITOVI  (i Staljinovi, to da se ne zaboravi) borci stigli u Beograd, počelo je osvetničko ubijanje, ne samo onih koji su služeći okupatoru okrvavili ruke, nego i svih političkih i ideoloških protivnika budućeg režima, kao i ljudi krivih samo zato što su pripadali pobeđenoj građanskoj klasi. Čovek koji je dao obrazloženje odmazde zvao se Marko Ristić, i bio je pisac - „ Nema, ne može da bude slobode naroda, ni jedinstva, ni mira, ni sreće  bez potpunog, nemilosrdnog uništenja izdajničke reakcije, bez pravde, koja, kako su to rekli Koča Popović i Peko Dapčević, „obuhvata osvetu“, „uključuje osvetu“.

Pre Drugog svetskog rata, Marko Ristić bejaše grlati nadrealista i frojdomarksista, sasvim u skladu sa idejama svog učitelja Andrea Bretona, ali se, kao takav, nije se uklapao u fundamentalističko „pravoverje“ Titovih KP staljinista, zbog čega je bežao pod skute Miroslava Krleže i „Pečata“. Za vreme Drugog svetskog rata, Marko Ristić, klasični „komsalonac“, jedan od onih koji su do gneva dovodili Miloša Crnjanskog, krio se pod skutima svog porekla (unuk čuvenog srpskog državnika Jovana Ristića) i svog buržoaskog tasta u Vrnjačkoj Banji, dok su njegovi ideološki sličnomišljenici i svojevremeno književni saborci , poput Đorđa Jovanovića , bili spremni da ginu u borbi, sa zvezdom petokrakom na čelu.

Radoslav Grujičić, islednik Specijalne policije za vreme nemačke okupacije, pobegao u Kanadu, dao je intervju Milu Gligorijeviću  (objavljen je u njegovoj knjizi „Emigranti“ ).

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

On svedoči da je Marko Ristić, kao pomagač partizanskog odreda na Goču, bio uhapšen, ali je za njega intervenisao mitropolit skopski Josif, prijatelj Ristićevog tasta Živadinovića, poznatog lekara u Vrnjačkoj Banji. Obratio se đeneralu Nediću, koji je rekao:“ (...) Bez obzira na njegovu  krivicu, on je unuk našeg najvećeg političara Jovana Ristića.“

MILAN NEDIĆ je naredio da se oslobodi, a Bećarević, šef Grujičićev, mu je preneo naredbu, čemu se Grujičić usprotivio: “Uvek sam između gladnog, izrabljivanog i zapostavljenog radnika, koji je bio zaveden i očekivao spas od socijalizma i komunizma, i nekog tatinog sina, salonskog komuniste, birao tog nekog radnika, da mu pomognem /.../

Ponavljam: da sam se ja pitao, ne bih ga pustio. Možda bi se on i iz logora izvukao, nisam ga na smrt osudio, Bože sačuvaj, ali pitao sam se zašto da robija studentkinja Lukić, nekog poštara ćerka /.../ a on da izađe napolje“. Po Radoslavu Grujičiću, u istrazi se Ristić ponašao kukavički, simulirajući rak grla i promuklost, tvrdeći da može da pije samo malo vode i mleka, a jednom stražaru, podmetnutom od Grujičića, tražio je da mu za ručak donose pile.

Taj i takav, Marko Ristić je 1944. morao da se dokazuje Titu i Partiji (zašto nije došao u šumu, nego se banjao u Banji? ), pa je na sebe uzeo ulogu slavopojca novih dželata, maskiranih u oslobodioce. Kasnije je živog Crnjanskog proglasio „mrtvim pesnikom“.

Posle je bio titopojac i  diplomata u Francuskoj, persona gratissima novog režima, čovek koji je nastavio da pljuje po svim vrednostima srpske kulture. Naravno, nije poštedeo nikoga: od Svetog Save do Momčila Nastasijevića. Živeo je dobro i pre rata, i za vreme rata (osim epizode sa zatvorskom promuklošću ), i posle rata. Dlaka mu s glave nije falila. A ljudi, poput Grigorija Božovića, sasvim nevinog čoveka i izvanrednog pisca, bili su, bez suda i presude, ubijani da im se ne groba ne zna.

Evo čime je Ristić platio svoj luksuzni život posle Drugog svetskog rata, poredeći Brozov nadimak, Tito, sa Ajnštajnovom formulom o masi i energiji: “To je taj odgovor, taj polustih od četiri slova samo, i on sadrži, kao ona sasvim mala i sasvim jednostavna specijalne teorije relativiteta /.../ on uključuje i sintetiše tolike odgovore na tolika pitanja da nam je dovoljno jemstvo da se ta pitanja više neće moći javiti, nikad više /.../“.   

* * * * * * * * * *

Avangardni pisac sa blagoslovom partijskih komiteta

OTAC Mihailo i sin Radomir Konstantinović obeležili su, angažmanom svojim, srpski 20. vek. Oni su, u stvari, Kostovići iz sela Čelice kod Prijepolja, odakle se Mihailov otac i Radomirov deda doselio u Čačak početkom prošlog veka. Ali, pokondirenom  Mihailu prezime je bilo previše „seljačko“, pa ga je „aristokratizovao“ u Konstantinović. Kao univerzitetski profesor prava , Mihailo Konstantinović se pre Drugog svetskog rata uključio u pravljenje rešenja, koje je, navodno, trebalo da reši goruće „hrvatsko pitanje“ u Kraljevini Jugoslaviji. Bio je, taj samoproglašeni rešavatelj nacionalnih rebusa, Konstantinović, ponosan na svoje pravničko delo, smatrajući da će Maček i njegovi sledbenici ostati trajno zadovoljni. Čak je ubeđivao i vladiku Nikolaja da Srpska crkva nema razloga da se boji tog sporazuma, iako mu je, 1940. godine u Žiči, Nikolaj govorio da su Srbi na teritoriji Banovine Hrvatske građani drugog reda. U to doba, Konstantinović je bio blizak i Srpskom kulturnom klubu. Pred kraj rata, u vreme stvaranja Titove Jugoslavije, uz pomoć Čerčilovih ideja i Staljinovih tenkova, čak je bio zabrinut zbog položaja Srba u budućoj federaciji; odbio je da ministruje u Šubašićevoj vladi. Ali, onda je, 18. februara 1945, otišao u  Titoslaviju i odmah dobio mogućnost da bude profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kao i autor niza zakonskih projekata novog poretka.   

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

RADOMIR Konstantinović ide dalje od svog oca: postaje „avangardni“  pisac sa „befelom“ Partije (Partije koja, posle 1948, nastoji da glumata otvorenost za slobodnu misao i umetničke slobode.) U svojoj „Istoriji srpske književne kritike“, Predrag Palavestra je nedvosmislen: dok je pisao svoju osmotomnu studiju „Biće i Jezik“, Kostović pretvoren u Konstantinovića je „imao status visokog državnog činovnika /.../ Sa državnim dotacijama, svih osam knjiga objavljeno je u luksuznom izdanju kod velikog izdavača i preko Ministarstva kulture otkupljeno za javne biblioteke. Ceo poduhvat „Biće i Jezik“ nagrađen je najvišim državnim nagradama.   

Naravno, to je moralo da se plati, i Konstantinović je plaćao, plaćao. U „Biću i Jeziku“ je dokazivao da je Dučić nudio „stihotvorstvo umesto poezije“, da je Rakić nametljiv sluhu, a težak duhu, da je Crnjanski „arhitekt praznog“, itd. „Dvorski filozof“, pisac „Filosofije palanke“, po Palavestri, „tražio je da se prema svetu drže otvoreni prozori, ali da se u književnom nasleđu, sa blagoslovom partijskih komiteta, stvari dovedu u red i očiste od nacionalizma, svetosavske patetike i subverzivne građanske nepokornosti“. O stilu Konstantinovićem pisano je, raznim povodima, ali ga je jasno procenio Miodrag Perišić u svom ogledu „Žargon interpretacije“: „Čitajući „Biće i jezik“ nadao sam se pobedi tog duha nad ispošćenim akademizmom, nad zdravorazumskim realizmom u shvatanju literature, a nailazio sam na kvazifilozofske proizvoljnosti, na retoričku inerciju, na žargonsku lenjost“.

Mihailo Konstantinović iz mlađih dana, Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

I dodaje: “Osim toga što je teško probiti se kroz „gustinu“ Konstantinovićevog teksta, ostaje da se izborimo i sa izvesnim semantičkim voluntarizmom, da premostimo tautologije tamo gde su parovi potpuno suprotnih značenja („načelo razaranja kao jedino načelo stvaranja“).Taj voluntarizam parodirao je Orvel putem poznatih totalitarnih parola:“Rat je mir!“, „Sloboda je ropstvo!““. Tako je, u Orvelovoj, 1984, Perišić čitao Konstantinovićevu „neprozirnost“, to jest mućenje vode da bi izgledalo dublje.

* * * * * * * * * *

Smeštanje srpskih klasika u provincijski mrak

KAKO SAŽETI Palavestrin i Perišićev uvid, a da to bude  i jasno i glasno? Jednostavno:

Konstantinović je od Titovog režima dobijao platu (lepu, gospodsku, aristokratsku, ne kostovićsku, nego konstantinovićevsku) da bi dokazao kako je u pretkomunističkoj kulturi Srbije, osim retkih izuzetaka (kakvi su bili njegovi drugari, nadrealisti ), sve bilo palanačko, u sebe zatvoreno, ubogo i jadno. Deset godina je čovek primao pare samo da bi Dučića, Rakića, Disa ili Nastasijevića smestio u provincijski mrak i palanačko podrumsku memlu. Glumatao je stil Sartra i njemu podobnih egzistencijalista, čiji je diskurs oponašao, da bi dokazao, u „Filosofiji palanke“, autentične korene „srpskog nacizma“, koji je, po Latinki Perović, u nas postojao i pre nemačkog nacizma. (U Hrvatskoj, bar koliko je meni poznato, niko nije povezivao A. G. Matoša sa ustaštvom, bez obzira na to što je Matoš bio „gorljivi hrvatski domoljub“.)

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Radomir Konstantinović je, kasnije, kao ideolog Druge Srbije, neprestano „bugario“ nad sudbinom Ivana Gorana Kovačića i dr Sime Miloševića, koje su ubili četnici, pa je ulica Sime Miloševića preimenovana u ulicu Svetislava Stefanovića (koga su, kao ratnog čelnika Srpske književne zadruge, ubili Titovi komunisti, tako osvetnički da mu se ni grob ne zna). Naravno, niko ne brani četničke zločine; ali, Konstantinović je zločine uvek osuđivao selektivno, samo ako su četnički i „ratkomladićevski“, a ne i ako su komunistički i BH muslimanski, „izetbegovićevsko- naserorićevski“, što je dokazao svojim  patetičnim posetama Alijinom „multi-kulti“ ratnom Sarajevu, u kome su, na Alipašinom polju, klali Srbe kao u stara, a svagda aktuelna, osmanlijska vremena.     
JEDAN od ključnih pojmova Konstantinovićeve „Filosofije palanke“ je pojam otvorenosti, za koji je Milo Lompar u „Duhu samoporicanja“ pokazao da ne znači istinsku otvorenost, nego ideološku reinterpretaciju ovog pojma, nastalu u doba obračuna srbijanskih komunističkih „liberala“  sa „srpskim nacionalizmom“. „Liberali“ su otvorenost tumačili kao, kako reče Latinka Perović, otvorenost prema drugim jugoslovenskim republikama i svetu, to jest kao još jedan preduslov obračuna sa ostacima srpske nacionalne svesti, proglašene za mračnu i reakcionarnu silu koja koči  „progres“ Titoslavije („Napred, pa u krečanu“, definisao je tu filozofiju vladika Nikolaj). Kod Konstantinovića, dokazuje Lompar, reč je o svojevrsnom „žargonu otvorenosti“, koji služi za obračun sa inakomislećima.

Radomir Konstantinović i Miroslav Krleža ideolozi tzv. druge Srbije, Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Da je zaista tako pokazuje se i u Konstatninovićevom tekstu povodom smrti Josipa Broza Tita, u svom ogledu „Titova misao“, objavljenom u časopisu „Treći program Radio Beograda“ (broj 45/1980). U njemu je pisac „Filosofije palanke“ bravarovu političku genijalnost poredio sa genijalnošću naučnika kakvi su De Brolji, Ajnštajn i Maks Plank ili umetnika kakav je Pablo Pikaso. Za njega je Tito „učitelj otvorenosti“, s kojim je čovek „ na samom vrelu otvorene jednostavnosti“. Titova  marksistička misao i praksa, koja ga je vodila u sukob sa svakim dogmatizmom, od Staljinovog pa nadalje, jeste „smisao za otvorenost /.../ i za samopouzdanje u njoj, to je naša jedina istorijska šansa: to je Tito /.../ To je otvorenost u ekspanziji, nezaustavljivoj, i na svakoj ravni /.../“.

I tako je Konstantinović, činovnik Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, prodajući se Titu kao inkarnaciji „otvorenog društva“, postao otac "druge Srbije", čija je majka Latinka Perović, ona što je, još 1972, govorila na 41. sednici CK SK Srbije da je glavni zadatak srpskih komunista borba protiv srpskog nacionalizma.

Preporučujemo

Društvo

0 0

SPAJANjE KOSOVSKOG ZAVETA I PATRIOTIZMA: Opredanja i kultovi osnov posebnog identiteta srpskog naroda

07. 01. 2025. u 20:00

Društvo

0 1

ZEMALjSKI PORAZI I NEBESKE POBEDE: Teorijski okvir za proučavanje nacionalnog identiteta Srba

07. 01. 2025. u 18:44

Društvo

0 0

KOSOVSKI ZAVET I NACIONALNI IDENTITET SRBA: Suština Vidovdanskog predanja i tajna njegove trajnosti

07. 01. 2025. u 05:00

Društvo

0 0

VELIKI ZALOGAJ ZA MALI BEOGRAD: Kralj Petar I Karađorđević i opozicioni listovi

31. 12. 2024. u 06:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije