ČOVEK KOME JE SVET BIO DO KOLENA: Autobiografija Mustafe Golubića iz arhive Kominterne

V. N.

13. 07. 2020. u 19:21

GOTOVO pola veka bilo je opasno javno pominjati "mladobosanca", učenika Voje Tankosića, nacionalnog borca za oslobođenje, Apisovog čoveka za "specijalne operacije", inicijatora Sarajevskog atentata, modernog hajduka, zaverenika protiv kralja Aleksandra Karađorđevića, komunistu i sovjetskog obaveštajca, organizatora ubistva Lava Trockog.

ЧОВЕК КОМЕ ЈЕ СВЕТ БИО ДО КОЛЕНА: Аутобиографија Мустафе Голубића из архиве Коминтерне

Arhiva

I kako to obično biva u narodu je počeo da se širi mit o njemu. Šaputalo se najpre od uva do uva, pa onda sve glasnije... I kako je bez objašnjenja precrtan iz istorije, tako se Mustafa Golubić, vratio u nju na velika vrata. Ali umesto podataka o njegovim konkretnim operacijama, izvršenim zadacima, obaveštajnim uspesima, zapljusnuo nas je talas prepričavanja drugorazrednih Udbinih operativaca, iz druge ili treće ruke, nagađanja, konstrukcije postmodernističkih pisaca...

Život čoveka koji je za svojih pedeset godina menjao ideale, politička uverenja, menjao na desetine pseudonima, izmišljao biografije i dalje je obavijen velom tajni. A kako bi rekao stari cinik, vrednost obaveštajca se baš procenjuje po tome koliko je uspešno prebrisao tragove za sobom. Pravu priču o svom životu izgleda da je Mustafa Golubić odneo sa sobom kada su ga postavili pred nemački streljački stroj 26. juna 1941. godine u beogradskom Pionirskom parku. Obaveštajac koji je krstario svetom, osnivao komunističke partije i izvodio spektakularne akcije, intelektualac, poliglota, briljantan analitičar i razrađivač planova, streljan je kao falsifikator pasoša i sitni špekulant.

Aktivisti "Mlade Bosne" pred Prvi svetski rat / Arhiva

Nacionalni revolucionar, mason, gepeuovac, Staljinov lični prijatelj i njegov fanatični izvršilac, živeo je nekoliko paralelnih života. Bio je čovek mekog srca, patio je za Hercegovinom, rodnim Stocem i voleo pesmu "Ima l' jada, ko kad akšam pada."

* * * * * * * *

CRNA RUKA CRVENE INTERNACIONALE: Autobiografija Mustafe Golubića pisana 1933. godine - iz arhive Kominterne

ROĐEN sam 24. januara 1891/2 u Stocu, Hercegovina (ranije je to bila Austrija, a sada Jugoslavija). Moj otac je bio sitni turski posednik. Umro je kada sam imao dve godine. Gotovo sva moja porodica emigrirala je u Tursku posle okupacije Bosne i Hercegovine (1878). Sada moju porodicu čine - brat, dve udate sestre i možda majka. Od 1909. godine majku sam video jedan jedini put; to je bilo krajem 1919. godine. Moj brat je živeo 12 godina u Americi kao radnik. Vratio se krajem 1919. zbog bolesti. Video sam ga samo jedanput, kada sam doputovao. Iz dokumenata Međunarodne organizacije pomoći revolucionarima saznao sam da je 1929. godine bio uhapšen u Sarajevu i tako jako isprebijan da je policija bila primorana da ga uputi u bolnicu. Od 1926. godine nisam se dopisivao ni sa kim od članova moje porodice. Više nemam šta da dodam.

VEZE SA OHRANOM

ŽIVOT Mustafin je posle pristanka da radi za rusku Ohranu, počeo da poprima sasvim druge dimenzije. On je svim onim što je postizao fascinirao ruske obaveštajce koji su ga imali na vezi. Direkcija Ohrane je tada imala u Beču snažan obaveštajni centar za koji su bili vezani vojni ataše u Kraljevini Srbiji: Viktor Aleksejevič Artamanov i njegov zamenik Aleksandar Ivanović Verhovski... Za Artamanova i Verhovskog bio je vezan i Mustafa Golubić. Zamenik je izgleda bio daleko talentovaniji obaveštajac od svog šefa, što se kasnije i potvrdilo, jer je u Rusiji ubrzo postao poznata ličnost U revolucije je komandovao grupom armija Moskovskog vojnog okruga, a potom ga je Aleksandar Fedorovič Kerenski imenovao za ministra vojske... Do penzionisanja, radio je u naučnim obaveštajnim ustanovama Crvene armije.

Kada sam završio osnovnu školu u Stocu opštinski odbor poslao me je u Sarajevo da nastavim školovanje (u realnoj gimnaziji). U to vreme u Sarajevu se organizuje nacionalno-revolucionarna borba protiv austrijske vlasti. Ja sam tada, 1908. godine (aneksija Bosne i Hercegovine) pripadao omladinskoj organizaciji "Mlada Bosna". Zbog te moje aktivnosti za vreme Austrijske monarhije isključen sam iz svih škola. Pohađao sam peti razred. Organizacija je odlučila da me pošalje u Srbiju. U Beograd sam stigao krajem 1909., a maturu sam položio 1913. godine. Kako sam imao preporuku omladinske organizacije "Mlada Bosna", u Beogradu sam se odmah povezao s organizacijom "Komita" ("četnici") i s njenim vođom majorom (Vojislavom) Tankosićem. Radio sam u njihovom odboru, a plaćali su mi 30 dinara mesečno. U maju 1911. osnovana je organizacija "Crna ruka" ("Ujedinjenje ili smrt"). To je bila nacionalno-revolucionarna organizacija i sva "Mlada Bosna" pristupila je organizaciji "Crna ruka". Krajem 1911. postao sam član organizacije "Komita". Četiri meseca pohađao sam školu "Komita", a onda su me poslali u Makedoniju da se borim protiv Turske. (Četnička škola je radila u Prokuplju, pod rukovodstvom V. Tankosića, a u njoj su pripremani rukovodioci četničkih jedinica. U ovoj školi su se obučavali i prebegli omladinci iz Bosne i Hercegovine.)

Vojvoda Tankosić / Arhiva

ZA VREME balkanskog rata borio sam se kao komita - partizan. (Reč je o Prvom balkanskom ratu, oktobar 1912. - maj 1913, koji su vodile Crna Gora, Srbija, Bugarska i Grčka protiv Turske za oslobođenje preostalih oblasti). Kada sam 1913. godine položio maturu, srpska država me je poslala u Ženevu (Švajcarska) da nastavim školovanje. Organizacija "Crna ruka" naložila mi je da otputujem u Švajcarsku, ali ne zato da produžim školovanje, već da tamo pronađem člana organizacije "Crna ruka" Vladimira Gaćinovića, mladog studenta iz Hercegovine. (On je bio ideološki vođ "Mlade Bosne", jedan od najistaknutijih prvaka bosanskohercegovačke revolucionarne omladine uoči i za vreme ratova 1912-1918. Bio je pobornik ne samo nacionalnog već i socijalnog oslobođenja seljaka, a po političkim koncepcijama blizak socijaliistima -revolucionarima eserima). Krajem 1913. sastao sam se s njim u Lozani (Švajcarska). Bilo mi je stavljeno u zadatak da pripremim i organizujem atentat na [Oskara] Poćoreka, namesnika Bosne i na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Gaćinović i ja smo odlučili da otputujem u Tuluzu, i da se sastanem sa Muhamedom Mehmedbašićem, stolarskim radnikom iz Stoca. (On se kao omladinac isticao u borbenim akcijama protiv austrougarske okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine. U Solunskom procesu 1917. protiv Dragutina Dimitrijevića Apisa i drugova osuđen je na 15 godina robije, ali je 1919. pušten iz zatvora).

VRATOLOMNI SKOK

DOK se nalazio u Beogradu, imao je običaj da se pojavi u šetnji na Terazijama ili, ponajčešće, u Knez Mihailovoj. Skretao je pažnju na sebe sa fesom na glavi i pelerinom preko ramena... Iz njega nije nikada izvirao prkos niti uobraženost, nego dostojanstvo i poštovanje okoline... Mnogo je držao do sebe, svog ugleda i znanja. Cenio je prijateljstva. Sa ponosom je pričao šta mu se dogodilo, kada je sa grupom muslimana, prebeglih iz Bosne i Hercegovine, doneo odluku da se priključi jedinicama legendarnog srpskog junaka Vojislava Tankosića, kod koga su naišli na čudesan prijem. Nastojeći da im naturi svoj naboj odanosti i neustrašivosti, discipline i provere, svi odreda su morali da mu se dokazuju na razne načine.

KADA je na moj poziv Mehmedbašić došao u Tuluzu, poslao sam telegram Gaćinoviću da i on dođe. Krajem januara on je doputovao i na tom sastanku u Tuluzi odlučili smo da ubijemo Franca Ferdinanda i Poćoreka, ali pre toga trebalo se dogovoriti sa Danilom Ilićem i Gavrilom Principom, pošto oni nisu mogli da dođu u Tuluzu. (Ilić Danilo, publicist, jedan od glavnih organizatora atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Pred atentat on prima Gavrila Principa u svoj stan, donosi oružje iz Tuzle i zatim ga deli atentatorima. U procesu protiv sarajevskih atentatora, (12-22. oktobar 1914. osuđen je na smrt vešanjem i 3. februara 1915. obešen. Princip Gavrilo nacionalni revolucionar. Još kao srednjoškoiac zanosi se idejom nacionalnog oslobođenja Južnih Slovena pod Turskom i Austro-Ugarskom. Prilikom atentata, 28. juna 1914, Principovim mecima pogođeni su prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova žena. Princip je kao maloletnik osuđen na 20 godina teške tamnice. Iznuren teškom bolešću, tuberkulozom kostiju, umro je 28. aprila 1918. u vojnom zatvoru u Terezinu, u Češkoj).

Vladimir Gaćinović / Arhiva

Mi smo predložili Iliću da on sam izabere najpogodniji trenutak za atentat; i posle pet meseci on ga je izvršio - to je bio sarajevski atentat. Drug Lunačarski dobro je znao Vladimira Gaćinovića u Ženevi. Kada se 1914. godine proširio imperijalistički rat, otišao sam u Srbiju i stupio u redove Tankosićevih komita. Posle pada Srbije, 1916. godine vođ organizacije "Crna ruka" pukovnik [Dragutin] Dimitrijević (Apis) poslao me je u Lozanu da razgovaram sa Gaćinovićem o pripremama za ubistvo kraljeva Grčke, Rumunije i [cara] Vilhelma II. Gaćinović je to odbio, i ja sam se vratio u Solun. Mi smo takođe hteli da ubijemo Aleksandra [Karađorđevića] i [Nikolu] Pašića, ali pošto nas je izdao provokator [Milan] Ciganović, svi smo uhapšeni krajem 1916. godine.

Ležao sam u tamnicama u Parizu, Lionu, Marseju, Tulonu, Solunu, u Kap Matitu i Bizerti u Africi, a zatim opet u tamnici u Solunu. Bio sam tako težak plućni bolesnik da sam gotovo umro. Posle procesa, tj. posle 10-mesečnog tamnovanja interniran sam na Krf. U septembru 1918. godine, posle jednogodišnje internacije, upućen sam u Pariz. U Parizu sam se upisao na univerzitet i radio kao nadzornik u školi Žerson, i Ulici D la Pomp.

SVI JURE GOLUBIĆA

SOLUNSKI borac Milan Janjušević je zapisao kako mu se Mustafa požalio jednom prilikom. "U predratnoj Srbiji, odnosno u Beogradu", rekao mu je Golubić, "živeo je neki preprodavac starog gvožđa... Pošto mu poslovi nisu baš najbolje išli, rešio je da obije i opljačka kasu nekog trgovca. Uhvaćen je i na robiji još više usavršio svoj mašinobravarski zanat. To je radio pošteno sve do svoje smrti, ali je, uprkos tome policija svaku istragu, zbog neke pljačke započinjala s njegovim hapšenjem... Tako ti je i sa mnom, moj Janjuše: čim se u Evropi desi neki atentat, prvo počnu mene da jure..."

KRAJEM 1919. otputovao sam za Jugoslaviju. Po dolasku u Beograd, uhapsila me je policija, ali me je odmah pustila i ja sam otišao kući da se vidim sa majkom. Posle nekoliko dana vratio sam se u Beograd, gde sam uhapšen na osnovu policijske provokacije, a zatim posle nekoliko dana interniran u manastir u Rakovici. Posle 5-mesečnog zatočeništva u manastiru, tražio sam dozvolu da otputujem u Pariz da nastavim studije. To mi je odmah bilo dozvoljeno. U julu 1920. godine otputovao sam za Pariz, gde sam se sreo s emigrantom, pukovnikom Božinom Simićem, članom organizacije "Crna ruka". On mi je pružio materijalnu pomoć, pošto nisam mogao da radim jer sam bio pod nadzorom srpske i francuske policije. (Simić Božin živeo je u emigraciji i radio kao novinar. Bio je, međutim, oženjen bogatom Francuskinjom iz Nice, što mu je omogućavalo da pomaže jugoslovenske emigrante.) Na kraju, u septembru 1921. godine uhapšen sam u Parizu i izgnan. Doputovao sam u Beč, gde sam ostao do 1929. godine.

Ovo je približno sve što mogu da kažem o svojoj delatnosti i svom radu u nacionalno-revolucionarnim organizacijama.

U Komunističkoj partiji

KOMUNIZAM sam počeo simpatisati za vreme tamnovanja i u toku ruske revolucije. Još u tamnici sam počeo da čitam marksističku literaturu. Upravo dva dana pred odlazak iz Beograda 1920. godine postao sam član Komunističke partije na preporuku Živka Jovanovića i Koste Novakovića. Za vreme boravka u Parizu upoznao sam nekoliko jugoslovenskih drugova: Ziku Konstantinovića, Ristića i još mnogo radnika, ali mi nismo bili članovi Francuske komunističke partije. Po dolasku u Beč sreo sam druga Konstantinovića, koji me je uveo u jugoslovensku komunističku grupu (u grupi su bili: Konstantinović, Vujović Živka, Grgur i Rade, Verner [Dimitrije Stanisavljević] i mnogi drugi). Primljen sam za člana KP Austrije 1923. godine. Izvesno vreme radio sam u XVIII rejonu. Ali najviše smo radili u našoj jugoslovenskoj grupi. Tokom 1925-1926. godine bio sam sekretar ove grupe. Bio sam delegat na Trećem kongresu naše partije 1926. godine. Bio sam [i] član redakcije lista "Srp i čekić" koji je postao centralni organ našeg CK. Od 1923. do 1926. radio sam u konspirativnom aparatu; šef mi je bio drug Čerski-Knap. U tom aparatu radio sam i krajem 1927. kao i početkom 1928. godine. Moj rad se sastojao u sarađivanju u listu La Federation Balcanique pod imenom Dubravić, Nenadović i Nikolić, i u listu "Srp i čekić" pod inicijalima M. B. Godine 1925. uhapšen sam u Beču i tada je Crvena pomoć u cilju moje zaštite angažovala advokata. Uhapšen sam u Beču [i] 1928. godine, ali sam pušten posle 15 dana, a početkom 1929. izgnan sam iz Austrije. Evo kako sam u Beču zarađivao za svoje izdržavanje: 1923. godine 5 meseci sam radio u restoranu, u kuhinji, na mesnoj pijaci (Fleichmarkt). Zatim sam držao časove francuskog jezika, a drugovi koji su radili pomagali su me materijalno. [Milan] Gorkić mi je ponekad iz Moskve slao novčanu pomoć, a veoma često me pomagao [Vladimir] Tucović, član organizacije "Crna ruka" .

IVO ANDRIĆ O SVOM ŠKOLSKOM DRUGU MUJKI: BEČKE ŠETNjE DIPLOMATE I OBAVEŠTAJCA

U VILI "Stojčevac" kod Sarajeva, 2. avgust 1966. godine, beleži u "Dnevniku" Rodoljub Čolaković, u prisustvu Avda Huma, posle doručka Ivo je u razgovoru sa (Mustafom) Mujkom Golubičem. Oni su bili drugovi iz đačkih klupa u Sarajevu. Voleo je Ivo Mujku, nazivao ga vitezom, pravdoljubivim i istinoljubivim, čistim i čestitim. Za njega je govorio da nije bio zaokupljen intelektualnim problemima, ali da je bio čovek od akcije. Kaže da je imao smisla za humor.

- Voleo je Mujke - kaže Andrić - da se postavi zaštitnički i onda je bio kadar da se za onoga koga brani i pobije.

Družili su se u Beču 1923. godine. Mustafa - ilegalac, šef Kominterninog odeljenja za Jugoslaviju, a Andrić - kraljevski diplomata. Da li je u tim bečkim šetnjama došlo do neke (obaveštajne) saradnje? Prejaka i preslobodna teza. Ali nije nemoguća. Pogotovo kada su ta dva karaktera u pitanju. Možda tu leži odgovor zašto je Ivo postao "vodonoša komunistima", zašto je postao potpredsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - SSSR, zašto je na bini, na Prvomajskoj paradi u Moskvi 1948. stajao desetak metara od Staljina.

Došao sam u Berlin, stupio u Partiju, ali u njoj nisam radio, pošto sam radio u konspirativnom aparatu. Šef mi je bio drug Ludvig. U januaru 1930. naša partija poslala me u Moskvu, u specijalnu školu, koju sam pohađao 4 meseca. Iz te škole uzela me Kominterna, gde otada radim.

Muhamed Mehmedbašić / Arhiva

Čitao sam sledeća dela: "Kapital" Marksa i Engelsa i sva Lenjinova dela, dobro ih izučivši, izuzev [Lenjinovih] zbornika.

Sve što sam napisao mogu potvrditi: [Milan] Gorkić, Bošković [Filip Filipović], [Đuro] Cvijić, [Vladimir] Čopić i mislim još mnogi jugoslovenski drugovi.

31. januar 1933. godine

Mustafa Golubić

(Ovu autobiografiju Golubić je napisao svojeručno, mastilom, na francuskom jeziku, verovatno na zahtev Kadrovskog odeljenja Izvršnog komiteta Komunističke intenacionale, zbog raspoređivanja na novu dužnost)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (8)

NEVEROVATNI POPUSTI DO KRAJA MESECA! Ne propustite priliku za veliku uštedu