SUDBINA AUSTROUGARSKE JE PODSETNIK O KRAHU ELITAMA EVROPSKE UNIJE: Knjiga dr Jovana Zametice raskrinkava mitove o uzrocima Velikog rata

NEMAČKA je smatrala da će Rusija biti bar deset godina nesposobna za rat i da to vreme treba iskoristiti za pripremu za veliki pohod na nju, tako što će urediti budući jugoistočni deo evropskog ratišta neutralisanjem Srba, tradicionalnih ruskih saveznika. Srbija može da postoji samo kao saveznica evropskog germanskog bloka, a njena vojska kao deo zapadne armade u budućem pohodu na Istok.

Foto: Printskrin, Vikipedija

To "savezništvo" treba postići investicijama u Srbiju i stvaranjem privredno-ekonomske zavisnosti, kao i školovanjem buduće srpske elite u Nemačkoj. Ali ako to ne upali, onda treba bombardovati Beograd i baciti Srbiju na kolena.

Ovo nije opis onoga što se Srbiji i Srbima dešavalo od razbijanja Jugoslavije do danas, već o stavovima nemačkog cara Vilhelma i austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinada utanačenim 1914. uoči Sarajevskog atentata koji nije uzrok već zgodan povod za izbijanje Prvog svetskog rata. Taj rat je Berlin želeo i više od Beča.

- Nemački car, zapravo, nikada nije imao jaka osećanja prema Srbima - osim što im možda nije mogao oprostiti što su Sloveni. Njemu je pre svega bilo stalo da osigura da srpska vojska neće biti protivnik u eventualnom budućem ratu sa Rusijom. Srbiju je zato trebalo vezati za Trojni savez milom ili silom. Stoga je kajzer Vilhelm, ubrzo posle objavljivanja podrške Austrougarskoj u oktobru 1913, u vreme albanske krize, rekao austrougarskom ministru inostranih poslova Bertholdu da se svako u Srbiji, počev od kralja Petra, može kupiti novcem. Takođe je sugerisao da Austrougarska Srbima pruži vojnu obuku i ponudi trgovinske povlastice. Zauzvrat, Srbija treba da bude "pokorna", a njena vojska - koja je pokazala da je sposobna - treba da bude na raspolaganju Austrougarskoj. Ako Srbi to odbiju, Beograd treba "bombardovati" i pritiskati dok se ne povinuje volji austrijskog Cara. Vilhelm Drugi je izneo stav da "na ovaj ili onaj način Srbija se u svakoj varijanti mora privoleti da udruži snage sa Monarhijom, naročito na vojnom planu; tako da u slučaju konflikta sa Rusijom Monarhija neće imati srpsku vojsku protiv sebe, već uz sebe" - napisao je istoričar i politikolog dr Džon Zametica u kapitalnom delu "Bezumlje i zloba", koje je ovih dana izdao "Službeni glasnik" za naše tržište, sa njegovim srpskim imenom Jovan Zametica.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Reč je o prevodu istoimene knjige koja je na engleskom objavljena 2017. u vreme kada je trajao proces obeležavanja veka od početka Velikog rata. Ova je knjiga potrebna zbog nauke, unižene instrumentalizacijom radi revizije istorije i prebacivanja odgovornosti za izazivanje Velikog rata sa Nemačke, kaže u pogovoru istoričar dr Mile Bjelajac: - U tu svrhu korišćena je metodologija koju karakteriše sklanjanje činjenica koje se ne uklapaju u zadatu hipotezu, prekrajanje dokumenata, redukovanje istorijskog konteksta, primena dvostrukih standarda, prećutkivanje etablirane i naučno proverene baštine. Zametica dovodi u pitanje više mitova koji traju preko stotinu godina, ili se obnavljaju s vremena na vreme, zavisno od međunarodnih političkih prilika. Na prvom mestu on raskrinkava mit o naglom zaokretu spoljne politike Srbije posle Majskog prevrata, zatim mit o navodno presudnoj ulozi "Crne ruke", a takođe i mit o tobožnjem mirotvorstvu Franca Ferdinanda.

Studija dr Zametice izazvala je suprotstavljene reakcije na Zapadu, gde su je naučni autoriteti hvalili, dok su je istoričari-propagandisti u funkciji politike nazvali "revizionističkom", jer brani istorijsku istinu da Srbija nije izazvala Veliki rat. To se, pak, kosi sa interpretacijom prošlosti oličenoj u izjavi američkog predsednika Bila Klintona uoči agresije NATO 1999: "Srbija izavala dva svetska rata", pa prema tome zaslužuje da bude "bačena na kolena", kako je govorila Medlin Olbrajt, preuzimajući bečku parolu iz 1914. godine. Obe teze su nastavak nemačkog revizionizma između dva svetska rata, koji je doveo na vlast Hitlera.

Foto: Printskrin

Koristeći ogroman broj izvora, dr Zametica je napravio široku panoramu ljudi i događaja koji su zaista presudno uticali na izbijanje Velikog rata.

- Činjenica vredna pažnje u pogledu odnosa Srbije i Austrougarske u mesecima uoči Sarajevskog atentata jeste da su oni bili relativno dobri. Napetosti su popustile završetkom oktobarske krize oko Albanije 1913. Atentat u Sarajevu je naravno istog časa oživeo i dramatizovao stari antagonizam. Zavera protiv Franca Ferdinanda uspela je samo zbog egomanije i nesposobnosti bosanskohercegovačkog zemaljskog poglavara Oskara Poćoreka. Saga o 28. junu 1914. tiče se ličnih ambicija tog austrijskog generala, koliko i same amaterske zavere protiv prestolonaslednika. Mrtvi nadvojvoda, međutim, postao je korisna alatka za bečku težnju za lokalnim imperijalizmom na Balkanu, odraženu u rešenosti da se Srbija stavi na optuženičku klupu. Ovo se desilo uprkos činjenici da Balhausplac nije imao nikakav dokaz o umešanosti srpske vlade u sam atentat i što je njen sopstveni istražitelj Vizner isključio mogućnost da je takva umešanost postojala - navodi dr Zametica.

Foto: Printskrin, Vikipedija

On otkriva da bolesno ambiciozni general Poćorek nije napravio ozbiljnu bezbednosnu pripremu za posetu Franca Ferdinanda i da je posle neuspelog prvog bombaškog atentata Nedeljka Čabrinovića na Vidovdan 1914. izmislio telefonski poziv svog ranjenog ađutanta-ljubavnika Mericija zbog koga je ruta kretanja nadvojvode promenjena. Tako je on doveden pred nišan atentatora-amatera Gavrila Principa, koji nije mogao da ga promaši iako je pre toga pucao samo jednom u životu! Autor ukazuje da Poćorek nije bio u dobrim odnosima sa Ferdinandom, koji je osujetio njegovu ambiciju da bude načelnik generalštaba. Poćorekov pobedonosni rat protiv Srbije, posle atentata na nadvojvodu, promenio bi situaciju.

- Prema britanskom istoričaru Normanu Stounu, Poćorek je bio "neurotični homoseksualac". Hajnrih fon Licov, ugledni austrougarski diplomata, u svojim memoarima ciljano je napisao da je Poćorek imao zaštitnički nastrojenog "toplog prijatelja" u vojnom kabinetu - na čijem je čelu naravno bio Poćorekov veliki obožavalac, baron Bolfras. Rudolf Ježabek ukazuje na bliskost odnosa Poćoreka sa Mericijem i napominje da je Zigmund Frojd uočio da narcisoidni homoseksualci biraju partnere koji predstavljaju odraz nekih aspekata ličnosti njih samih. Poćorek i Merici spojili su svoje veštine da iz Sarajeva vode složenu taktičku igru... kako kaže štapski oficir Janša: "U svetlu loših odnosa između Prestolonaslednika i Cara, Poćorek i Merici se nisu ustručavali da im šalju različite izveštaje". On navodi i da su Poćorek i Merici u potaji udružili snage protiv samog načelnika generalštaba, Konrada fon Hecendorfa - navodi dr Zametica.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Svetski autoritet za temu Velikog rata dr Alan Sked, profesor na Londonskoj školi ekonomije, ukazuje da njegova knjiga ruši mitove nemačkog revizionizma. Kao izuzetno važan detalj navodi da Zametica pokazuje da su bosanski đaci bili nadnacionalni Jugosloveni, a ne "velikosrbi" i da su delovali na svoju ruku što je "apsolutno fascinantna priča koju mnogi, čini se, ne žele da čuju".

- Pada u oči nesposobnost istoričara da shvate razliku između "južnoslovenskog" i "velikosrpskog" koncepta. U Srbiji nije bilo mnogo interesovanja za južnoslovensku ideju - to je bila zamisao hrvatskih nacionalista iz koje se izrodio zahtev za trijalizmom, što je bilo drugo ime za veliku Hrvatsku. Jugoslovenska ideologija koja je stigla do Gavrila Principa i njegovih prijatelja u Sarajevu nije došla iz Srbije. Ona je uvezena u Bosnu iz Dalmacije i Hrvatske. Predstavljala je novu varijantu jugoslovenstva koja se vezuje za hrvatske studente od sredine devedesetih godina 19. veka i nije imala veze sa trijalizmom ili velikom Hrvatskom. To je bio "nacionalistički i revolucionarni" pokret koji je tvrdio da postoji samo jedan srpsko-hrvatski narod i pozivao je na zbacivanje Monarhije. Jugoslovenski pokret imao je jak uticaj na srednjoškolsku omladinu u BiH. "Mlada Bosna" ponikla je 1912. iz đačkih protesta u Sarajevu koji su organizovani kao manifestacija solidarnosti sa studentima u Hrvatskoj. Princip, jedan od aktivnijih učesnika tih nereda, bio je Srbin po rođenju, ali opisati ga, kao što se često čini, kao "srpskog nacionalistu" znači pripisati mu ubeđenja koja su u suprotnosti sa njegovom političkom orijentacijom! Princip i ostali atentatori, sa jednim izuzetkom, verovali su u srpsko-hrvatsko jedinstvo, a sebe bi nazvali "nacionalistima" u značenju "Srbo-Hrvati" ili "Jugosloveni". Izuzetak je bio jedini Musliman među njima, Mehmedbašić, koji je više naginjao prosrpskoj nego jugoslovenskoj ideji. Svi ostali bili su južnoslovenski nacionalisti. Jugosloveni su za njih bili jedinstvena nacija kojoj je bila potrebna država - ali ne u okvirima Habzburške monarhije - ukazuje dr Zametica.

Foto: Printskrin, Vikipedija

On insistira na činjenici da se upotreba južnoslovenskog pitanja kao povod za rat protiv Srbije, kako bi se "preporodilo carstvo", provlači kao crvena nit kroz ideje habzburških zvaničnika.

- U tri maha tokom krize 1912-1913. Austrougarska je bila na rubu vojne intervencije protiv Srbije zbog zbivanja u Albaniji koja nisu imala nikakve veze sa južnoslovenskim pitanjem - ali su i te kako bila povezana sa očuvanjem njenog statusa velike sile. I bez Sarajeva bilo je samo pitanje vremena kada bi Berhtold, Konrad i sam Franc Ferdinand rešili da krenu u napad. U julu 1914. nužnost da se nešto preduzme postala je još hitnija zbog pogoršanja situacije u regionu. Utisak o nameri Rumunije da napusti Trojnu alijansu je aktivirao zvona za uzbunu i u Beču i u Budimpešti. Retko kada je mali rat delovao primamljivije: Srbija bi u osnovi nestala, Rumunija, Bugarska i Albanija bile bi osigurane, a Rusija bi bila prognana iz regiona. Pod uslovom da Nemačka spreči mešanje Rusije, rat na Balkanu bio bi prekretnica za mukama rastrzano Habzburško carstvo. Sve se naravno završilo raspadom stare Monarhije. Austrijski pisac Anton Majr-Harting smatra da je to bio u celini predvidljiv ishod za državu koju je karakterisalo toliko "bezumlja i zlobe". Njena sudbina novembra 1918. podsetnik je savremenim elitama Evropske unije, ušančenim u Briselu, na rizike sa kojima se suočavaju u pokušaju da vrše kontrolu nad različitim nacionalnim interesima Starog kontinenta - kaže dr Zametica.

Omer, Džon i Jovan

JOVAN Zametica je rođen 1955. u Banjaluci. Otac Muriz bio je musliman, Srbin islamske vere, a majka Olga potiče iz slovačko-nemačke porodice. Dobio je ime Omer, sa kojim je 1973. došao u Veliku Britaniju, gde je diplomirao istoriju, zatim magistrirao na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, a doktorirao na Kembridžu. Promenio je ime u Džon i radio je u Institutu za strateške studije u Londonu koji je do 1992. objavio dve njegove visoko ocenjene knjige o uzrocima jugoslovenske krize. Na Pale je došao 1993, krstio se po pravoslavnom obredu, uzeo ime Jovan i postao savetnik predsednika RS Radovana Karadžića za međunarodne odnose. Bio je u delegaciji Republike Srpske na pregovorima u Dejtonu. Po povlačenju Karadžića iz javnog života još neko vreme sarađuje sa vrhom RS. Svedočio je na suđenju Radovanu Karadžiću u Haškom tribunalu. Živi i radi u Beču kao samostalni istraživač.

Beskrajni Veliki rat

PRVI svetski rat tvrdoglavo ne odustaje od svog statusa savremene teme prvog reda, kaže dr Jovan Zametica:

- Iz sukoba u Ukrajini vuku se paralele sa rovovskim ratovanjem i metodama iscrpljivanja protivnika 1914-1918. Analitičari geopolitičke sadašnjice prisećaju se julske krize 1914. kao zloslutnog presedana, kada su državnici spektakularno pali na ispitu održavanja mira među velikim silama. Povrh toga, "Tukididova zamka" - metafora o sukobu koji nužno sledi usled straha etablirane sile od konkurentske sile u usponu - provlači se kroz razmatranja sadašnjih američko-kineskih odnosa. Nije preterano tvrditi, dakle, da Prvi svetski rat - a posebno put ka njemu - i danas pružaju, ako ne "istorijske pouke", onda u najmanju ruku podsetnik o prikladnim analogijama iz prošlosti za savremene međunarodne odnose.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije