KNJIŽEVNA KRITIKA: Lekovitost priče

SAM naslov mozaički građene zbirke Ljiljane Dugalić “Ja da ti pričam, ti da napišeš” (“Prometej” 2021), kao i sve priče koje je čine, pokazuju do čega je junacima pripovedačima najviše stalo da ono što se dešava ili dešavalo njima, njihovim bližnjima u daljoj i bližoj prošlosti, narodu kojem pripadaju, ispričaju nekome, da u tom pričanju olakšaju sopstvenoj duši, bar trenutno, ukoliko ne dosegnu do katarze, da tako učine svojevrstan pomen onima koje su voleli, a koji više nisu među živima, da ga, koliko mogu, učine trajnim, ili da ukažu na tragičnost istorijskih velikih udesa, kao i na raznorodne devijacije u savremenosti koja sve više biva morbidna i obezbožena.

Foto: Privatna arhiva

Takođe im je veoma stalo da to što pričaju bude napisano. S obzirom na to da je reč uglavnom o običnim ljudima, zaključujemo da ta potreba ne proističe iz neumerenosti njihovog ega, taštine, već zato što tako obični intuitivno, prirodno, osećaju da je to važno zato što pojedinačna iskustva čine kolektivno i što se na osnovu njih, kao na osnovu analize tek kapljice krvi, mnogo može zaključiti i naučiti o čitavom nacionu i iskušenjima koja s protokom vremena ne prestaju.

Baš zbog tog neprestajanja koje ponekad stihijski, a ponekad posve tiho zna da zbriše ljudske živote, da efemerizuje njihovu autentičnost, značaj, lica, imena..., autorka polazi od sada već nešto dalje prošlosti prema bližoj, i najbližoj, ispisuje stranice svojevrsne knjige sećanja na pretke iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i na bližnje koji su nestali u ratovima devedesetih, a takođe opominje, da li sada već kasno?, na konstantno stradanje Srba, kao i njihovih kulturnih dobara, na Kosovu i Metohiji.

U pričama ispripovedanim retrospektivno, odrasla, zrela žena, polazi od sopstvenog dečjeg iskustva koje je asocijativno uvek vezano za neku naivnu i baš zbog toga lepu pretpostavku, koja čak sadrži i elemente bajke, koja po sili života tu idilu kasnije preobražava u nešto sasvim drugo i svedoči o njegovoj surovosti. Tu, prvopomenutu pripovednu perspektivu karakteriše izraziti lirizam, a drugu realističnost kao epilog zla koje samo od ljudi dolazi. Te dve suprotstavljene perspektive, podjednako stvarne, u zavisnosti od vremenske pozicije pripovedača, čine se dovoljne kako bi priča bila zaokružena. No, autorka ide korak dalje, iz jake, humane, istovremeno i religijske potrebe, iz pravoslavnog čuvstva, da u svojoj skrušenosti, iz sadašnjeg trenutka, zaključi o naličju koje je svetu postalo lice.

Foto promo

Ta činjenica najčešće proističe iz svake vrste zaborava i nepoštovanja predaka i žrtava sopstvenog naroda, kao i iz ideoloških pobuda onih koji zlonamerno, ciljano, prekrajaju istoriju oglušujući se čak i o izvore neprijatelja. Ona proističe i gotovo iz svakog segmenta savremenosti zbog kojeg ostajemo zapitani ako je svet toliko daleko od Boga, otkuda u njemu i ovoliko ljubavi i priča ispunjenih ljubavlju za sve što je Bog stvorio?

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Analiza stvarnosti

14. 03. 2023. u 11:42

Dodatak Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Putokazi vremena

31. 01. 2023. u 08:46

Dodatak Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Izraziti dar i jezičko umeće

24. 01. 2023. u 09:10

Dodatak Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Autoportret duše

17. 01. 2023. u 15:53

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije