Sećanja i snovi

TOG dana kad sam otišao s majkom da prodamo kuću, prisetio sam se svih događaja koji su ostavili utisak na mene u detinjstvu, ali nisam bio siguran šta se odigralo pre a šta posle, niti koliko su mi značili u životu.

Foto AP

Jedva sam bio svestan da je usred tog lažnog sjaja kompanije banana brak mojih roditelja bio deo procesa koji će se okončati propadanjem Arakatake. Moja prva sećanja vezana su za ponavljanje - isprva potajno, a kasnije glasno i uspaničeno - sudbonosne rečenice:

"Priča se da kompanija odlazi." Međutim, u to niko nije verovao ili se niko nije usudio da razmišlja o razornim posledicama takvog ishoda. U verziji koju je pričala moja majka, broj žrtava beše neznatan, a poprište te grandiozne drame mnogo bednije od onoga koje sam zamišljao, te sam osetio istinsku osujećenost. Kasnije sam razgovarao s preživelima i svedocima, pomno istražio novinske zapise i zvanične dokumente i uvideo da istina nije ni na jednoj strani. Štaviše, konformisti su govorili da uopšte nije bilo mrtvih.

Oni suprotnog stava uveravali su bez podrhtavanja u glasu da ih je bilo preko stotinu, da su ih videli kako krvare na trgu i da su ih odneli teretnim vozom kako bi ih bacili u more poput tovara otpadnih banana. Sve u svemu, moja istina je zauvek ostala izgubljena u nekoj neodređenoj tački između te dve krajnosti. Ipak, sećanje je u mojoj glavi ostalo toliko živo da sam u jednom od svojih romana veoma precizno ispričao kako se odigrao taj pokolj, sa svim užasima koje sam godinama pohranjivao u svojoj mašti. Držao sam se podatka da je bilo tri hiljade mrtvih, kako bih zadržao epske proporcije tog dramatičnog događaja, a život mi je naposletku dao za pravo: nedavno, na godišnjicu tragedije, jedan od govornika u Senatu zamolio je za minut ćutanja u znak spomena na tri hiljade anonimnih mučenika koji su stradali od pripadnika oružanih snaga.

Pokolj radnika s plantaža banana predstavljao je kulminaciju prethodnih događaja, s tim što je imao dodatni argument: vođe su proglašene za komuniste, a možda su to zaista i bili. Najistaknutiji i najviše proganjan među njima bio je Eduardo Maeća, kojeg sam slučajno upoznao u zatvoru Modelo u Barankilji, upravo tih dana kada sam otišao s majkom da prodamo kuću, i sprijateljili smo se čim sam mu rekao da sam unuk Nikolasa Markesa.

Upravo mi je on otkrio da moj deda nije ostao neutralan tokom štrajka 1928, već je bio posrednik između dve strane i smatrali su ga pravičnim čovekom. On mi je, dakle, upotpunio sliku koju sam imao o tom krvoproliću i doprineo da stvorim objektivniju zamisao o tom društvenom sukobu. Jedina nepodudarnost kod svih bio je broj mrtvih, ali to svakako neće ostati jedina nepoznanica u našoj istoriji.

Brojne verzije na koje sam nailazio bile su uzrok mojih lažnih sećanja. Među njima, najuporniji je bio prizor kako stojim na kućnim vratima s pruskim šlemom i dečjom puškom, gledajući kako ispod bademovog drveća prolazi bataljon vojnika u svečanim uniformama. Jedan od komandira, u paradnoj uniformi, pozdravio me je u prolazu:

- Zbogom, kapetane Gabi.

Jasno sam se sećao toga, ali nije postojala ni najmanja mogućnost da to sećanje bude istinsko. Uniforma, šlem i puška zaista su se mogli naći u Kolumbiji, ali tek dve godine nakon rata, kada u Kataki više nije bilo vojnih trupa. Mnogi slučajevi nalik tom doneli su mi lošu reputaciju kod ukućana, koji su smatrali da imam sećanja iz majčine utrobe i vidovnjačke snove.

Takvo je bilo stanje stvari u svetu kada sam počeo da postajem svestan svog porodičnog okruženja, kojeg se sećam jedino kao mesta punog čemera, čežnje i neizvesnosti, u samoći ogromne kuće. Godinama mi se činilo da je taj period mog života postao košmar koji me je pohodio bezmalo svake noći, jer sam osvanjivao jednako preplašen kao onomad u sobi sa svecima. Kao adolescent, dok sam pohađao ledenu školu u Andima, budio sam se usred noći u suzama. Bila mi je potrebna ova starosna dob bez griže savesti kako bih shvatio da su baba i deda bili nesrećni u kući u Kataki jer su bili uhvaćeni u zamku sopstvene nostalgije, a što su više nastojali da je se oslobode, ona ih je sve više stezala.

Stvar je bila još jednostavnija: bili su u Kataki, ali su i dalje živeli u opštini Padilja, koju smo uvek zvali Pokrajina, bez dodatnih informacija, kao da ne postoji nijedna druga pokrajina na svetu. Možda sasvim nehotice, sagradili su kuću u Kataki nalik obrednoj replici kuće u Barankasu, sa čijih se prozora na drugoj strani ulice videlo tužno groblje gde je počivao Medardo Paćeko. U Kataki su bili voljeni i zadovoljni, ali njihovi životi bili su u službi zemlje na kojoj su rođeni. Ukopali su se u sopstvenim ukusima, verovanjima, predrasudama, zatvorivši pristup svemu što je bilo drugačije.

Njihovi najbliži prijatelji pre svega su bili ljudi koji su dolazili iz Pokrajine. U kući se govorio jezik koji su njihovi baba i deda u prethodnom veku doneli iz Španije preko Venecuele, kojem su živost dali karipski lokalizmi, afrikanizmi robova i fragmenti guahira jezika, koji su se kap po kap slivali u naš. Moja baba se služila njime da me zbuni, ne znajući da ga razumem bolje od nje zbog neposredne komunikacije sa slugama. Još uvek pamtim mnoge izraze: atunkeshi, spava mi se; jamusaitshitaya, gladan sam; ipuwots, trudna žena, kao i reč arijuna, stranac, koju je moja baba naročito koristila kada je govorila o Špancima, belom čoveku i na kraju krajeva neprijatelju. S druge strane, Guahira Indijanci uvek su pričali nekakav sopstveni kastiljanski jezik sa briljantnim izrazima, poput dijalekta kojim je govorila Ćon, sa zadivljujućom preciznošću, ali joj je baba zabranila da se tako izražava jer je nepopravljivo ponavljala istu grešku, na primer "usne na ustima".

Dan im nije bio ispunjen sve dok ne bi stigle vesti o tome ko je rođen u Barankasu, koliko osoba je ubio bik na koridi u Fonseki, ko se venčao u Manaureu ili umro u Rioaći, kako se tog jutra u San Huanu del Sesaru osećao general Sokaras, koji je bio u lošem zdravstvenom stanju. U podružnici kompanije banana po povoljnim cenama prodavale su se jabuke iz Kalifornije umotane u svileni papir, zaleđene parge, galisijske šunke, grčke masline.

Međutim, u kući je sve što se jelo bilo začinjeno čežnjom: lišće malange za supu moralo je biti iz Rioaće, kukuruz za arepe koje smo doručkovali morao je da bude iz Fonseke, za jarčeve koje smo uzgajali koristila se so iz Guahire, a kornjače i jastoge donosili su nam žive iz Dibuje.

(Odlomak iz knjige "Priča o mom životu", prevod Bojana Kovačević Petrović,
izdavač "Akademska knjiga")

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 6

KNjIŽEVNA DIPLOMATIJA, ILI SLUČAJ KOMEDIJANT: Andrić, “Prokleta avlija” i Mihiz - mala istorija jedne velike knjige

30. 04. 2025. u 17:29

Dodatak Kultura

0 0

GLAS PESNIČKE POBUNE PROTIV POLITIČKI KOREKTNIH IDIOTA: Stogodišnjica rođenja Robera Martoa, pesnika, romanopisca, erudite...

30. 04. 2025. u 12:00

Dodatak Kultura

0 0

Skenderbegovom ulicom

30. 04. 2025. u 07:30

Dodatak Kultura

0 4

ŽIVOT BEZ OGRADA: Enigmatični crtež i fotografije koje je sačuvao Robert Tomas Goselin, muž Milene Pavlović Barili

23. 04. 2025. u 06:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije