SUŠTINA SVETA KROZ ZRNO ŽITA: Akademik Dušan Otašević o novoj izložbi, drevnim mitovima, Velikom bratu i vrednosti ljudske ruke

SVOJEVRSTAN mali putokaz kroz izložbu "Zrno žita" koju je akademik Dušan Otašević minulog četvrtka otvorio u Muzeju "Cepter" je uvodni tekst u kome autor pominje Eleusinske misterije kod drevnih Grka, na kojima su se učesnici okupljali u čast boginje Demetre i gledali u - jedno zrno žita.. Na taj način verovali su da otkrivaju suštinu sveta.

Foto Igor Marinković

A složena simbolika zrna žita, kako kaže, u razgovoru za "Novosti", umetnik koji je i upravnik Galerije SANU, u sebi nosi i umiranje i smenjivanje životnih ciklusa:

- Jer, zrno umre kada se zasadi, ali se iz njega pojavi novi život.

Istu temu, kako otkriva autor koji voli u šali sebe da nazove i "stolarom u likovnoj umetnosti" (kako je to nekada činio Bogdan Tirnanić), započeo je pre više od dve decenije, kada je u Pančevu predstavio radove nastale na koloniji "Tera". Suština tih dela koji nisu nikada viđena u Beogradu, ali i mnogih novih (neki su segmenti "narasli"), sa aktuelne postavke, je ista.

Foto Igor Marinković

- U međuvremenu sam pročitao da je učesnik Eleusinskih misterija bio i Pitagora, čemu je sada dat primat, pa postoji niz kolaža, nastalih iz tog Pitagorinog zrna - nastavlja sagovornik koji je u radovima koristio i čuvene tangrame iz daleke Kine. - To je dečja igra, a mogu da se igraju i odrasli. Od tangrama sam formirao razne figure poput Demetre, ili egipatskog boga Ozirisa, koji je uvek zelen, ali ne zato što se vratio iz mrtvih, već zato što je i on bio pokrovitelj bujanja, važnog za agrarne kulture.

Pored kolaža na postavci su i figure životinja, nastale, kako tvrdi, pod uticajem Frejzerove "Zlatne grane". U čuvenoj knjizi pronašao je da se u raznim državama Evrope duh žita pojavljuje u kozi, svinji, petlu...

- U obrazloženju piše da vetar u vreme žetve njiše žito, pa se kaže da je tu duh žita, i u zavisnosti od kraja sveta, to se vezuje za neku od tih životinja.

Foto Igor Marinković

Među šest Otaševićevih radova u prostoru, na ovoj izložbi je i jedna vetrenjača, kao i sto, sa krstom u sredini, koji predstavlja Tajnu večeru.

- Na njemu su zrna žita od terakote, koje sam radio u "Teri" - dodaje autor. - Ona su za vreme pečanja ispucala i podsećaju me na hlebove, sa ispucalom korom.

Na stolu je tako trinaest hlebova, a ispred jednog od njih i okrugli trag - mesto na kome je bio Sveti gral.

- Ispred svakog hleba stoji i papirić, kao na zvaničnim večerama, ali bez imena. Oni su bili tajno društvo. Često se u istoriji umetnosti Tajna večera predstavlja kao raskošna gozba, ali to nije mogla da bude. Tu su morali da budu hleb i vino, a ne i pečene ćurke - tvrdi Otašević.

Foto Igor Marinković

Isto zrno žita hranilo je i stare Grke, kao i nas, a stiče se utisak da se čovek i njegova suština nisu mnogo suštinski promenili, o čemu sagovornik primećuje:

- Promenila se tehnologija, ali ne i mi. Ne želim da budem neki arhaičan tip, jer nam ta vrsta napretka otvara neke nove mogućnosti, ipak, bojim se da će se njenim daljim razvojem nit ljudskosti gubiti. U suštini, nama je dato ono što nam je dato, i postoje granice preko kojih kao vrsta ne možemo.

Kao neko ko je voleo da čita naučnu fantastiku, umetnik ukazuje i da se ispostavilo da su se projekcije za daleku budućnost, u knjigama nastalim između dva svetska rata, danas uveliko realizovale:

- Sada se otvara velika rasprava o veštačkoj inteligenciji. I u umetnosti već imate virtuelne radove, koji čak dostižu enormne cene i imaju svoje kolekcionare. Što se mene tiče, kada su hiljadama godina preživeli ćupovi od terakote, nastaviće se i gnječenje gline.

Foto Igor Marinković

Otašević sebe smatra pripadnikom Gutembergove galaksije i primećuje kako je posmatranje Velikog brata, postalo sve prisutnije, da smo pod stalnom kontrolom visoke tehnologije:

- Uvek mogu da nas lociraju gde smo. Svi žele da se umreže, ja nemam tu želju, radije bih se izmakao. Ozbiljno smo zagazili u to potrošačko društvo, a mediji, posebno elektronski, nas sve više oblikuju. Meni je u svemu tome spas da pobegnem u umetnost, a primećuje i ljudima koji nisu njeni proizvođači.

Iako veruje da će u budućnosti roboti, moći da u mnogim oblastima zamene čoveka, Otašević misli i da će istovremeno na vrednosti dobijati stvari koje će praviti ljudska ruka:

- One će biti dostupne sve manjem broju ljudi, onima kod kojih se stiče sve više bogatstva. Neki su bogatiji i od država.

I u procesu sopstvenog rada, ističe, veoma mu je bitno da dela stvara svojom rukom:

- Još davno je Franja Asiški, verovatno misleći na Đota, rekao da je onaj ko koristi ruke - radnik, onaj ko koristi ruke i pamet - zanatlija, a ko koristi svoje ruke, pamet i srce - umetnik. To se retko desi, samo kod velikih majstora. Osnov je srce. Ono što mogu da iskontrolišem je taj rad rukama, zanatski, a da da li će biti duše, to ne možete da na silu ugurate. Bude je, ili je ne bude.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije