KOSTI NAŠIH PREDAKA: Zar će sve to takođe dati završenu večnu lepotu?

Aleksandar Solženjicin

21. 02. 2023. u 14:11

Prah pesnika Sad selo Ljgovo, a nekad drevni grad Oljgov, naseli strmu liticu nad Okom: ruski ljudi u ono doba posle vode, pitke i brze, drugo zavoleše - lepotu. Ingvar Igorevič, čudom spasen od bratskih noževa, u ime spasenja svog, podiže tu manastir Uspenski. Preko polja i dolina, za sunčanih dana, izdaleka se ovamo vidi, pa i s trideset pet vrsta na ovom se uzvišenju vidi - visoki zvonik manastira Jovana Bogoslova.

КОСТИ НАШИХ ПРЕДАКА: Зар ће све то такође дати завршену вечну лепоту?

Foto Tanjug

 

Oba ih poštede sujeverni Batij.

Ovo mesto, kao svoje jedino, zavole Jakov Petrovič Polonski i naznači da ga tu sahrane. Sve ti se čini kako će duh tvoj tu da bdi nad mogilom i gleda u tiha prostranstva.

Ali - kupole nema, ni crkve nema, od kamenog zida ostala polovina, pa je nastavljen daščanom ogradom s bodljikavom žicom, a iznad sve te drevnosti - kule, ta odvratna strašila, toliko poznata, toliko poznata... na kapiji manastirskoj straža. Plakat: "Za mir među narodima!" - ruski radnik drži u naručju Afrikanče.

Mi kao da ništa ne razumemo. I između stražarskih baraka čuvar nam, onako u donjem rublju, objašnjava:

- Manastir tu beše, drugi na svetu. Prvi je u Rimu, čini mi se. A u Moskvi već treći. Kad je dečja kolonija ovde bila, dečica ta, ma ona ništa ne razumeju, sve zidove unakazila, ikone porazbijala. A potom kolhoz otkupi obe crkve za četrdeset hiljada rubalja - zbog cigala - nameriše da šestorednu staju za krave sagrade. I ja sam se angažovao: pedeset kopejki plaćala se cela cigla, dvadeset polovina. Samo, loše su se cigle odvajale, sve se nekako mrvile, s malterom. Ispod crkve kriptu nađosmo, arhijerej tu ležaše, sam - kostur beše, a mantija mu cela. Udvoje probasmo tu mantiju da pocepamo, ne mogosmo...

- A, recite, ovde bi, prema karti, trebalo da je i grob Polonskog, pesnika. Gde je?

- Do Polonskog se ne može. U zoni je. Ne može se k njemu, zabranjeno. A i šta biste videli? - iskrzani spomenik? Mada, čekaj - čuvar se okrenu prema ženi. - Polonskog su, čini mi se, iskopali?

- Aha. U Rjazanj ga preneli - klima glavom žena s trema, grickajući semenke.

Samom čuvaru smešno:

- Izbavio se, znači...

Grad na Nevi

Anđeli u naklonu, sa svetiljkama, okružuju vizantijsku kupolu Isakija. Tri zlatne ukrašene igle zvonima se dovikuju preko Neve i Mojke. Lavovi, grifoni, sfinge, i tamo i ovamo - paze na blago ili dremaju. Skače šestorka Pobede nad nestvarnim lukom Rosije.

Stotine portikusa, hiljade stubova, uspravljeni konji, podbočeni bikovi...

Kakva sreća što se ovde baš ništa ne mora dograditi! - ni poslastičarski neboder ne mora se uglaviti na Nevski, ni petospratna kutija sklepati uz kanal Gribojedova. Nijedan arhitekta, ma ni onaj iz najvišeg sloja i s najmanje talenta, makar sav uticaj upotrebio, neće dobiti građevinsku parcelu bliže Crnoj Reci ili Ohti.

Tuđ nam je i naše najslavnije lepote sjaj! Kakva divota šetati sad ovim bulevarima! Ali stisnutih zuba, dok se klelo, trunulo po mutnim močvarama, gradili su Rusi ovu lepotu. Kosti naših predaka taložile su se, stapale se, pa se skamenile u dvorce - žućkaste, smeđe, čokoladne, zelene.

Strašne li pomisli: zar će se tako i svi naši neskladni prolazni životi, sve eksplozije nesloga naših, svi vapaji streljanih i sve suze žena - zar će se sve to načisto zaboraviti? Zar će sve to takođe dati završenu večnu lepotu?

U Jesenjinovom rodnom kraju

Četiri sela jedno za drugim jednolično se protegla duž puta. Prašina. Parkova nema. Ni šume u blizini. Jadne baštice. Tu i tamo drečavi ukrasi oko prozora. Svinja što se iskaši nasred puta češe se o santrač. Guske, u smirenom nizu, sve kao jedna okreću se za senkom bicikla što tuda prođe, i šalju za njom svoj složni vojnički poklič. Vredne kokoši raskopavaju sokak i dvorišta, tražeći hranu.

Na jadni kokošinjac liči i zgradica prodavnice u selu Konstantinovu. Haringa. Votka svih vrsta. Slepljene svilene bombone, kakve se već petnaest godina nigde ne jedu. Valutice crnih vekni, dvostruko teže od onih u gradu, prikladne za sečenje ne nožem, već sekirom.

U kući Jesenjinovih - uboge pregradice što ne dosežu do tavanice, plakarići, ćelijice...

Nijednu čak ni sobicom da nazoveš. U bašti - slepa šupica i kupatilce behu nekad; ovamo, u senku, sklanjao bi se Sergej i skladao prve pesme. Iza tarabe - obično poljanče.

Idem kroz selo ovo, selo kakvih ima mnogo i mnogo, gde su i sad svi seljani zauzeti žitom, imetkom i častoljubljem pred komšijama - i brinem se: nebeski je oganj spržio jednom tu okolinu, pa i danas ovde prži mi obraze. Izlazim na padinu prema Oki, gledam u daljinu i čudim se: zar se za onu daleku i crnu traku četinarske šume moglo tako zagonetno reći:

Po omaru tetreba odjekuje plač...?

I za ove meandre oko livada duž spokojne Oke:

Na odraz sunca iz bukova...?

Kakav to medaljon talenta izli Tvorac i baci ovamo, u ovu izbu, u srce seoskog kao kremen oštrog momka, pa da ovaj, potresen, nađe toliku lepotu u peći, u štali, na gumnu, u okolini - lepotu koju već hiljadu godina gaze, a ne primećuju je?

Putujući duž oke

Prođeš li kroz središnji deo Rusije, počinješ shvatati u čemu je ključ umirujućeg ruskog pejzaža.

U crkvama. Ustrčale na brdašca, uzašle na brda, kao carice u belom i crvenom išetale na široke reke, vitkim, klesanim i izrezbarenim zvonicima uzdignute nad slamenom i drvenom svakodnevicom - izdalekaizdaleka jedna drugoj klimaju, iz sela izdvojenih, jednih za druga nevidljivih, uzdižu se prema zajedničkom nebu.

I ma gde brodio u polju, po lugu nekom, od svih naselja daleko, daleko - nikad nisi sam: povrh šumskoga hrpta, naslaganih stogova brda, i zemaljske zaobljenosti same, uvek te mami lukovica zvonika, da li iz Borki Loveckih, da li iz Ljubiča, da li iz Gavrilovskog.

Ali ti ulaziš u selo i saznaješ - ne živi, ubijeni su te pozdravljali izdaleka. Krstovi su odavno srušeni, ili su iskrivljeni; razdrte kupole zjape skeletom zarđalih rebara; korov raste s krovova, iz pukotina zidova; retko koje crkveno groblje ostade celo; i tu su krstovi popadali, spomenici ispreturani; ikone po oltarima isprane su decenijskim kišama, ispisane nepristojnim porukama. Na tremu - kante za dizel, malomalo pa eto traktora. Ili kamion stao na ulaz u hram, tovare se džakovi. U onoj crkvi podrhtava strug.

Ova - jednostavno pod ključem, tihuje. U još jednoj, i još u jednoj - udruženje. "Kako do rekordnih prinosa!"

"Poema o moru". "Veliki podvig".

Oduvek su ljudi pohlepni bili, počesto, bogme, i loši. Ali čuo se zvon večernji, plovio je nad selima, nad poljem, nad gajem. Podsećao je da treba ostaviti sitne zemaljske poslove i brige, prepustiti koji časak i misli - večnosti. Taj zvon što nam samo u jednom starom napevu preostade 23 - uzdizao je ljude i čuvao ih da ne prohodaju na četiri noge.
U ovo kamenje, u zvonare ove malene, naši preci uložiše sve svoje najbolje, sve svoje shvatanje života.

Čerupaj, Vićka, buši, ne žali! Kino u šest, a ples u osam... to su ti dali...

      (Iz knjige "Priče I", u prevodu Radojice Nešovića, u izdanju "Akademske knjige")

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ZAJEDNO PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA: Fondacija Meridian i srpski klubovi poslali snažnu poruku (VIDEO)