NAD TVOJOM ZIDANICOM ZVEZDA SE UKAZALA: O velikom književnom gospodinu i prijatelju Radovanu Belom Markoviću

RAZMIŠLjAJUĆI ovih dana, ne manje nego obično, o velikom književnom gospodinu i prijatelju Radovanu Belom Markoviću sve više razumevam zašto mi njegovo delo pruža veliku utehu. Ono ne podrazumeva nikakav rastanak.

Slađana Ilić i Radovan Beli Marković, Foto Privatna arhiva

U njemu se R. B. Marković već javljao iza svojih "takozvanih smrti". Verujem da je i ovoga puta tako.

Toliko je mesta na kojima smo već bivali zajedno - realističnim, fantastičkim, strašnim i lepim, oniričkim, deliričnim, sakralnim i desakralizovanim, povlašćenim, u zidanicama, u melanholiji ili smehu, u književnosti i van nje. To su "mesta koja volimo" i koja zato "ne možemo napustiti./ Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno."

Radovan nam je kazivao "kraljevskim jezikom srpskim", uvek lirski, kao što to čine najbolji pesnici, kako svet nije jedan, kako ih je mnogo i kako u miru mogu postojati jedni pored drugih. Tek jedan od primera za to jeste njegova pripovetka "Noć u belom satenu", po mnogo čemu jedinstvena u njegovoj prozi, između ostalog i po tome što se u njoj prepliću erotika i smrt. Specifičnost i samosvojnost njenog pripovedanog sveta sveznajući pripovedač određuje njegovim pozicioniranjem, tj. pripovedanim prostorom i pripovedanim personifikovanim vremenom: "Daleko od svega, daleko od sebe, u zimskoj noći, izlapeloj i bez saosećanja". Sa specifičnostima, tj. htonskom prirodom junaka, upoznaje nas karakterišući ih fizički - epitetima, služeći se metaforom i paradoksom: "tri prozirne gospožice i tri tankovijasta bojara, hladovitih očiju i pomalo tuđih brkova, oživljavajući oko ognjišta svoje mrtve prste".

Foto Privatna arhiva

O osećanju skladnosti tog sveta i onog stvarnog, sam pripovedač eksplicira: "Dunavom su, uzvodno, u stvarnom životu, tekle ribe. Na ovom i na onom svetu nije se moglo znati otkud to da se sve odvija skladno" (podvlačenje S. I.).

Jedno od strašnih i lepih mesta na kojem svaki čitalac proze Radovana Belog Markovića mora opčinjen da zastane i da udahne kako bi mogao dalje, nalazi se u pripovesti "Palikuća i Tereza milosti puna". Da podsetimo, zbog te pripovesti, čitajući je u rukopisu, veliki srpski pisac Danilo Nikolić nije mogao da zaspi čitavu noć jer je došao do otkrića o mladom čoveku s perčinom kojeg do tada nije poznavao - Bokte, pisac! Nakon njegove vatrene nesanice, koja je svakako bila i "prosunčana", ta pripovest je objavljena u pozivnoj ediciji u Slovu ljubve. Na tom strašnom i lepom mestu, u toj pripovesti, visokoosetljivi, usamljeni i zlostavljani dečak Ilija Anočić posmatra svoje nepočinstvo - paljevinu:

A prolaženje vremena i lepote, koje se otkriva jedanput u veku, nikad nisam doživeo tako jasno ni tako bolno.

Taj kljuk plamena uvis i to, kad videh gde je u narandžastoj svetlosti, kao nebeski vrtovi, plove krošnje crveno i belo rascvalih jabuka, plove nečujno, dok mi se po trepavicama sleže svuda prisutni polenov prah, zaloga budućeg cvetanja!

Bile su mi visoko nad glavom, te krošnje, i sve dok živim neću umeti da se pokajem, zbog tog čuda i lepote, makar me u pakao i među đavole gurnuli.

U istoj pripovesti nalazimo izuzetne primere oniričkog, deliričnog, sakralnog i desakralizovanog u Ilijinoj molitvi pred zidom peći u kojoj se "skriva ranjenik", kao pred oltarom, dok lete krilati dečaci, dok se obraća svima koje voli - bez Molitvenika sahranjenom dedici Tanasiju, plitko sahranjenoj majčici Stefaniji, s potrebom da okaje grehe čitavog sveta.

U romanu "Poslednja ruža Kolubare" udvojeni pripovedač(i) R. B. Marković i R. Vajs Marković pripoveda(ju) o valjevskoj Ludoj kući, tj. o spiritističkim seansama na kojima, osim što stanovnici Lude kuće prizivaju duhove, i ovi prizivaju prizivače. Već zbog toga zaključujemo o očuđenosti toga prostora, a i na osnovu nekolikih iskaza junaka, o povlašćenosti sveta valjevske Lude kuće. Naime, iz Lude kuće ne žele nikada i nikuda da odu ni njen upravitelj, ni literata R. B. Marković, jer im je ona "skrivnica" od ludila spoljašnjeg sveta.

Pred ludilom tog sveta, kako saznajemo iz proze Radovana Belog Markovića, ni sama priroda nije pošteđena, jer za nju ne postoji skrivnica. Ona je uvek u dosluhu sa psihičkim stanjem junaka. Osim što je u svetu romana "Poslednja ruža Kolubare" jedan bagrem poludeo, u svetu pripovetke "Milutin i Relja kolju krmka", konj Zvezdan izvršava suicid bacivši se u duboku prolomaču. Tim činom potvrđujući besmislenost i mučnost bivanja u svetu.

O besmislenosti bivanja i plemenitih nastojanja ljudskog duha u prozi Radovana Belog Markovića svedoče sve zalud građevine (ciglane, vetrenjače...), dok graditelji, zaneseni, lirični, misteriozno nestaju. Jedan od njih je i Miahilo Bunardžija ("Limunacija u Ćelijama"): "Mihailo je Bunardžija, kroz svoje tamo vreme, bunar i u Ćelijama kopao i svi su mu se u brk smejali, zato što je uvardao da kopati se mora sve dok se pod riljem zvezda ne ukaže".

Najdraži Radovane, nad tvojom zidanicom zvezda se ukazala. Nisam je videla samo ja. Na tom putu mnogo je hodočasnika koji joj streme s velikom ljubavlju. Pišem ti i u svoje i u njihovo ime. Tvoja zidanica je axis mundi jedinog sveta u kojem boravim. Čekam jedan od tvojih pojava, prizivam te.

Preporučujemo

Kultura

0 2

NA VEZI SA SVETOM, A NIKAD SAMLjI! Veliki srpski književnik Radovan Beli Marković (1947-2022) rado je i često govorio za "Novosti"

24. 01. 2022. u 11:00

Kultura

0 1

VELIKI MAJSTOR PRIPOVEDANjA: Oproštaj od Radovana Belog Markovića (1947-2022), moćnog i originalnog pera srpske književnosti

22. 01. 2022. u 09:37

Kultura

0 0

CRNI DAN ZA LEPU KNjIŽEVNOST: Odlazak Radovana Belog Markovića (1947-2022), proznog pisca retkog kova i jezika

21. 01. 2022. u 11:33

Kultura

0 2

SMRT BELOG MARKOVIĆA OGROMAN GUBITAK: U svojim delima ovekovečio rodne Ćelije, Lajkovac, reku Kolubaru i “belo” Valjevo

20. 01. 2022. u 09:26

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije