Kultura

I FILM MOŽE BITI HRISTOLIK Filmska kritika: "Sveta Petka - krst u pustinji", režija Hadži-Aleksandar Đurović

Piše Božidar Zečević

13. 09. 2022. u 14:30

Dvadeset godina od pojave uspešne knjige Ljiljane Habjanović Đurović "Petkana" (autorka je i koscenarist i producent ovog filma) pred nama je ekranizacija popularnog romana, čiji je ukupni tiraž prevazišao 150.000 primeraka i time izbio u vrh popularnosti izdanja naše spisateljke.

И ФИЛМ МОЖЕ БИТИ ХРИСТОЛИК Филмска критика: Света Петка - крст у пустињи, режија Хаџи-Александар Ђуровић

Moglo bi se, međutim, reći da je film pre naročita interpretacija misaonih tokova ovog štiva nego dosledna filmska adaptacija žitija najpopularnije srpske svetiteljke, jer izdvaja samo dve ili tri glavne linije romana, dodajući pritom i dokumentarne okvire početka i kraja ove religiozne sage. Sasvim u koordinatama "porodične produkcije" Globosino Aleksandrija, reditelj, direktor fotografije, koscenarist i montažer ovog filma je sin spisateljice Hadži-Aleksandar Đurović, koji je sa majkom već sarađivao na zvučnoj prezentaciji ove proze. Kao kompletan autor, on je imao retku priliku da u potpunosti izgradi vizuelnu poetiku filma koji nosi snažan autorski pečat i do poslednjeg detalja razvijen layout. To čisto stilsko jedinstvo je i najupečatljivija odlika filmske "Petkane", dosledno izvedena do najsitnijeg detalja, što znači da se može govoriti o njenoj prilično čvrstoj audiovizuelnoj strukturi. Đurovićeva osnovna inspiracija bila je, dakle, uspostavljanje jedne vrste duhovne harmonije, kao svrhe cele ove zamisli, estetske organizacije, srazmere, ravonteže i ideje o celini.

Može se smatrati ispunjenim glavni cilj ovoga pregnuća, a to je prisustvo pravoslavne svetosti na ekranu, što je jezgrovito izrazio srpski patrijarh Porfirije povodom premijere filma. Patrijarh je istakao da je "više nego ikada izražena potreba za prisustvom svetosti i svetitelja u ljudskim životima i da nam priče o životima svetitelja mogu prikazati suštinske vrednosti, ideale i sve ono čemu verujuće biće treba da teži. Svetitelji su ljudi hristolike vrline, a suštinske vrline izviru iz ljubavi. Čovek treba težiti ka tome da stiče mir u sebi, ljubav u sebi, ljubav prema Bogu, vrlinu u sebi, a onda će ljudi oko njega pronaći svoj mir" (Tanjug). Naši svetitelji još nisu postali junaci filmova iako publika želi da ih vidi i čuje na delu. To je fascinantna novost i neodoljiv izazov: suprotstaviti ovozemaljskoj pustinji jedan drugačiji, oduhovljen svet pokretne slike. Jer i film može biti hristolik. A "Petkana" je zbilja hristolik film i ceo se sastoji od bogotražiteljstva i potrage za večnim i neprolaznim u svetom miru veličanstvene pustinje, koja je oduvek bila sakralno mesto blisko Bogu, ali i borilište mnogih iskušenja i suočavanja sa Lukavim. Kao što se sam Isus borio sa Satanom u samoti Judejske pustinje, više Jerihona, tako i našu Petku kušaju demoni nudeći joj nezdrave privlačnosti opipljivog sveta. Na to svetica postojano odgovara pitanjima: ko sam, šta sam i kuda idem sledeći Bogočoveka? Na ovu zapitanost koncentriše se autor, ostavljajući po strani sve drugo, naročito profane okolnosti, koje dobijaju sasvim novi vid kad se prelome metafizički, pri čemu medijum filma može biti pravi izazov.

Prestroga koncentracija na molitveni lik Svete Petke možda je uslovila dve kritične tačke Đurovićeve dramaturgije. Prva je odsustvo jake tragičke radnje, tj. nedostatak zapleta i fizičkog zbivanja, dakle aktivnije priče i odsustvo intenzivnijeg dramskog sukoba, što je uslov svake drame. Doduše postoji konflikt između otšelnice i njene okoline koji je opšti okvir cele sakralne slike, ali to često inhibira razvoj drame i svodi je na propoved. Religiozni umetnički film ni u jednom trenutku ne sme da pređe u propoved jer time gubi privlačnost dramskog dela. O tome su prave pokazne primere davali Breson, Tarkovski i Lungin, stavljajući svoje junake u tešku borbu sa silama zla, ili dajući snažne slike ataka Antihrista na unutrašnji svet junaka. Drugo, ne vide se stvaranje i rast emocija, što je suština svakog dobrog filma. Petkanino lice ne preživljava ili se to dovoljno ne vidi, njen hod kroz večnost je ravan, jednolinijski, ujednačen. Nema uzlaznih i silaznih linija u svetu njenih osećanja, ona je odveć hodajuća ikona, jednom zauvek data religiozna predstava u zaustavljenom vremenu. Možda sam odveć strog, ali mi se čini da bi neki značajniji pokret celom filmu dao novu, sinematičku dimenziju, koja mu nedostaje. Mada joj teži, pokretna slika ipak nije i ne može biti ikona.

Sve to, naravno, ne znači da nije u pitanju pravoslavni film duboke i autentične inspiracije, koji će naći svoju publiku. Zato je dobro što su se autori odlučili da svoju fikciju protkaju dokumentarnim ili igrano-dokumentarnim pasažima koji otkrivaju još živ kult svetiteljke u Beogradu i Jašiju, kao i trajno prisustvo čuda u hodu kroz vreme, kao što je čudo isceljenja i obnove posle Kosovske bitke. Time se ispunjava duboki nacionalni značaj Svete Petke u srpskoj verskoj i narodnoj tradiciji i ostvaruje prevashodna misija filma.