POZORIŠNA KRITIKA: Kao brod u boci

DIZAJN programa za predstavu "Kao i sve slobodne djevojke" (Tara Ilić), po tekstu Tanje Šljivar i u režiji Selme Spahić je tačno definisan, kao boca, u kojoj raste cveće. Ipak, još bi preciznija odrednica bila - brod u boci, koji putuje u nigde, jer nema izlaza, ni za njih, ni za takođe nevine žrtve, njihovu nerođenu decu...

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Као брод у боци

Novosti

Tanja Šljivar je, na osnovu novinskog teksta, napisala dramu, u kojoj se ispoveda sedam devojčica, od kojih je šest namerno zatrudnelo na osnovnoškolskoj ekskurziji, dok sedma, na sopstvenu žalost, nije. Trudnoće su deo njihovog tinejdžerskog eksperimenta sa svojim telom i osvajanjem lične slobode, a odnose se i na društveni sistem, koji ih, trudne, usisava u svoj hladni mehanizam, ne pitajući ih ništa. One, u predstavi, razmatraju svoju situaciju takođe otuđeno, kao kolektivno biće nekog bizarnog performansa, sastavljeno od šest majki i šest beba, a zajednički život se projektuje u budućnost, kao mogućan i bezbedan. Ništa pogrešnije. Svaka od njih živi na društvenoj margini, neka samo sa bakom, neka sa samohranom mamom, koja bi da se uda za oženjenog kolegu... Sve zajedno sanjaju neko novo Grahovo (gde je smeštena radnja), a san je utoliko tragičniji, što se izdaleka vidi da je neostvariv.

Ispovedna, pravolinijska, sva u rečima drama Tanje Šljivar bi, možda, bila zanimljiva radio-drama. Šareno scensko ruho joj je dala rediteljka, Selma Spahić, poznata (kao i Šljivar) po naklonosti za scensko tumačenje angažovanog dramskog prosedea, u psihološkom, socijalnom, ali često i u političkom smislu. Oštrica poruke naracije (bez mnogo dramatičnog, mada je Tanja Šljivar dramaturg, a na predstavi je radio i Dimitrije Kokanov) dodatno je otupljena cirkuziranjem, kojim se Spahićeva poslužila, da bi oživela Šljivarkine suvoparne, pseudodokumentarne tirade. Dve trudne d(j)evojke, bez naročite rediteljske scenske eksplikacije, igraju sarajevski glumac Ermin Bravo i Marko Grabež, ovdašnji. Bravo se, čak, skida u svetlucavi kupaći kostim, što neminovno asocira na kabaretsku formu (Boba Fosija, na primer). Groteska visi u vazduhu, jer nam rediteljka ne daje ni najmanje opravdanje za ovu dvopolnost. Sami možemo da "dokučimo", da bi se problem društvene neodgovornosti (needukacije, nebrige, neempatije) mogao proširiti na oba pola (ili sva tri?), te da nije zaključen u matericama maloletnica. Šljokice, ples, pevanje, dobra koreografija (kostim Selena Orb, koreografija Ana Dubljević), video-rad, koji ovoga puta zaista uspešno nadograđuje dramsku radnju (Staša Bukumirović), a onda i pomalo traljavo podražavan govor Bosanaca (scenski govor dr Dejan Sredojević) odvlače pažnju sa krucijalnog problema, koji je opravdano u centru ove vivisekcije društva, posmatrača, ali ne i učesnika, a naročito ne podrške osetljivim grupama (u muci odrastanja). Tek, u kombinaciji pseudodokumentarnog, a stvarno igranog (i začudnog, ako se uzme u obzir uloga Li, Marka Grabeža, lepo osmišljena, ali dramski nejasna), dobio se novi kvalitet, koji, zasigurno, tačno odslikava stvarni svet odraslih, kao odvratan, merkantilan, estradizovan, pornofilan, surov do bola, a bez anestezije, nedostojan tako stvarnog, životvornog i duboko proživljenog tinejdž fenomena, kao što je začeće iz pukog hira.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NEČUVENO! Evo šta Nikola Jokić doživeo u Denver nagetsima (VIDEO)