JEDNIM OKOM NA VUKA, DRUGIM NA NJEGOŠA: Drugo kolo sabranih dela akademika Mira Vuksanovića u izdanju Arhiva Vojvodine

DVE godine posle prvog, ovih dana objavljeno je i drugo kolo "Sabranih dela Mira Vuksanovića (1944), akademika i jednog od najistaknutijih i najnagrađivanijih naših pisaca.

SANU

U izdanju Arhiva Vojvodine, u 11 tomova, izdvojene su besede, ogledi, eseji, portreti, žanrovski raznovrsni tekstovi objavljivani u časopisima ili kao predgovori u knjigama, nastajali u pola veka, od 1972. do 2022.

U njima se ogleda ne samo Vuksanovićev rad u književnosti i kulturi, već i ono što je učinio za biblioteke Matice srpske i SANU, kao i za Andrićevu zadužbinu, čiji je predsednik UO.

- U sadašnjim uslovima kada književnost više nije svakodnevna tema u razgovorima, kada Beograd nema redovnog književnog časopisa, kada se nove knjige prikazuju pred malim brojem posetilaca, kada je đacima lektira postala dosadna i kada se na fakultete upisuje premalo studenata srpske književnosti, moram reći da se osećam kao izuzetak. Posebno sam zahvalan priređivačima mojih knjiga čija su imena Mina Đurić, Danka Kuželj, Branko Vraneš, Aleksandar Ćuković i Ratko Čolaković. Njihov sam dužnik.

Svaki čovek, a pisac naročito, ima potrebu da zabeleži trenutak koji mu je zanimljiv i za koji misli da je dostojan pamćenja. Antologijski model u takvom poslu Vuksanoviću je dao Ivo Andrić u "Znakovima pored puta" o čemu za naš list kaže:

- Meni kao redovnom čitaocu te knjige i njoj sličnih izdanja, naših i stranih, nije bio cilj da zapišem knjiški doživljaj. Dvadesetak godina, povremeno, najviše u radnom i planinskom letnjem odmoru, doterivao sam, pod brojevima, male misli, izreke, dramske i esejističke skice, pesme u prozi, ponešto od onog što sam negde čuo, uspomene i direktna zapažanja, uvek u sažetom obliku, u štivu koje se lako čita. Za takve radnje smislio sam reč danonoćnik pod kojim je ravno dve hiljade zapisa. Tri ranije objavljene knjige takvih beležaka sada su prvi put na jednom mestu i vidim da se bolje i drukčije međusobno sporazumevaju. Ponekad ih čitam kao da ih je neko drugi napisao i to mi donosi dvostruki utisak: nekad sam uzbuđen i zadovoljan, a nekad bih krenuo da izostavljam.

Foto D. Milovanović

Ništa neobično, uvek je tako.

Stari je međunarodni običaj da akademici povodom izbora kazuju svoje pristupne besede.

Tako rade i redovni članovi SANU, najpre po kraljevskom zakonu, a kasnije, i danas, na tematskim skupovima.

- U tri toma sam objavio sve besede akademika iz vremena Srpske kraljevske akademije, od 1886. do 1947. U predgovorima sam saopštavao istinu da su naši učeni ljudi u ranijim vekovima bili svestrano obrazovani, radoznali i odlični stilisti, da su pisali jasno i o malo poznatim naučnim oblastima. A onda sam dobio priliku da i ja u SANU govorim besedu, najpre o pisanju romana o rečima, a kasnije da odaberem najdražu reč i sastavim baladu o njoj. Zajedno s akademskim besedama, u istim koricama, okupljena su i moja svečana kazivanja na svetosavske i svesrpske teme. Uz napomenu da nije jedini pisac koji jednim okom gleda Vuka a drugim Njegoša, Vuksanović kaže da su uvek istovremeno bili preda mnom i to bi trebalo da je svakom srpskom piscu prirodno:

- Vuk je pravilo, Njegoš je uzor. "Smiješani" najlakše se uzimaju. U pola veka sam pisao o njima i sad je to sraslo u celovitu knjigu koja stoji na Srpskom rječniku i Gorskom vijencu. Teško je naći sigurniji oslonac. Laza Kostić je imao običaj da pročitane knjige daje drugima ili da ih baca "u košar pod šupu", ali je Vukov "Rječnik" uvek nosio sa sobom i upisivao reči koje tamo nije našao. Kada sam živeo u Somboru, poveden Lazinim primerom, poželeo sam da opišem pesnikov petnaestogodišnji put do znamenite ljubavne pesme i to sam početnički učinio. U tome mi je pomagao slikar Konjović koji je Lazu dobro pamtio. S Konjovićem sam bio prijatelj i o tome imamo zajedničku knjigu. U prvom kolu Sabranih dela je roman o mojim ravangradskim savremenicima i tako se književni krugovi sastavljaju.Ističući da mu je Ivo Andrić redovna lektira i da je davno razumeo da mora čitati dobre pisce i to svakodnevno, čime se održava "kondicija" i tako se beži od loših uticaja, Vuksanović kaže:

- I desilo se da mogu u Andrićevoj zadužbini da se odužujem Andriću i to sa zadovoljstvom činim. Tekstovi o Andriću, nastajali različitim povodima, sada su u istim koricama. Ima pravde što je tako. Učinio sam koliko sam mogao, a ne koliko bi trebalo.

Ne u celosti, to i nije mogućno, već samo u primerima, u parčadima ogledala, dao sam portret dveju ustanova u kojima delujem. SANU i Matica su glavne stanice na mojem putovanju kroz znanje zaslužnih ljudi. To sam beležio kao dokaz da su biblioteke najbolja mesta za pisca i da je posebno važan svaki pokušaj da se sastavi biblioteka najboljih knjiga i pisaca jedne književnosti. Srbima je takav književni "stub" rastao čitav milenijum. Tri četvrtine posla smo probranim primerima pokazali i već petnaestak godina pišem o tome, pa se i to našlo, sada, na jednom mestu. Za osam knjiga iz drugog kola autor je odredio isti naslov - "Klesan kamen", sa očiglednom željom da pokaže koliko se trudio da bude klesar maternjih reči i koliko je poželeo da one žive "mirnim životom kamena".

- Tu su smeštene moje besede, ogledi, portreti i eseji, likovi mojih prijatelja iz knjiga i iz života, a među njima je najviše pisaca, novinara i svih ljudi koji su odlučili da budu služitelji knjige. Taj deo Sabranih dela je možda najživlji, a svakako jeste najzanimljiviji, jer se okreće na razne strane i donosi lepe vesti o dragim ljudima iz prošlog i našeg doba. Cela jedna knjiga pokriva zavičajni predeo, nekad u lirskom i zavodljivom a nekad i jetkom pristupu. Hronološki su date i reči sa otvaranja sajamskih smotri i drugih susreta s knjigama, kao i svaka reč zahvalnosti koju sam upućivao kao sićušnu zamenu za dobijena priznanja.

Otkucaji javnog časovnika

- NEMA sabranih dela u kojima je sve - kaže Vuksanović. - Recimo, dao sam tek odlomke tematski raspoređenih intervjua, ali bibliografija, u dve celine, u pažljivom popisu, pregledno daje sve što sam u pedeset godina objavio. To dosledno i stručno beleži Slađana Subašić. Bibliografi su dragoceni saradnici, nedovoljno zapaženi, a bez njihovih putokaza ne možemo. Kroz tematske mamce izdvojio sam i putopisne dnevnike, kao brojčanike koji su zaustavljeni, a sada sređujem svoje svakodnevnike što sam ih uporno pisao od prvog dana 2000. do poslednjeg dana 2003. Svuda, ispod svakog autentičnog svedočenja, stoje datumi, sati i minuti, svuda se vidi kako je počeo da nas uzima treći milenijum i kako je jedan pisac pokušao da sačuva otkucaje javnog časovnika koji uvek nepodnošljivo žuri.

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

SIMBOLIKA ZAVIČAJA I SVETLOSTI: Književno delo istaknutog srpskog pisca Petra Sarića (1937-2023)

12. 10. 2023. u 13:00

Dodatak Kultura

0 0

BAJA, KUDA ĆEŠ? O pripovedačkom umeću jednog od najvećih srpskih pisaca Branka Ćopića (1915-1984)

04. 10. 2023. u 18:30

Dodatak Kultura

0 0

KRAJ VENECIJE

04. 10. 2023. u 10:00

Dodatak Kultura

0 0

RAZGOVORI SA SAMOĆOM: "Mostarske kiše" Pere Zupca u rangu sa "Ne daj se, Ines", "Verom Pavladoljskom", ili Preverovom "Barbarom"

27. 09. 2023. u 13:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije