GRADONAČELNIK PRIZIVA BOMBARDOVANJE BEOGRADA: Tužni primeri konvertitstva među srpskom intelektualnom elitom

ČUVENI beogradski arhitekta Bogdan Bogdanović, svojevremeno član CK SK Srbije i gradonačelnik komunističkog Beograda, proslavio se borbom protiv „velikosrpskog nacionalizma“ devedesetih godina prošlog stoleća.

Bogdan Bogdanović proslavio se borbom protiv „velikosrpskog nacionalizma“, Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

U intervjuu koji je „Slobodnoj Dalmaciji“ dao 30. juna 1993, Bogdanović ističe da se u prestonici Srbije oseća kao stranac, iako je rođeni Beograđanin, s „pedigreom“: preci su mu tu još od turskog doba.

Na pitanje hrvatskog novinara: “Sanjate li još uvijek dan kada će se bombardirati Beograd, što ste još davno poželjeli?“, Bogdanović odgovara: “Znam mnogo Beograđana koji slično iz očaja kazuju: “Daj, ako se već mora, neka nas bombardiraju, pa da rat privedemo kraju!“. Čiji je potomak ovaj „stari Beograđanin“? Evo šta o njegovom ocu kaže Milan Jovanović Stomirović: “Razmetljiv u svojim uspomenama koje je pred svoju smrt objavio u „Politici“, Milan Bogdanović je odmah posle svoje smrti bio zaboravljen ukoliko ga neko ne bi pomenuo po zlu. Dve-tri stvari su mu bile prebacivane, i to: 1) što je napustio svoju decu i dobru ženu, zbog koje je prešao u islam, da bi se od nje mogao otarasiti i razvesti; 2) što je upropastio Selenu Dukić, jednu lepu i divnu mladu devojku, koja se i sama bavila književnošću, a koju je on, kažu, vukao i svlačio sve niže i niže dok nije dobila tuberkulozu i umrla valjda negde na Golniku, a što je predstavljalo jednu bolnu istoriju zbog koje su ga mnogi osuđivali; 3) što je na nekoj menici od 20.000 dinara falsifikovao potpis prof. Brane Lj. Miljković i digao novac, a odricao svoj falsifikat, ostavljajući svome drugu i prijatelju Miljkoviću da plati i tu menicu /.../

On je pio i pre 1930, a  posle 1945. je postao težak alkoholik, koji je padao na banketima pod sto od pijanstva /.../ “.

OVAJ islamizovani ateista je pre rata bio saputnik komunističke partije, da bi joj se posle rata sasvim stavio u službu, kao veran Titov poslušnik u oblasti kulture. Evo šta je ovaj književni kritičar i pozorišni delatnik zborio o svom idolu: “Ali ta vihorna reč: “Tito je naš - mi smo Titovi!“ od koje, kad je u hiljaditom horu kličemo, suze zaklinjanja naviru na oko, krije ispod tvog emotivnog dejstva jednako duboku racionalnost, onu primišljenost i smišljenost iz kojih  se, kroz vekove, izgrađuje narodna mudrost, i doista, ona je suštastveno poslovički mudra /.../ zaista najsadržajnija poslovica ovog vremena, najistinitija formula njegove suštine“.

I njegov sin Bogdan, već citirani veliki kosmopolita i antinacionalista, bio je sluga titoizma, čijem je kultu, zvanom „narodnooslobodilačka borba“ dizao spomenike širom Jugoslavije (naročito onaj u Jasenovcu, veliko latinično U, kojim se obezličuju oni koji su  od ustaša  uglavnom pobijeni zbog svoje pravoslavne vere i srpske narodnosti ).

Takav kakav je bio, Bogdanović je, posle svega, tražio bombardovanje Beograda. Iver ne pada daleko od klade.

* * * * * * * * * * * *

Od branitelja Njegoševe kapele na Lovćenu do srbomrsca

RODOM od Nikšića, Mirko Kovač je pripadao srpskoj inteligenciji, a onda je, početkom devedesetih godina 20. veka, otišao iz nacionalističkog Beograda u kosmopolitski Rovinj i – pohrvatio se.  Da je nekad bio srpski intelektualac, živo zainteresovan za očuvanje pravoslavnog identiteta naše baštine, vidi se iz njegovog teksta „Pleme moje snom mrtvijem spava“, objavljenom u „Književnim novinama“ 24. marta 1969. godine,u doba kad su crnogorski titoisti krenuli da ruše kapelu na Lovćenu zarad Meštrovićevog mauzoleja. Tu Kovač, između ostalog, kaže:“Ovakva kapela kakva postoji više odgovara velikom crnogorskom pesniku i vladiki nego monumentalna građevina s asocijacijama na egipatske hramove koji nemaju ničega zajedničkog s hrišćanstvom u kome je živeo, delao i umro vladika Rade. /.../ Dobro bi bilo da posle mišljenja sveštenstva cetinjska skupština sasluša i mišljenje pesnika, ako već odbija mišljenje Svetog arhijerejskog sinoda i ukoliko ne smatra da je Njegoš njena prćija i da mogu s njegovim kostima raditi šta god hoće, makar se one već okretale u grobu“.

Foto Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

ISHOD Kovačevog životnog puta bio je ovakav: “Sad vam mogu reći: kad već definitivno odlučite otići nekamo i kad već birate zemlju u kojoj želite živjeti, onda birate zemlju koju volite. Što ću ja u Parizu, primjerice, mada je to famozan grad, ali što bih ja radio u Parizu? /.../ Hrvatska je moj izbor, i to je bitna odrednica, to mi daje pravo da mogu govoriti i presuđivati onako kako to uvijek činim, jer mi je doista stalo samo do demokratske Hrvatske /.../ Sad se mnogi pitaju, neki čak zlobno i zajedljivo, zašto pišem hrvatski. U Beogradu je opća priča kako to činim da bih postao hrvatski akademik, kako se na sve moguće načine dodvoravam Hrvatima itd. Naravno, to su sve besmislice, a tko me pozna jasno mu je da meni nikakve titule ne trebaju i da sam potpuno neodvisan i da se pisanjem bavim profesionalno. I nisam ja prvi pisac koji je tako nešto učinio. Andrić je, kao što znate, u početku pisao hrvatski. Dakle, moj je jedini i isključivi razlog taj što je hrvatski jezik ljepši i što mi se više sviđa. Oduvijek sam sanjao da pišem na hrvatskom, i pisao sam, ali sada bez dvojenja i s radošću“. Tako je „Večernjem listu“ 28. februara 1994. govorio Mirko Kovač.

Pravi razlog konvertitstva on je izložio na drugom mestu, u izjavi „Nedjeljnom vjesniku“ 10. novembra 1991. godine “Danas je bilo gdje u svijetu neugodno biti Srbin, čak je pomalo i sramotno, pa se oni nedužni i pametniji Srbi moraju opravdavati, ispričavati što su Srbi, isticati da su protiv srpske politike“. I, mic po mic, od branitelja Njegoševe kapele na Lovćenu, postade Kovač hrvatski srbomrzac.
EUropski, nema šta.

UMESTO ZAKLjUČKA

ETO, DAKLE, ko su preteče današnjih hohštaplera i prevrtača, maskiranih u EUropojce i EUropejce, a u stvari tužnih i kukavnih EUrotičara, koji su prodali veru za večeru, poštenje za pečenje i krste za masne prste. U opisanoj duhovnoj atmosferi uobličili su se i dinosaurus srbijanske političke scene, bivši jahač popova  i okoreli staljinista, a zatim marksisovac - praksisovac, koji je predlagao, 1968, da se Beogradski univerzitet nazove „Crveni univerzitet Karl Marks“. Pa novinar - člankopisac tekstova protiv đenerala Draže i sekretar hrvatskog kadra u administraciji SFRJ, a zatim žestoki nacionalista i osnivač „Srpske garde“, sada na radnom zadatku učlanjavanja Srbije u NATO i priznavanja šiptarske „Kosove“ kao nezavisne „republjik“; pa političar koji je, 1996/1997, na studentskim protestima vikao „Pomaže Bog“ i nosio ikonu, budući monarhista, da bi sad  urlao kako EU nema alternativu i kako nam Kosovo i Metohija ne trebaju, smatrajući da se reč „istina“ piše samo latinicom. Potom i sin poznatog srpskog istoričara, koji je, početkom devedesetih, bio borac za Srpstvo i protiv Evrope, kao i saradnik kragujevačkih „Pogleda“, da bi, kad  je video da među patriotama nema love, prešao među  srbofobe i EUtopiste, i tako dalje, i tome slično. Sve su to upražnjavaoci harmonikaškog morala, kojih ne bi bilo da nije bilo njihovih preteča iz doba kad je Tito ujahivao u Srbiju na belom konju nove istorije, započete 4. jula 1941.

Za Mirko Kovača nije bilo dileme da je hrvatski lepši od srpskog jezika, Stevan Kragujević, Jutjub (printskrin); Fejsbuk (printskrin); Muzej grada Beograda, Arhiv SANU, Privatna arhiva porodice Konstantinović i Vikipedija

Naravno, ima tu i drugih razloga za konvertitstvo, i  o njima bi se moglo i govoriti i pisati. No, ipak, ne treba gubiti iz vida da je pre svega harmonikaški moral i rad za napojnicu ono što je našu intelektualnu elitu učinilo tužnim primerom puzavaštva i jada. Da li ćemo uspeti da stvorimo novu elitu, koju je Solženjicin zvao žrtvenom? Od toga zavisi budućnost ove zemlje i naroda.

Preporučujemo

Društvo

0 0

PAŠIĆ BRANI SLOBODU PISANE REČI: Pokušaji sasecanja krila razuzdanim beogradskim novinama

31. 12. 2024. u 08:30

Društvo

0 0

REVOLVERAŠKA MAFIJA U NOVINAMA: Skandalozno, bestidno i besomučno nasrtanje na ličnosti

31. 12. 2024. u 08:00

Društvo

0 1

PODMETANjA I KLEVETANjA TUĐE ČASTI: Ogledalo srpske žurnalistike s početka prošlog veka

31. 12. 2024. u 07:30

Društvo

0 0

ŽUTA ŠTAMPA ODUVEK BILA MOĆNA SILA: Prilozi za istoriju srpskog žurnalizma

31. 12. 2024. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije