KAD JE SVET U KRIZI - "PRORADE" KLASICI: Najznačajniji naslovi književne baštine na domaćim pozorišnim scenama u prošloj godini (2)

NAŠ "živi klasik" Ljubomir Simović nekom prilikom dao je svoju definiciju klasika kao "nepokretne tačke tradicije", a ova misao bi se, na najlepši način, mogla zaokružiti rečima austrijskog kompozitora Gustava Malera da tradicija nije obožavanje pepela već održavanje vatre.

"Magbet“ Foto Narodno pozorište Beograd

Jer, šta je drugo nego "održavanje vatre" kada svaka nova generacija, iz svog ugla i vremena, ponovo iščitava Šekspira, Čehova, Molijera, Steriju ili Nušića? Kao u svakoj umetnosti, i u pozorištu se smenjuju poetike i estetike, ali se i publika i reditelji stalno vraćaju delima neprolazne vrednosti, onima koja govore o večnim ljudskim temama i dilemama. Da su takva dela uvek sigurno utočište i pribežište, svedoči i nedavno iskustvo: u godini kada je ceo svet bio zabravljen zbog korone, muzeji i teatri otvarali su virtuelna vrata za najznačajnija ostvarenja kulturne baštine. I dok jedna pošast smenjuje drugu (ratovi, migracije, ekonomska kriza), čini se da je sve veća potreba da u uznemirujućim gibanjima nađemo onu Simovićevu "nepokretnu tačku".

- Živimo u prelomnim vremenima, u kojima dolazi do sublimacije dosadašnjeg iskustva. Očigledano je da se ceo svet (a s njim i svest) pomera iz nekog konmformističkog, udobnog stanja u stanje napetosti i samopreispitivanja - ističe glumac Branislav Lečić. - Ne dešava se to svake godine, možda na deceniju ili čak pola veka. Onda uvek "prorade" klasici. U prelomnim, istorijskim trenucima pojača se neka vrsta prisustva čoveka u stvarnosti. Kao da se otvore oči i osetimo da smo sposobni da se pozabavimo jakim i velikim temama, najčešće klasikom i velikim autorima. Snažne emocije pojavljuju se u trenutku kada postoji opasnost za životni opstanak i smisao postojanja. Gde god se takve stvari dešavaju, klasika ima šta da kaže: zato se i radi.

"Lepotica i zver" Foto Boško Buha

Na konstataciju da reditelji obično kažu kako postavljaju određene naslove kad imaju dobre podele, i pitanje da li i klasik mora da "sačeka" velikog reditelja, poznati glumac odgovara:

- To je potpuno sigurno. Ako su uistinu veliki, imaju poseban "aparat" za tekst koji će u datom trenutku najbolje odgovarati vremenu. Analizira se jedna psihologija, mentalno i emotivno, pa i etičko stanje koje društvo u datom trenutku ima. Jednostavno, određeni tekstovi veoma dobro umeju da progovore, sublimiraju potrebe ili nesporazume vremena. Dobar reditelj traži tekst koji u datom trenutku može da zaživi, ali u istom momentu i glumca, ekipu, koja može da ga iznese. Sve je to povezano, jer i glumci imaju svoju percepciju stvarnosti.

Foto Z. Jovanović

Lečić ističe da je za klasiku potreban zreo glumac, između ostalog, jer postoji veoma važna stvar kad je u pitanju stih:

- Stih šalje misao, a to može samo onaj ko razume šta Šekspir ili neki drugi autor hoće da kaže. Moraš u sebi da pronađeš oslonac, da to ne bi bilo patetično, jer ako jeste, onda je "upevavanje" stiha i ruši se njegov smisao. Kad govorimo o klasici i stihu, veoma je važan reditelj, ali je još važniji - glumac. On mora da ga iznese, pretvori u realizam i njime prenese smisao.

"Pučina" Foto JDP/N. Babić

Na pozorišnoj sceni nije bitna samo klasika za odrasle, već i za decu. Na njoj se vaspitavaju, odrastaju, usvajaju vrednosti i etičke norme:

- Možda je klasika za decu danas još važnija nego ranije, jer kad kažemo klasika - mislimo na bajke. Ono što je čini značajnom (a na "Buhinoj" sceni igrali smo i Šekspira, Molijera, Goldonija) večito je i uvek može da se tumači na nov i svež način. To su univerzalne teme, veliki pisci. Na takvim delima deca treba da se edukuju - objašnjava reditelj Milan Karadžić. - U pozorištu za najmlađe uvek bi na repertoaru trebalo da budu bajke. "Uspavana lepotica", "Snežana i sedam pauljaka", "Pepeljuga", jaki su naslovi koji imaju nove verzije i čitanja, nove i reditelje i glumce.

Foto V. Danilov

"ČITANjE" VELIKANA

- KADA govorimo o klasičnoj komediji (Steriji i Nušiću) odmah glasam za Dejana Mijača. Za tumačenje Šekspira je Dušan Jovanović bio veoma zanimljiv i dobar, pa i Žorž Paro... Preko Bitefa smo upoznali velike umetnike poput Bruka, Ljubimova, Pine Bauš, Roberta Ćulija... Naravno, među našima mislim na Egona i Jagoša - izdvaja Lečić svoje omiljene reditelje za "čitanje" klasike.

TRENDOVI I PAŽNjA

DEČJA pažnja nije uvek ista, razvija se i raste. Primera radi, "Lepoticu i Zver" radio sam i pre petnaest godina, sada sam napravio drugačiju verziju. Ono što je krasi, elementi su bajke, ljubavne priče i horora koji je danas mnogo prisutan. Možemo govoriti čak i o nekoj vrsti trenda - naglašava Karadžić.

Preporučujemo

Kultura

0 0

KLASIKE NIKAD NIJE MNOGO, A NI – DOVOLjNO: Najznačajniji naslovi književne baštine na domaćim pozorišnim scenama u prošloj godini (1)

04. 01. 2023. u 13:00

Dodatak Kultura

0 1

VELIKA LITERATURA I SUROVE SAVREMENE TEME: Najbolje pozorišne predstave sa beogradskih scena u protekloj godini

03. 01. 2023. u 18:00

Kultura

0 1

STVARNOST MORA DA SE PODNOSI DA BISMO PREŽIVELI: Andraš Urban, reditelj za „Novosti“

25. 12. 2022. u 15:00

Kultura

0 1

BAJKA BLISKA SAVREMENOSTI: "Lepotica i zver" u Pozorištu "Boško Buha", u režiji Milana Karadžića

23. 12. 2022. u 12:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije