GREŠNICI SA PRVE STRANE ISTORIJE: Rađanje disidentskog pokreta u Jugoslaviji i Srbiji

SVAKO nastojanje da se iznese što celovitija slika o srpskim i jugoslovenskim disidentima nužno je manjkavo jer su za istraživanje i dalje zatvoreni posebno važni arhivi jugoslovenskih i srpskih tajnih službi, javnih tužilaštava i sudova.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Bez uvida u tu građu teško je iznositi definitivne zaključke o stvarnim pozicijama, motivima i pozadini delovanja pojedinih ličnosti koje se uobičajeno smatraju disidentima ili onih, pre svega intelektualnih, ali i drugih grupa koje se označavaju kao disidentske. 

Pogotovo arhivi tajnih službi, pod uslovom da nisu uništeni ili bar pročešljani, svakako bi zainteresovanim istraživačima pružili mnogo jasniju sliku i omogućili da se razveju svakojake netačnosti, neistine i zablude zbog kojih se otvara jedno posebno važno pitanje – da li je među našim disidentima bilo i onih koji su pristali na „poljubac smrti“ s jugoslovenskim vlastima? 

Ova odrednica, potekla iz anglosaksonskog sveta da bi označila nekonformiste zbog kojih vlasti imaju različite neugodnosti, prelivena je od sredine šezdesetih i na kritičare, čak i žestoke kritičare poretka „realnog socijalizma“, koji su svoje stavove iznosili javno, ali su istovremeno bili pod zaštitom vlasti, skrivenom od očiju javnosti.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

* * * * * * * * * * * * *

Kratak pregled oblikovanja prvih otpora u novoj Jugoslaviji

ZAMAGLjENE GRANICE IZMEĐU OPOZICIJE I DISIDENSTVA

KO JE u jugoslovenskim uslovima bio disident, ko politički opozicionar, ko se nije mrštio ni na ideju oružanog otpora i obaranja postojećeg društvenog i političkog uređenja nasilnim sredstvima? Ova pitanja postaju još složenija u svetlosti činjenice da su u javnosti već dugo snažno prisutna nastojanja da se pojmom disident obuhvate i ekstremističke akcije ustaške i četničke emigracije, da se te akcije predstave kao izraz navodne političke, što bi trebalo da znači mirne borbe za nacionalna prava i nezavisnost od Jugoslavije Hrvata i Srba u totalitarno uređenoj Titovoj Jugoslaviji.

U svetu političke teorije različiti su odgovori na ova pitanja, a sa mnogim nedoumicama srećemo se i danas.

Pre nekoliko decenija mnogo pažnje je posvećivano disidentima, čija se akcija, u prvom redu lična ili kolektivna, u vidu potpisivanja peticija, a u cilju odbrane ljudskih prava i građanskih sloboda - pre svega prava na slobodu govora, štampe i udruživanja - odvijala u zemljama Istočne Evrope, u državama „realnog socijalizma“.

Posle sredine 1960-ih, ovo pitanje je držano pri samom vrhu letvice javne pažnje na Zapadu dve, tri decenije, pošto su disidenti u SSSR, uopšte na Istoku, izlagani snažnoj represiji, hapšenjima i progonu u inostranstvo - na Zapad. U ranijim državama realnog socijalizma disidenti će postati zanimljiva istraživačka tema tek krajem prošlog veka, u uslovima uveliko zahuktale tzv. tranzicije. To je paralelno praćeno novim pogledima i na Zapadu, gde su takođe identifikovani disidenti - na primer Džon Lenon i Suzan Zontag, a odranije, što je slučaj i danas, najveći živi filozof Noam Čomski i njegove, može se reći, razorne analize američke unutrašnje i međunarodne politike.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Jugoslavija, samim tim i Srbija, u kojoj će posle 1945. nesumnjivo biti oblikovane prve disidentske akcije, bila je i u tom pogledu neka vrsta izuzetka od u ovom štivu koje je pred čitaocima sažeto iznete matrice Hladnog rata, mada je ta matrica, kao što smo videli, nesumnjivo uticala i na ovdašnja zbivanja i oblikovanje onoga što niz autora definiše i kao postojanje disidentskog kruga, štaviše - disidentskog pokreta u Srbiji.

ISTORIJA disidentstva u Jugoslaviji, a to znači i u Srbiji, prvenstveno u Beogradu kao epicentru intelektualnog i političkog otpora vlasti uspostavljenoj posle 1945. godine, nesumnjivo je zanimljiva, privlačna i burna, ali do danas nedovoljno istražena tema. Tokom nekoliko decenija, do početka 1990-ih i kraha SFR Jugoslavije, u okolnostima Hladnog rata, disidentstvo je menjalo i sadržaj i forme ispoljavanja. Uprkos tome što je disidentstvo bilo prisutno, a disidentske akcije, pojedinačne ili kolektivne, privlačile veću ili manju pažnju vlasti i proizvodile različite posledice, uključujući i krivične progone disidenata, akademska istoriografija do danas ovom fenomenu nije pristupila celovito, pošto se i dalje traga za jasnije definisanim metodološkim polazištima i sadržajnim okvirom za tu vrstu analize.

Budući da su disidenti i njihove aktivnosti bili pod stalnim nadzorom tajnih službi, da su bili praćeni, prisluškivani, izlagani većim ili manjim nevoljama, često teškim šikanama, da su privođeni na tajna saslušanja, neki od njih i kažnjavani zatvorom, otvaranje tajnih arhivskih fondova i dokumenata bilo bi od velike važnosti. Utoliko pre što bi nesumnjivo omogućilo i rekonstruisanje biografija niza srpskih i jugoslovenskih disidenata, ne samo onih najglasovitijih.

* * * * * * * * * * * * *

Otpadništvo individualna ili kolektivna pojava

ALEKSANDAR V. Miletić iz Instituta za noviju istoriju Srbije je svojevremeno pokrenuo važnost ovih pitanja i naglasio, ukazujući na niz uzroka koji doprinose širokom i raznolikom poimanju i definisanju fenomena disidentstva.

Uzroci su najčešće političke, vrednosne i moralne, ali i lične prirode, zbog čega naglašava da treba uzeti „u obzir profil samih istraživača i autora jer su mnogi od njih i sami nekada pripadali svetu disidenata ili su bar sebe tako doživljavali“.

Ukoliko disidentstvo posmatramo u širim vremenskim, prostornim i sistemskim okvirima, otvaraju se sledeće dileme:

„Prvo, pošto najveći broj istraživača stoji iza stanovišta da su disidenti pojava totalitarnih ideoloških sistema socijalizma (komunizma), pitanje je da li se disidentstvo može naći i u, takođe totalitarnim, sistemima nacizma, fašizma ili u nekim drugim diktaturama i totalitarnim društvima, kao na primer u izvesnim teokratijama ili vojnim diktaturama? Drugo, vezujemo li disidentstvo samo za državne okvire totalitarnih i autoritarnih sistema ili ih možemo pronaći i u sistemima parlamentarnih demokratija? Treće, vezuje li se ova pojava isključivo za državne sisteme ili ne?“

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Podsećajući na termin „disidentski pokret“, Miletić otvara još jedno pitanje: „Da li je disidentstvo individualna ili kolektivna (grupna) pojava? Ima li političku ili samo ideološko-intelektualnu konotaciju? Da li se izjednačava s političkom opozicijom ili je pre svega moralni čin pojedinaca.“

Često su krajnje zamagljene granice između opozicionog i disidentskog delovanja. Istoričarka Katarina Spehnjak i njen kolega politikolog Tihomir Cipek iz Zagreba s pravom su pre dvadesetak godina ukazali na činjenicu da je u Jugoslaviji posle 1945. godine, na primer, Rimokatolička crkva snažno podupirala antikomunističku opoziciju i faktički imala „najvažniju ulogu u sklopu opozicionih snaga“. Nasuprot tome, Srpska pravoslavna crkva je „igrala malu ulogu u opoziciji režimu“ zato što se, kad je reč o Hrvatskoj, „veliki deo srpskog stanovništva identifikovao s postojećom vlašću“ (dodao bih - ne samo u Hrvatskoj).

U tipologiji ovog autorskog dvojca, opoziciji/disidentstvu pripadali su reformisti marksističke orijentacije i liberalni kritičari sistema socijalističkog samoupravljanja, a u Savezu komunista su se „ogledali skoro svi pravci opozicije“. Bilo je to najvidljivije u periodu od 1966. do 1972, kada su već snažno stupili na scenu „novi društveni pokreti“, izrasli pogotovo na nasleđu studentske revolucije 1968.

Na kraju navodim stav ovih autora da su disidente definisali kao apostate, one odmetnute ili odbačene, to su „bivši članovi KPJ/SKJ koji su napustili komunističku ideologiju u korist druge ideologije, odnosno pojedinci i skupine koji su kritikovali komunistički režim zbog neostvarivanja proklamovanih ideja i normi, i koji su posle sukoba isključeni iz monopolističke komunističke partije, pa postali kritičari tog sistema sa demokratskih ili nacionalnih/nacionalističkih pozicija (‘lijevi’ i ‘desni’, liberali, socijaldemokrati, nacionalisti itd.)“.

U ovoj grupaciji, dodajem kao sopstveni komentar, izgledalo je da najvažniju ulogu imaju ličnosti oko filozofskog časopisa Praksis, nosioci ideje „socijalizma s ljudskim likom“, ali je vreme pokazalo da su pobedu odneli bivši komunisti koji su prihvatili zastavu „slobode nacije“, u stvari nacionalizma, što je u konačnici dovelo do razbijanja i krvavog raspada Jugoslavije.

* * * * * * * * * * * * *

Spremnost da se izdrže sve surovosti policije

ISTORIČAR iz Beograda Srđan Cvetković, autor niza knjiga o represiji u Jugoslaviji i Srbiji posle 1945, uložio je veliki napor da na osnovu uvida u arhivsku građu kategorizuje domaće disidente. U jednom radu iz 2010, razmatrajući pitanje (ne)tolerisanja disidenata u Jugoslaviji između 1953. i 1985, izneo je stanovište da su postojali „pravi disidenti“, „poludisidenti“ i na koncu, rekao bih, „razvodnjeni“, „najblaži“ disidenti. U prvoj grupi su neosporno Milovan Đilas i Mihajlo Mihajlov, oni su žrtve represije. U drugoj su ličnosti politički marginalizovane u pomenutom periodu.

U trećoj pojedinci koji su izbačeni iz SKJ i politički odstranjeni sa funkcija na kojima su bili, ali protiv njih nisu primenjene represivne mere tipa sudskog progona i osuda na zatvorske kazne, za šta je primer Dobrica Ćosić.

Navedene, kao i druge klasifikacije disidentstva u Srbiji i Jugoslaviji ne mogu se razumeti bez poređenja sa disidentima i disidentskim pokretom u SSSR i zemljama realnog socijalizma, čiji se nastanak vezuje za sredinu 1960-ih godina.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Pre nešto par godina,  početkom septembra 2020, Aleksa Đilas je u jednom tekstu opisao početke disidentskog pokreta u SSSR 1966, kada su organizovani protesti zbog suđenja dvojici satiričara Andreju Sinjavskom i Juriju Danijelu. Tamošnja intelektualna opozicija snažila je od kraja 1960-ih, zalažući se za poštovanje ljudskih i građanskih prava, a u tom međuvremenu, i u SSSR i u zemljama Istočne Evrope, za njih će se odomaćiti naziv disidenti. Nije ih bilo mnogo, kroz grupno delovanje težili su društvenim promenama, da bi tokom naredne dve decenije ostavili „nesumnjivo dubok trag u politici i kulturi Istočne Evrope“ i SSSR.

Aleksa Đilas podseća da su zahtevali oslobođenje političkih zatvorenika, ukidanje represivnih zakona, nezavisno sudstvo, ukidanje cenzure i slobodu štampe, podržavali su stvaranje nezavisnih radničkih sindikata i slobodno političko organizovanje. Nisu zabravili ni na neophodnost ekonomskih reformi, uz „čvrsto odbacivanje bilo kakve nasilne borbe protiv vladajućih režima, uz istovremenu spremnost na velike lične žrtve“.

NjIHOVO glavno oružje bila je reč - izgovorena ili napisana, slali su otvorena protestna pisma vodećim političarima i pisali peticije, sami su štampali članke i knjige koje vlasti nisu dozvoljavale (samizdat), obraćali su se štampi u inostranstvu, uvek su delovali javno.

Moskovska Helsinška grupa, osnovana 1976, počela je da objavljuje podatke o aktivnostima disidenata, među koji su bila najpoznatija imena Aleksandra Solženjicina, Andreja Saharova, Ljudmile Aleksejeve, Natalije Gorbanjevske, Aleksandera Ginzburga, Jurija Orlova, Andreja Amalrika i Vladimira Bukovskog.

Prema rečima Alekse Đilasa, disidenti u Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj bili su idealisti, i to na način koji je najbolji i najređi, bili su vizionari i borili se za ciljeve koji se bez preterivanja mogu smatrati uzvišenim, ono što su zahtevali bilo je sasvim moguće, realno, pošto „ljudska prava, zakonitost, sloboda govora jesu ostvarivi“.

„Disidenti nisu bili zarobljenici utopijskih sanjarija niti su gradili kule u vazduhu.

Istovremeno, znali su da vode borbu na duge staze i da možda oni sami neće ni stići do cilja. Ali to ih nije obeshrabrilo niti učinilo ciničnim. Kao pravi intelektualci sa ogromnim moralnim autoritetom i velikim idealima, a koji odbacuju nasilje i istovremeno su spremni da izdrže surovosti policije i višegodišnji zatvor, disidenti su samim svojim životom i delanjem bili prekor i kritika.“

U navedenim karakteristikama prepoznaje se i niz momenata koji podsećaju na neke od disidenata iz Srbije i Jugoslavije, pogotovo među onima koji su aktivno učestvovali u studentskim demonstracijama 1968. i potom bili proganjani, suđeni i zatvarani, ostajući verni borbi za ciljeve koje su ranije prigrlili.

* * * * * * * * * * * * *

Đilas nije otišao ni u ilegalu ni u emigraciju

U RADU "Jugoslovenski disidenti i Hladni rat" iz 2008, Mira Bogdanović je potanko i vrlo kritički analizirala stavove o disidentima koji su objavljivani u serijalu časopisa "Republika" između 1998. i 2000, zahvaljujući podsticaju glavnog urednika Nebojše Popova. Njen rad navodim zbog sažetog iznošenja stavova nekih od autora, ali zaobilazim polemisanje autorke s tim stavovima.

Mada se „razmišljanja o disidentima u nekadašnjoj Jugoslaviji prostiru od potpunog negiranja njihovog postojanja”, što čini Jelica Minić, „do davanja disidentskog statusa stotinama hiljadama zimskih šetača 1996-1997“, kako je tvrdio Mihajlo Mihajlov, većina autora, ocenjuje Bogdanovićeva, zauzima „srednju poziciju”, a to znači da se jednima disidentski status pripisuje, drugima odriče.

Nebojša Popov pod disidentstvom podrazumeva „kritički stav prema vladajućoj ideologiji i njoj odgovarajućem poretku koji se izražava javno i kontinuirano kroz duže vremensko razdoblje i izražava nadu u slobodu i demokratiju. Ovde, dakle, nije reč o bilo kakvom neslaganju s vladajućom ideologijom i režimom niti o svima onima koji su dolazili pod udar režima ili sami sebe proglašavali disidentima“.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Mirko Đorđević navodi: „Disidentstvo nije jednoznačan pojam, postoje, naime, duboki i duhovno zdravi koreni - slobode i demokratije, ali postoje i disidentski koreni svega onoga što se označava kao nova desnica, pa i samoga fašizma i neofašizma“; „disidentstvo je „vid otpora okoštalim strukturama“, deo „kritičke misli koja je jedina brana od svake iluzije i koja jedina uspeva u jasnijem smislu da pomeri granice dometa same te misli“.

PREMA Bogdanovićevoj, „suštinom disidentstva Mihajlov smatra borbu za vladavinu prava”, što „u praksi znači: da bi bio disident, čovek mora biti ili izvorni antikomunist ili, kao kod Mirka Đorđevića, bar konvertit“; „prvi je disident bio Đilas, koji je javno izražavao svoje mišljenje i nije otišao ni u ilegalu ni u emigraciju.

Svoje tekstove je objavljivao preko zapadne štampe jer ovde nije mogao. Bio je zatvaran, pa puštan. To je taj put disidentstva na kojem se on pozivao na zakone. Kasnije su drugi disidenti išli istim putem, Saharov, Solženjicin”.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Na stranicama Republike svoje stanovište je izložio i Pavle Rak, koji razlikuje političko disidentstvo od onog autohtonog u SSSR:

„Zapad nije mnogo zainteresovan da vidi ko su disidenti i šta oni rade nego ih gleda preko i kroz - svoj pupak. Tojest, Zapad je zagledan u sebe, vidi samo sebe, pa i istočne disidente vidi na neki način kao sebe, kao deo sebe. Zbog policijskog ograničavanja svoje ili tuđe slobode disidenti su ulazili u sukob s vlašću i počinjali da se bave politikom; a disidenti su bili i pre toga jer su se bili odvojili od države i živeli mimo nje. Ipak, desilo se da u svetu disidenti postanu poznati skoro isključivo po svojoj političkoj, ‘pravozaštitničkoj’ delatnosti. Zapad je u disidentima video ono što mu je bilo korisno: ideološkog saveznika u Hladnom ratu. Takođe, taj zapadni ideološki pupak obeležio je sredine gde je disidentstvo bilo slabašno, neautohtono, nedovoljno oslonjeno na sopstvene kulturne tradicije nego je od početka samo sebe gledalo u ogledalu Zapada. A pošto je to ogledalo iskrivljeno, tamo se pre svega video ‘pupak’, to jest ideologija, peticije i slično“.

Ovih nekoliko pasaža iz politikoloških i istoriografskih studija naveo sam kako bih još jednom naglasio da su potrebna nova, produbljenija, nijansirana istraživanja.

* * * * * * * * * * * * *

Tajni sudski procesi protiv Milovana Đilasa i Vladimira Dedijera

NEMILOSRDNI MAČCRVENIH KARDINALA

POSLE Staljinove smrti novi sovjetski vođa Nikita Hruščov poslao je 22. juna 1954, na godišnjicu Hitlerovog napada na SSSR, poruku i predlog Titu da se sva krivica za dotadašnji raskol između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza baci na dve ličnosti: Sovjeti će optužiti svemoćnog Lavrentija Beriju, a Jugoslavija neka kao glavnog krivca oglasi Milovana Đilasa.

Posredno to potvrđuju neautorizovani memoari Edvarda Kardelja, koji navodi da je sovjetsko rukovodstvo ponudilo našoj partiji i državi normalizaciju odnosa zato „što smo izbacili Milovana Đilasa iz Politbiroa“. Iako jugoslovenska strana, navodno, „nije obraćala pažnju na sovjetsko razmišljanje, njihova ponuda je bila prihvatljiva i pogodna jer je ojačavala naš međunarodni položaj. Uzeli smo u obzir činjenicu da će uslediti ekonomski odnosi sa Sovjetskim Savezom. Stoga nismo imali razloga da odbijemo taj predlog, koji je istovremeno predstavljao veliki doprinos miru na Balkanu, kao i u celom svetu“.

Na poruku Hruščova Tito je odgovorio tek 11. avgusta 1954, iskazujući nesaglasnost s tumačenjem glavnih uzroka sukoba s Moskvom, kako ih je interpretirao Hruščov. Razgovore o normalizaciji odnosa između dve zemlje treba voditi, ali stav sovjetskog vođe da se sukob svede na pojedince istorijski je netačan.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Uprkos tome, pošto su Đilas i Dedijer prethodno, u januaru 1954, iskusili žestoki mač „crvenih kardinala“, izvedeni su u jesen iste godine na tajno suđenje zbog izjava koje su dali stranoj štampi.

Prvi se oglasio Dedijer, pošto je njegove stavove prenela Desa Trevisan u londonskom Tajmsu 24. novembra 1954. U besu što je prethodno izveden pred tročlanu Kontrolnu komisiju CK SKJ, čijim radom je rukovodio Krsto Popivoda, pošto im je osporio pravo da ga isleđuju i opsovao im svima mater, Dedijer je zalupio vratima i otišao. Sutradan je poslao telegram Titu, koji je s Rankovićem tada bio u poseti Indiji. Ministarstvo spoljnih poslova nije prosledilo ovaj telegram, ali se Beogradom proširio glas o onome što se dogodilo pred Kontrolnom komisijom CK KPJ.

DESA PAVLOVIĆ, tada Born, docnije Trevisan, izveštač londonskog Tajmsa iz Beograda, došla je do Dedijera i tražila njegovu izjavu. On je potvrdio da je bio pred Kontrolnom komisijom i da je odbio povinovanje njenim zahtevima, iznevši razloge zbog kojih Đilasa „veoma ceni kao intelektualca i humanistu“ i da ne prihvata „bojkot Đilasa“ jer se to ne slaže s njegovim principima. 

„Komunista prvo mora da bude ljudsko biće, a svaki politički pokret koji odbacuje etiku seje seme sopstvenog uništenja“, izjavio je Dedijer.

Đilas je odmah dao intervju Njujork tajmsu solidarišući se sa Dedijerom, a Kardelj je požurio da tu dvojicu „disidenata“, kako ih je nazvao londonski Tajms, proglasi za „bankrotirane političare koji su izgubili svako osećanje odgovornosti prema svom narodu, koji se stavljaju u službu svakoga u inostranstvu kome su potrebne njihove usluge“. Podsetivši da je u štampi u svetu sve imenovano kao „Dedijerov slučaj“, londonski Tajms navodi da je događaj „u žiži svetske javnosti“.

Obojici su oduzeti skupštinski mandati, državni tužilac se pozvao na član 118 Krivičnog zakona i podigao optužnicu zbog „neprijateljske propagande“ protiv države i „podrivanja vlasti radnog naroda“.

U kampanju se uključila štampa, a jednodnevno tajno suđenje održano je 24. januara 1955. Odvijalo se u prisustvu grupe oficira Udbe, a bili su prisutni i Jara Ribnikar i Dobrica Ćosić. Na osnovu dnevničkih zapisa, Dedijer svedoči:

„Ona je bacala parole protiv nas za vreme suđenja. A što se Dobrice Ćosića tiče, zabeležio sam u mom dnevniku da je imao tužno lice. Bio je veliki Đilasov sledbenik 1953, ali kako ga je Rankovićeva policija pratila u stopu punih šest meseci, odlučio je da poseti Rankovića i vrati partijsku knjižicu. Međutim, tu se nešto desilo i Ćosić je bio veran Rankovićev prijatelj sve do njegove smrti. Godine 1966. otvoreno ga je branio i Titu uputio protestno pismo. Tito je čak pokušavao da ga unapredi u zvaničnog biografa umesto mene, što je Ćosić odbio. Međutim, posle jednog puta na kojem je bio s Titom, sreli smo se na ulici i upozorio me je: ‘Moraš ljubiti tragove točkova putem kojim Titov „mercedes“ prolazi’.“

* * * * * * * * * * * * *

Buđenje beogradskih „slobodnih zidara“

NA KRAJU ovog suđenja, zbog „neprijateljske propagande protiv države i podrivanja vlasti radnog naroda“, Milovanu Đilasu je izrečena kazna od 18 meseci zatvora, uslovno na tri godine, a Vladimiru Dedijeru na šest meseci, uslovno na dve godine.

Kao ilustraciju policijskog nadzora kojem su bili podvrgnuti navešću samo nekoliko detalja iz javnosti nepoznatog dokumenta, nastalog u Udbi, na osnovu praćenja aktivnosti grupe beogradskih masona, o kojoj je 1957. sačinjen opširan elaborat.

U dokumentu je navedeno da je 1955. održan jedan od redovnih sastanaka slobodnih zidara u stanu Damjana Brankovića, predratnog, uglednog masona koji je u vreme balkanskih i

Prvog svetskog rata, kao trgovac, učinio velike usluge srpskoj vojsci i državi, zahvaljujući svojim razgranatim vezama u evropskim masonskim krugovima.

Na pomenutom sastanku loža je diskutovala o slučaju Đilas - Dedijer. Odlučili su da se ova dvojica podrže, s obzirom na obaveštenja kojima su masoni tada raspolagali, tj. da Đilas i Dedijer imaju nameru osnovati socijalističku partiju u Jugoslaviji. Zbog toga je loža savetovala da se izabere „neki nekompromitovan čovek koji bi došao u dodir za stvaranje kontakta i saradnje s njima“.

„Poručili su advokatu dr Grolu da se u ime ‘demokrata’ poveže sa Đilasom. Sve ovo dovodi se u vezu sa drugim suđenjem Đilasu, gde su se kao njegovi branioci pojavili Grol, Đonović i Veljko Kovačević“, navedeno je u elaboratu.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Za Vojislava Grola, advokata iz Beograda, navedeno je da je „neprijatelj socijalističkog uređenja uopšte“, a „prema podacima vidi se da je prihvatio poruku Beogradske lože da u ime demokrata stupi u kontakt sa Đilasom, a docnije se kao takav pojavljuje na suđenju kao njegov branilac“.

ZA NIKOLU ĐONOVIĆA, advokata iz Beograda, u elaboratu je navedeno kako je jednog člana lože „detaljno informisao o toku suđenja (drugog suđenja) Milovanu Đilasu“ i da je „Đonović Đilasu prenosio izvesne stavove bivših političara građanskih partija, kao i vodeće grupe masona“.

Mada je u odnosima Jugoslavije i Sovjetskog Saveza došlo do otopljavanja, na prvi pogled zaista izaziva čuđenje što se u ovom elaboratu Udbe, kao argument protiv masona, Dedijera i pogotovo Đilasa, navodi stav jednog moskovskog diplomatskog predstavnika u Beogradu: „Povodom oživljavanja delatnosti masona u našim visokim naučnim ustanovama interesantno je i mišljenje sovjetskog diplomate Stackoviča. On kaže da se u Jugoslaviji oseća oživljavanje i veliki uticaj masonerije u naučnom i kulturnom životu, ističući da je predsednik SANU dr Aleksandar Belić takođe mason. Stackovič to tumači kao orijentaciju naučnika i inteligencije prema Zapadu koja je, kako kaže, i Đilasa dovela u tabor neprijatelja socijalizma.“

Stvar postaje jasnija ako podsetim na ono što je u čuvenim memoarima Moskovske godine objavio Veljko Mićunović 1977. On pominje da su posle Đilasovog hapšenja 1956. ruski rukovodioci čestitali Titu što je Đilasa  jeretika  poslao u zatvor. Na osnovu toga moglo bi se, istina posredno, zaključiti da je Tito pristao na sramnu nagodbu, onu ponudu Hruščova da za sukob oko Kominforma budu žrtvovani Lavrentije Berija i Milovan Đilas.

U knjizi Veliki buntovnik Milovan Đilas, objavljenoj u zimu 1991, nekoliko meseci posle njegove smrti, Dedijer zaključuje: „Tito je posle Staljinove smrti sve činio da se približi najdogmatskijim ljudima u Moskvi i da izbriše sve naše velike tragove borbe protiv Staljina. Moj je zaključak da je Tito posle Staljinove smrti smatrao da je prirodno da on preuzme kormilo velike Nojeve lađe od Jadrana, pa do Japana.“

* * * * * * * * * * * * *

Knjiga iz tamnice o bedi propadajućeg sistema

DUGOGODIŠNjE tamnovanje Milovan Đilasa počelo je 19. novembra 1956, pošto je prethodno u stranoj štampi oštro kritikovao neprincipijelni stav jugoslovenskog državnog vrha prema pobuni u Mađarskoj, osuđujući sovjetsku vojnu intervenciju u toj zemlji. U londonskom Tajmsu od 20. novembra dat je precizan opis Đilasovog hapšenja:

„Danas je istražni sudija beogradskog suda, u društvu četiri policajca u građanskom odelu, posetio kuću gospodina Đilasa i u njoj izvršio četvoročasovnu premetačinu. Kaže se da su mu oduzeli pisaću mašinu, kameru, pa čak i revolver koji je dobio od maršala Mihaila Konjeva na ukrajinskom frontu 1944. godine, kao i svu korespondenciju i kopije svih njegovih članaka, uključujući i poslednji o toku događaja u Poljskoj i Mađarskoj, koji je bio u radu. Na kraju pretresa gospodin Đilas je uhapšen.“

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

POVODOM hapšenja, Vladimir Dedijer je 22. novembra Titu uputio otvoreno pismo koje su preneli mnogi uticajni listovi u svetu:

„1. Uzimam slobodu da Ti iznesem moje mišljenje povodom hapšenja Milovana Đilasa jer smatram da njegovo hapšenje nanosi veliku štetu našoj zemlji i podriva njenu odbrambenu sposobnost u borbi protiv opasnosti od staljinizma.

2. Pišem Ti ovo pismo zbog veoma složene međunarodne situacije: agresije Britanije i Francuske na Egipat i masakra mađarskog naroda od strane sovjetskih trupa pod vođstvom staljinističkih snaga u Sovjetskom Savezu. Istovremeno se čuju optužbe protiv nas iz 1948. godine.(...)

5. Ovo je moj stav, moj principijelni stav, jedini mogući stav, jedini vredan stav za sve nas. Smatram da je odluka o hapšenju Milovana Đilasa nepravedna i veoma štetna po interese naše zemlje... U zvaničnoj izjavi o njegovom hapšenju kaže se da je izrekao neistine u opisivanju naše unutrašnje i međunarodne politike. Čak ni posle njegovog hapšenja u našoj se zemlji nije pojavio nijedan članak iz koga se mogu sagledati njegovi stavovi. To radimo istovremeno kad i Moskva započinje kampanju protiv nas... Moram da kažem svoju istinu, zbog budućnosti i sudbine Jugoslavije, da bih ojačao njen moralni položaj u svetu“, napisao je Dedijer.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

MILOVAN Đilas je izveden na sud 12. decembra i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.

Dok je izdržavao kaznu u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, uprkos teškim uslovima robijanja, Đilas je napisao knjigu "Nova klasa". Analiza komunističkog sistema, a rukopis je dostavljen Frederiku Pregeru iz Njujorka, gde je i objavljena 1957.

Zbog oštre kritike koju je izneo na račun društvenog sistema u svim državama sa socijalističkim uređenjem, zbog toga što je u knjizi „otkrio bedu jednog propadajućeg društvenog sistema“, Đilas je 5. oktobra 1957. iz zatvora izveden na novo, i ovog puta tajno suđenje zbog „klevetanja države i pokušaja da uništi ustavni sistem u zemlji“.

Izrečena mu je nova, mnogo oštrija kazna - još sedam godina robije, devet sa onom prvom kaznom. Oduzeta su mu sva ratna odlikovanja, uključujući Orden narodnog heroja. Obračun je bio nemilosrdan, a "Nova klasa" je samo u SAD objavljena u deset izdanja. Dok su se nizala nebrojena izdanja i u drugim zemljama na raznim jezicima, nizale su se i godine Đilasove robije.

* * * * * * * * * * * * *

Reputacija najvećeg disidenta svetskog komunizma

MILOVAN ĐILAS biće „pušten iz zatvora uslovno“ 20. januara 1961, na osnovu odluke Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. Istoričari i istraživači i danas duguju odgovor na pitanje kako se to dogodilo.

Nije prošlo ni godinu i po dana, Đilas je ponovo uhapšen 6. aprila 1962, sada zbog knjige u rukopisu Razgovori sa Staljinom, pošto je „vlada neuspešno pokušavala da ga ubedi da povuče svoju knjigu“, obavestio je londonski Tajms. „Prema jednom mišljenju, razlog što su vlasti ponovo preduzele tako drastične korake bio je u strahu da bi objavljivanje ove knjige moglo imati nepovoljan uticaj na jugoslovenske odnose sa Sovjetskim Savezom“, navedeno je ovom izveštaju.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Na suđenju održanom 14. maja Milovanu Đilasu je izrečena kazna od pet godina robije.

Pošto je prethodno u zatvoru bio skoro četiri godine, kumulativno je to značilo devet godina zatvora. Suđenje je trajalo samo šest i po sati, pošto, prema pisanju inostrane štampe, Đilas osim iznete kratke izjave nije hteo da se brani niti da odgovara na pitanja tužioca jer sudsko veće nije prihvatilo njegov zahtev da suđenje bude javno.

I PRE OVOG suđenja Milovan Đilas je u svetskim razmerama stekao reputaciju prvog, najvećeg disidenta svetskog komunizma. Na brojne proteste iz sveta koji su stizali s raznih adresa, kao pojedinačne ili grupno potpisane molbe da bude oslobođen, Tito se jednostavno oglušivao. U tom pogledu upravljačke elite na Zapadu uglavnom se nisu isticale, a one iz Moskve i satelitskih zemalja da i ne pominjemo, pošto je tamo održavana atmosfera likovanja zbog Đilasovog robijanja.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Na samom kraju 1966, posle pada Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu 1. jula, Tito je potpisao uobičajeni akt o kolektivnoj amnestiji. Veliko iznenađenje izazvala je činjenica da je tim aktom s vrha države obuhvaćen i Milovan Đilas. Ali amnestija znači da su ostale sve ranije optužbe za počinjena „krivična dela“, pa bi se moglo zaključiti da je Tito na taj način, posredno, za višegodišnje progone kojima je Đilas bio izložen svalio odgovornost na Rankovića. Paralelno je Rankovića abolirao pred Skupštinom Jugoslavije, što je značilo da Ranković, uprkos izrečenim najmračnijim optužbama, nije počinio nikakvo krivično delo.

* * * * * * * * * * * * *

Brutalni progon Dedijera zbog odbrane temelja Jugoslovenske revolucije

VIŠE SILE OMETAJU RAD NA KNjIZI O JOSIPU BROZU

OVO ŠTIVO koje se nalazi pred čitaocima bilo bi uveliko ne samo manjkavo nego bi prikazalo pogrešnu, iskrivljenu sliku onih vremena, kada bih izostavio makar i sažeti prikaz mesta i uloge Vladimira Dedijera u njegovim višedecenijskim borbama za odbranu moralnih temelja jugoslovenske revolucije, za demokratizaciju jugoslovenskog društva, za odbranu ljudskih i građanskih prava i sloboda, ne samo u zemlji nego i širom sveta.

Ovu borbu je započeo u vreme žestokih okršaja protiv staljinizma u vreme Kominforma i „slučaja Đilas“ 1954. godine. Posle tajnog suđenja obojici, Dedijer je izbačen sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, u montiranom protestu grupe studenata i mlađih nastavnika, među kojima je bio i Dejan Medaković. Njegovo ime je u štampi cenzurisano kao autora poznatih Priloga za biografiju Josipa Broza Tita. Izložen različitim oblicima torture, ne samo on nego i njegova žena Vera i njihovo petoro dece, od kojih će njihov sin Branko biti oteran u smrt, bez sredstava za život, Dedijer se 1959. s porodicom uputio u inostranstvo.

Kada je Vera Dedijer otišla kod Aleksandra Rankovića posle Brankove pogibije u septembru 1959, rekla mu je: „Druže Marko, ili nas sve pobijte, i Vladu, i mene, i decu, ili pustite Vladu da ide u svet, da piše knjigu o Gavrilu Principu i sarajevskom atentatu.“

„Vera, veruj mi, ja sam ne mogu ništa učiniti. A ti znaš da ja moram da pitam“, odgovorio je Ranković.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

KLjUČNU ULOGU odigrao je Veljko Mićunović, koji je na jednoj večeri kod Tita, gde su bili svi najviši rukovodioci, tražio da se Dedijerovima izdaju pasoši. Svi su bili smrknuti posle takvog zahteva, ali je Tito najzad rekao Rankoviću da se to pitanje reši. Uticala je na to i činjenica da su neke ličnosti od najvišeg svetskog ugleda, na primer indijski vođa Nehru, predsednik švedske vlade Tage Erlander, Eleonora Ruzvelt, brojni laburisti iz Velike Britanije i mnogi drugi, molili Tita da Vladimiru Dedijeru budu omogućena predavanja na stranim univerzitetima.

Pošto su otputovali iz zemlje, uz Đilasa koji je u zatvoru, a zajedno s njim oglašen u inostranstvu kao vodeći jugoslovenski disident, Dedijer se posvetio univerzitetskoj karijeri i istraživanjima izvornih dokumenata po svetskim arhivima. Držao je predavanja na Oksfordu i Kembridžu u Velikoj Britaniji, u Kopenhagenu u Danskoj, Lundu u Švedskoj, na američkom univerzitetu An Arborou u Mičigenu, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Na poziv Bertranda Rasela prihvatio je članstvo u Raselovom sudu, tom nezavisnom, „moralnom organu svetskog kritičkog javnog mnjenja“, kada je pred ovim tribunalom 1966. suđeno vladi i armiji SAD zbog zločina genocida i ratnih zločina koje čine u Vijetnamu.

* * * * * * * * * * * * *

Tragičan kraj sinova Branka i Bore

PORODICU VLADIMIRA Dedijera je zadesila nova tragedija upravo te 1966. godine.

Poginuo je u nikad razjašnjenim okolnostima, tokom planinarenja u Sloveniji, njihov sin Bora. Neprekidno pritisnuti dubokim bolom zbog smrti dvojice sinova, Vera i Vlada su godinama zahtevali da životni kraj njihove dece bude istražen i sudski razrešen, ali se to nije dogodilo. Ta duboko mračna enigma do danas čeka na osvetljenje, pod uslovom da arhivi tajnih jugoslovenskih službi, pre svega Udbe, nisu počišćeni i kada je reč o tragičnom kraju Branka i Bore Dedijera.

Kao predsednik Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, što će reći glavni koordinator i kontrolor rada svih tajnih službi, Vladimir Bakarić je u pismu Dedijeru 5. septembra 1979. napisao: „Za tragediju Tvoje obitelji sam čuo svojevremeno. Čuo sam, ali vrlo površno, i o progonu Tvoje djece u Ljubljani sa strane neke grupe ili organizacije, što je svršilo tragedijom Tvoga sina Bore. Znam da to nikada nije raščišćeno (podvlačenje autora)“. I još: „Mogu te uvjeriti da sadašnje zlostavljanje Tvoga sina Marka (o čemu pišeš) ne potječe od ovdašnjih (republičkih) organa unutrašnjih poslova i da oni imaju interesa da ga ne bude.“

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Treći njihov sin Marko bio je, naime, teško maltretiran u Umagu, te se postavlja pitanje ko je to radio i po čijem nalogu? Nešto kasnije, kada je Dedijer zbog drugog toma Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita bio izložen neviđenim napadima, teškoj ličnoj i porodičnoj šikani...

NA AUTOMOBILU koji je vozila njegova žena Vera napravljena je diverzija, srećom bez tragičnih posledica. Opet u Umagu, Veri je policija htela da oduzme rukopis i prateću  građu za treću knjigu o Titu, čemu se ona odlučno oduprla, a izvršioci se zbog javnog skandala povukli podvijenog repa...Jednom rečju, kada je dara prevršila meru, Dedijer se ponovo obratio Vladimiru Bakariću 3. marta 1981.

Obavestio ga je da mu u Istri, u selu Siparu, gde je preneo sve svoje knjige i dokumentaciju posvetivši se završnoj redakciji drugog toma Novih priloga, „neke više sile ometaju rad“; „telefon je blokiran“; teškoće „nisu tehničke prirode nego je do blokade došlo po nečijem ćefu, i to izvan Istre“; „moguće da ta blokada dolazi od neke strane obaveštajne službe i njihovih ljudi jer je baš ovih dana trebalo da dođu do mene predstavnici Raselovog suda iz Rima i Stokholma, ali nisu uspeli da uspostave vezu sa mnom“; „otvaram i mogućnost da su ovde umešani izvesni nacionalistički krugovi“; „da ne misliš da patim od manije gonjenja, dešavale su mi se ovde u Istri još neke neobjašnjive stvari: jedno jutro sva arhiva je bila u vodi jer je neko ekserom probio cev, zatim jedne večeri neko je budakom prekinuo električni vod“; „uoči i za vreme sukoba s nacionalistima u Srpskoj akademiji nauka u moj stan u Beogradu upala su nepoznata lica i odnela neke dokumente“; „u toku samog sukoba prekinut mi je telefon u oktobru 1978. godine, a stigao je veliki broj smrtnih presuda upućenih mojoj deci i meni“; „o svemu sam lično obavestio Franju Herljevića, on je poslao šefa odeljenja bezbednosti za grad Beograd, druga Unkovića, koji mi je dao časnu reč da će mi dati odgovore na sva ova pitanja, ali ja te odgovore nikad nisam dobio, a smrtne pretnje mojoj deci se nastavljaju već dve godine“.

* * * * * * * * * * * * *

„Novi prilozi o Titu“ pisani po ličnoj savesti

U PISMU OD od 3. marta 1981. Vladimir Dedijer podseća Vladimira Bakarića, tašašnjeg predsednika Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, što će reći i glavnom koordinatoru i kontroloru rada svih tajnih službi,  na sledeće činjenice:  

„Na sve pritiske koji se na mene vrše ja ne gledam kao na neko moje lično pitanje jer mi se čini da se tu radi o duboko principijelnim pitanjima naše zajednice i njene budućnosti i zajednički nam je interes da sve ovakve diskriminatorne mere budu stvar prošlosti našeg društva i da ne smemo da dozvolimo njihovo povampirenje... U ovim teškim danima za našu zemlju kad je umro Tito i kad je na Vaša pleća u Predsedništvu pao teški teret da se naša zemlja probije u zategnutim međunarodnim odnosima, smatrao sam da sa svoje strane moram sve da učinim da svojoj domovini ne otežam položaj.

Ukoliko ja ne dobijem zaštitu i objašnjenje, i to brzo, ja ću morati da preduzmem odbranu sopstvenog integriteta i potražim uslove gde mogu da radim normalno. Titovu knjigu ja pišem po svojoj savesti i nema te sile koja će me sprečiti da je dovršim. Ja od naših državnih i partijskih najviših foruma ništa ne tražim niti imam pravo da tražim.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Samo molim da budem ostavljen na miru i da se spreči stranim obaveštajnim službama da remete moj mir i rad“, naveo je Dedijer u završnici ovog pisma.

U VREME KADA je početkom 1980-ih već postalo na neki način čak i moda da se pišu i kolektivno potpisuju različite peticije vlastima u ime zaštite stvaralačkih, građanskih i ljudskih prava i sloboda, Dedijer je neprekidno vodio sopstvenu bitku povodom istih tih slučajeva, direktno se obraćajući nosiocima najviših partijskih i državnih vlasti u SFRJ. Ili je iznosio svoj stav u retko objavljivanim intervjuima.

Nije mu padalo na pamet da ga neko ubaci u krug koji je sve više bio označavan kao tzv. disidentski u Srbiji i Jugoslaviji. Te ličnosti, misleći na one najstarije, stasale u revoluciji, označavao je izrazom „alternativci“, u smislu da izriču kritike na račun režima kojem su ne tako davno pripadali, i gradili i branili njegove temelje.

Mnogo je protestnih pisama poslao Dedijer, otvorenih za javnost, koja do javnosti nisu dospela, osim u fotokopijama. Neka od njih nosio sam u Tanjug ili ubacivao u poštanske sandučiće, a njegove telegrame upućene najmoćnijim ličnostima države diktirao telefonom zapanjenim službenicima PTT koji su znali i da po gotovo sat vremena proveravaju smeju li uopšte te telegrame da proslede primaocu.

* * * * * * * * * * * * *

Problemi sa nestručnim i obesnim policajcima

NAVODIM KAO PRIMER jedno pismo Petru Gračaninu i jedan telegram upućen tadašnjem predsedniku Savezne vlade Anti Markoviću:

„Poštovanom drugu Petru Gračaninu,
saveznom sekretaru za unutrašnje poslove

Evo, dođoh u Beograd na putu za Moskvu, pa sam dužan da vas obavestim da imam sada neke probleme s nestručnim policajcima. Ne znam kojoj obaveštajnoj službi pripadaju. Prvo, telefon mi prisluškuju demonstrativno, ne mogu da razgovaram sa svojim lekarima, mnogo sam bolestan, brzo ću da zakovrnem, ne mogu da čujem ni moju bolesnu drugaricu Veru. Znam da je Srbija zaostala i nema para za moderne uređaje, kao (Tomaž) Ertl u Ljubljani, njegov duhovni otac i zaštitnik je Jože Smole, koji je 1951. dao obavezu za obaveštajnu službu SSIP. Putovao je mladi Kranjac po svetu i nabavio najbolju tehnologiju za prisluškivanje i mogu da je otkrijem jedino mojim kontraaparatima.

Žao mi je i za moje drage goste. Evo, jedan pokušava da dobije vezu sa svojom devojkom, proleće je, a ovi glupi policajci ne daju.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Primetio sam neke tajne policaje ispred moje kuće. Jedan je obučen u belo, pa je pratio pojedine moje goste. Ne znam da li mu je zadatak bio samo da ih prati jer je imao naduven mantil i verovatno je imao prisluškivač na daljinu.

Pravo da vam kažem, ovako mator i ćorav, ja uživam u tome što mi policija odaje toliku pažnju. Jutros kad sam se brijao sam sam sebi počeo da govorim - vi. Ali brinem se za sigurnost naše zemlje. Ako policija pravi ovakve početničke greške prema pravim špijunima, oni će joj izmaći i posakrivati sve dokumente i dokaze o svom neprijateljskom radu u specijalnom ratu protiv Jugoslavije.

Neki mi moji ratni drugovi zavide. Peko Dapčević bi dao milijardu dinara da i njega prisluškuju.

Primite puno pozdrava od vašeg političkog komesara iz 1941. godine,
akademika Vladimira Dedijera

P. S.

Vaš prethodnik, poštovani drug Ćulafić, mnogo me je uvredio. Za skup o genocidu pre tri godine u SANU odredio je SUP SO Stari grad da preko svojih poverenika u Akademiji krade moju poštu iz inostranstva. Uputio sam mu oštro protestno pismo. Zar sam ja, zbog koga već 35 godina postoji savezni referent koji prati moj rad, sad pod stare dane spao na neki pišljivi odsek Udbe za Stari grad“, naveo je Dedijer u pismu Gračaninu.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

A TELEGRAM KOJI sledi diktirao sam 26. aprila 1990. telefonom, što je izazvalo veliku uzbunu po vertikali u PTT, od operatera do ko zna koga, ali je telegram ipak, posle sat vremena i provera za koje nisam imao pojma da postoje, poslat na naznačenu adresu:

„Poštovanom drugu Anti Markoviću,
predsedniku Saveznog izvršnog veća

Molim za izvinjenje što Vas uznemiravam u Vašim važnim poslovima (stop). Želim da Vam skrenem pažnju da su posle iznošenja istorijskih činjenica o ulozi generala armije Nikole Ljubičića za poslednjih 15 godina života pokojnog Josipa Broza Tita počele telefonske smetnje (stop). Naročito zbog toga jer mi redakcija Politike svakog dana čita nastavak moga četvrtog toma Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita (stop).
Molim Vas, obezbedite delovanje pravne države i da se ovi neobuzdani kršioci osnovnih ljudskih prava jednom dovedu pameti (stop).

Želim Vam mnogo uspeha u Vašem istorijskom radu (stop). Poštujem Vas i pozdravljam.
Akademik Vladimir Dedijer.“

Mogao bih još mnogo toga da navedem kada je reč teškim progonima kojima su bili izloženi Vladimir Dedijer i njegovi najbliži, uključujući i dinamitaški napad na kuću njegovog izdavača u Nemačkoj, zbog čega se, uprkos dogovorima i ugovorima, druga knjiga „Novih priloga“ nije pojavila u prevodu na nemački jezik. Baš kao što je treća bila zabranjena za objavljivanje u Sloveniji. Biće prilike, nadam se, da i takvi detalji budu obelodanjeni, da i s njima bude upoznata domaća javnost.

Pomenuću i žestoku kampanju protiv Dedijera vođenu iz Vatikana i katoličkih krugova u Hrvatskoj i Nemačkoj, kada je 1987. objavio knjigu "Vatikan i Jasenovac". Jugoslovenski Aušvic. Nizali su se najbrutalniji napadi i pretnje smrću.

* * * * * * * * * * * * *

Istoriju treba pisati onako kako se dogodila

SVETIONIK ZA RAZARANjE REVIZIONISTIČKIH TEZA

VLADIMIR Dedijer je 1966. u SAD objavio knjigu Sarajevo 1914, u kojoj je posle pomnog, višegodišnjeg istraživanja dostupne arhivske građe razorio revanšističku i revizionističku tezu o odgovornosti Srbije za Prvi svetski rat. Ova obimna studija i danas je uzdignuta u istoriografiji kao nesumnjivi svetionik i putokaz kako odgovoran istoričar, oslobođen bilo kakvih naloga sa strane, pogotovo onih političkih i ideoloških, ostaje veran sopstvenom kredu da „istoriju treba pisati onako kako se dogodila“.

Potvrđeno je to i ne tako davno, kada je i kod nas i u svetu obeležavana stogodišnjica Prvog svetskog rata. Za četiri godine, od 2014. do 2018, nije se pojavila knjiga koja bi u zemlji ili u inostranstvu nadmašila, a pogotovo osporila uvide i zaključke do kojih je došao Dedijer pola veka ranije. Zato je ovo delo i u pomenute četiri godine uveliko prećutkivano, ne samo u inostranoj nego, nažalost, i u domaćoj istoriografiji.

Ništa neobično, pošto je takav odnos prema Vladimiru Dedijeru i njegovom delu prisutan odavno, slobodno se može reći decenijama. Prećutkivan dok je živeo u inostranstvu, od 1953. do povratka u zemlju 1967. nije objavio nijednu knjigu u Jugoslaviji. Ali je brzo pokazao šta znači njegova zahuktala radionica istraživača savremene istorije. Početkom 1969. pojavila se knjiga Izgubljena bitka J. V. Staljina, u kojoj je izneo svoje viđenje sukoba Tita i Staljina, Jugoslavije i SSSR u vreme Kominforma.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Knjigu je posvetio Janu Palahu, uzvišenom simbolu otpora okupaciji Čehoslovačke 1968. od zemalja Varšavskog pakta. Palahovo ime ostaje nezaboravljeno zbog čina samožrtvovanja – polio se benzinom, zapalio i izdahnuo na ulicama okupiranog Praga vapeći za slobodom.

DEDIJER JE U TOM ekstremnom Palahovom kriku video onaj isti samožrtveni otpor okupatoru među partizanima koji su sebi oduzimali život kličući slobodi da ne bi pali neprijatelju u ruke. Bila je to tema Dedijerove pristupne besede kada je 1978. primljen u članstvo SANU, a isto to pitanje herojskog samožrtvovanja izlagao je i na kursevima u Parizu, na Sorboni, na poziv njegovih prijatelja Žan-Pola Sartra i velikog francuskog istoričara Albera Sobula.

Pomenutu knjigu o Kominformu napali su sovjetski istoričari, a onda su u domaćoj javnosti usledili napadi na Dedijera zbog onoga što je 1970. objavio u „Istoriji Jugoslavije“, koautorskoj knjizi pisanoj sa Ivanom Božićem, Simom Ćirkovićem i Miloradom Ekmečićem.

Do danas najkompletniju dokumentaciju o sukobu s Kominformom Dedijer je objavio 1979. u voluminoznoj, trotomnoj zbirci dokumenata 1948, štampanoj na više od 2.000 stranica velikog formata. Ova zbirka propraćena je ćutanjem u javnosti i žestokim negodovanjem u centrima moći. Pratio sam rad okruglog stola na kojem su u Narodnoj biblioteci Srbije najugledniji ovdašnji istoričari i poznavaoci ovog problema, predvođeni Brankom Petranovićem i Čedomirom Štrpcem, raspravljali o toj Dedijerovoj zbirci. Bio je to izvanredan razgovor, ali „internog karaktera“ -izveštavanje za javnost zabranila je tadašnja državno-partijska vrhuška Srbije, pošto je, kao po načelu sudske „mesne nadležnosti“, knjigu objavilo beogradsko izdavačko preduzeće „Rad“. Zabrana je bila rezultat različitih pritisaka i posledica banalnih, dnevnopolitičkih kalkulacija srpskog i hrvatskog rukovodstva.

* * * * * * * * * * * * *

Kabineti tajnih službi za „crnu propagandu“

POMENUTE TEŠKE šikane autora i njegove porodice, podmetačine najgore vrste bile su proizvedene u kabinetima „crne propagande“ tajnih službi. Ovde je nužno jedno objašnjenje. Posle političkog pada Milovana Đilasa 1954, u Drugom odeljenju savezne Udbe oformljena je posebna jedinica sa zadatkom da proizvodi i širi crnu propagandu protiv Đilasa.

- Falsifikovali su mnoge ratne događaje u kojima je on učestvovao, a koristili su i plaćene novinare, pa čak i priznate pisce da ga ocrne u najgoroj staljinističkoj tradiciji i prikažu kao neprijatelja države i radničke klase od njenog nastanka. Ova crna propaganda imala je i svoju usmenu komponentu: izmišljali su svirepe šale koje su širili po celoj Jugoslaviji. Po prirodi ponosan čovek, Ćilas nije mogao da podnosi tako strašne uvrede i izvrtanje istorijskih činjenica - navodi Dedijer.

Kada je 1980. objavio izuzetnu studiju „Interesne sfere“ o istoriji tajne diplomatije i mestu Jugoslavije u makazama politike interesnih sfera, ova knjiga je prećutana u javnosti, a ćutanje traje i danas.

Velika je šteta, prvo iz ugla njihove ranije bliskosti, a potom zbog nerazjašnjenih važnih pitanja novije istorije Jugoslavije, što su Đilas i Dedijer prekinuli svaku komunikaciju u februaru 1967.

ĐILAS I DEDIJER videli su se posle mnogo godina i sedeli u hotelu „Kasina“. U razgovoru su proveli nekoliko sati, pošto je Dedijer pred sobom imao gotovo šezdeset pitanja o prošlosti, uključujući i pitanja zasnovana na građi koju je pronašao u inostranim arhivima. Posebno ga je interesovala pozadina partizanskih, martovskih pregovora iz 1943. s nemačkom komandom u Zagrebu. Đilas mu je odgovorio da je tema bila samo „razmena zarobljenika i ništa više“, a onda mu je Dedijer pokazao dokument sa Đilasovim potpisom iz kojeg se vidi da su se pregovori ticali i drugih pitanja, pre svega priznanja partizana kao zaraćene strane i sporazuma o obustavi vatre između partizana i Nemaca. Na pitanje šta se, u stvari, događalo, Đilas je odgovorio Dedijeru:

„Ne mogu ja tebi da otvaram državne tajne“.

Foto Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Alekse Đilasa, Jutjub Printskin, Fejsbuk Printskin, RTS printskin, Dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“ i Vikipedija

Još uvek priseban, Dedijer je na kraju upitao Đilasa ima li ikakva saznanja o stradanju dvojice njegovih sinova. Usledio je sličan odgovor.

Dedijer je pobesneo, skoro oborio sto i otišao. Nikada se posle toga nisu ni čuli ni videli ova dvojica disidenata iz 1954, koji su odbijali da ih neko podvodi pod tu kategoriju. Bili su skloniji karakterizacijama buntovnik, pobunjenik, jeretik, zbog čega dugo u zemlji nisu mogli da objavljuju knjige i tekstove, Đilas čak pune dve decenije duže od Dedijera.

U trenutku njihovog konačnog razlaza 1967. godine na sve strane su i prema drugima primenjivane represivne mere, zabranjivani su filmovi, knjige, novine, pozorišne predstave.

Preporučujemo

Društvo

0 2

UKIDANjE ROPSTVA U SRBIJI I ZNAK NEZAVISNOSTI ZEMLjE: Istorijski značaj donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine

25. 02. 2025. u 07:00

Društvo

0 0

LORD KARINGTON IGNORIŠE ČANKA: Obnova koncepta za konkurentsku državu na tlu Srbije

17. 02. 2025. u 12:00

Društvo

0 0

PLAĆENICI U SLUŽBI UGARSKE I ZAGREBA: Kratka hronologija stvaranja antisrbijanskog raspoloženja u Vojvodini

17. 02. 2025. u 11:00

Društvo

0 1

OBESMIŠLjAVANjE MINULOG RADA NAŠIH PREDAKA: Od Vojvodstva do „malog ustava“ i statuta

17. 02. 2025. u 10:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije