Dodatak Kultura

POGLED ISKOSA: Patrijarh srpskih slikara

Дејан Ђорић

08. 05. 2024. u 05:00

MOŽDA tek sada spoznajemo da je opus Milića od Mačve izložen u Domu Jevrema Grujića u Beogradu do 26. maja jedan od carskih puteva srpskog slikarstva, u koji je mnogo toga samo našeg priticalo i kome se sve više priklanjamo.

ПОГЛЕД ИСКОСА: Патријарх српских сликара

Milić od Mačve "Posledice mitskog prauzroka", Foto Privatna arhiva

Poznavaoci (branio ga je i Stojan Ćelić) tvrde da je Milić Stanković (od 1961. godine deluje pod umetničkim imenom Milić od Mačve) jedan od najznačajnijih slikara druge polovine dvadesetog veka. Rasipao je nesebično svoj dar na mnogo strana što ima svoju cenu.

Rođen 1934, u selu Belotić u Mačvi, preminuo 2000. godine u Beogradu, umetnik je čija slava ne opada. Razlozi stalnog interesovanja za ostvarenja tog slikara počivaju u njihovim vanrednim svojstvima. Milić je dobar crtač, još bolji slikar, arhitekta koji je sagradio tri ateljea i znalac tajne istorije Srba. Na početku je kao i njegovi saborci Leonid Šejka, Siniša Vuković i Vladimir Veličković iz grupe Mediala, studirao Arhitektonski fakultet a paralelno sa njim i beogradsku Likovnu akademiju. Poznavanje načela projektovanja i nacrtne geometrije omogućilo mu je precizno konstruisanje prostorno ogromnih i krajnje zahtevnih kompozicija. Nije bio samo umetnik koji na slikama podiže Vavilonsku kulu i čardake ni na nebu ni na zemlji, majstor fantastične tematike koji je na sebe skrenuo pažnju Dalija i Gale. Nije bio ni samo član Mediale, blizak njenom medonosnom polu kao Šejka, Bradić, Samurović, Olja i Vuković. Spojivši med i alu, gnozu i grozu, Milić je umeo da ode dalje od čudovišnog, monstruoznog i fantastičnog, od estetike ružnog koja često obeležava istoriju oneobičene umetnosti.

Na svoj način uputio se u hram sinteze, u idealni nadmodernistički prostor osvojene slobode zvane integralna slika. Za Šejku bi to metaforički rečeno bila terasa blagosti sa koje se posmatra celokupna ljudskost i prirodnost kao istorijski pejzaž, za Milića je ona vanredno delo, sinteza ili remek-delo, kome se približio na razne načine. Posveta prahu Leonida Šejke iz 1970. godine ima odlike integralnog, slika objedinjuje arhitekturu, kosmički i zemaljski prostor, paradoksalni, nemogući spoj univerzumskog i božanskog sa ljudskim i intimnim. Slično je na slici Agresor iz 1962. godine ispoljio staro a sve više zaboravljeno znanje da dobra slika pored nežnosti, mekoće i finoće ženskog elementa mora da ima nečeg surovog, muškog, snažnog možda i neprijatnog.

Na njoj je suptilne boje, prozračne kao na dugi, blaga koloristička sazvučja suprotstavio ratnoj, zločinačkoj tematici, užasima iz Drugog svetskog rata. Pejzaže zimom okovane Mačve uneo je u slike koje estetski šire toplinu, mada celokupno njegovo delo kao i Vidakovo najpre ima naznake nadljudskog ili božanskog. Na svoj način dao je doprinos genijalnoj medialnoj ideji likovnog jedinstva suprotnosti (coincidentia oppositorum) meda i ale, integralnoj slici ili, kako je Miro Glavurtić formulisao, "magiji ekstrema".

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
Zelena energija za budućnost

Zelena energija za budućnost