GLUMAC NE SME DA PREZIRE PUBLIKU, BEZ NJE NE POSTOJI: Nela Mihailović, dobitnica Nagrade "Žanka Stokić"

PRVAKINjA Drame Narodnog pozorišta Nela Mihailović postala je dobitnica Nagrade "Žanka Stokić", koju od 2003. dodeljuju Narodno pozorište, "Večernje novosti" i Grad Požarevac. Jednoglasnom odlukom žirija pripalo joj je izuzetno priznanje, sa obrazloženjem da je "obeležila pozorišni, filmski i televizijski život Srbije stvaralačkom zrelošću i bogatstvom umetničkog izraza".

foto I.Marinković

Od njene Katarine u "Ukroćenoj goropadi" do Soje u "Udovici živog čoveka" prošle su tri decenije. Ispunila ih je darom, strpljivim i studioznim radom, uspevajući da dotakne glumačke visine, a istovremeno, čvrsto i sigurno, punim stopalom stoji na zemlji. Nadmetala se samo sa sobom. U međuvremenu, nanizala je brojna priznanja i sačekala "Žanku" kao krunu dosadašnje karijere, najlepšu nagradu koju bi mogla da poželi jedna glumica.

o Šta ovo priznanje čini tako harizmatičnim?

- "Žanka" je, pre svega, "ženska" nagrada. Sužen je krug, ali je ogromna konkurencija. Nije vezana samo za pozorište već i film i televiziju, i na neki način, nagrada je za "dosadašnje životno delo". Doduše, postoji "Dobričin prsten", priznanje za sveokupni rad koje smo uvek doživljavali kao nagradu na izmaku karijere. "Žanka" se po definiciji dodeljuje na vrhuncu glumačkog puta i, možda neskromno, pomislila sam da mi je došla u pravom trenutku. Imam i predivnu nagradu "Ljubinka Bobić", ali se ona daje za konkretnu ulogu. Kao i mnoge druge.

o Žanka i Ljubinka su savremenice, obe glumice Narodnog pozorišta, ipak različitih sudbina?

- Nedavno je na tu temu u Narodnom izašla i predstava "Centrala za humor". Strašnu glumačku i, naravno, ljudsku sudbinu doživela je Žanka jer je igrala tokom Drugog svetskog rata. Ljubinka je, pak, odbijala da glumi za vreme okupacije. To su dva izbora. Ne znam na čiju bih stranu stala. Mnogo mi je teško da se odredim. Duboko verujem da ne možeš biti kažnjen zato što si stajao na sceni. Drugo je pitanje za koga si igrao. Žanki se stavlja na teret da je igrala za okupatore, mada su za to postojali jasni razlozi. Pa i svi komadi koji su o Žanki napisani, bili su u njenu odbranu: kao dijabetičar nije mogla da preživi ako ne zaradi za insulin. U svakom slučaju, obe su velike glumice, zato i postoje nagrade sa njihovim imenom. I obe su deo nesrećnog vremena u kojem je svaka, po sopstvenoj savesti, odlučivala šta da radi. Verovala bih i jednoj i drugoj. U publici i danas sede različiti ljudi...

o Razmišljate li i vi o tome?

- Član sam Narodnog pozorišta, kuće u kojoj je upravnik uvek čovek iz vlasti. Sviđalo nam se ili ne, to je nacionalna kuća i tako mora biti. Bar je tako kod nas u Srbiji. Kad se ugasi svetlo i izađem na scenu, nikad se ne pitam ko je u publici, da li su to pristalice jedne ili druge opcije. Naravno, govorimo o situaciji koja nija ratna. Moj zadatak je da igram za svu publiku, bez nje ne postojim. Ne možemo je prezirati, iz bilo kog razloga. Jer, kao, ne znaju dovoljno o temi, ne aplaudiraju dovoljno ili ne na mestu na kojem očekujemo. Publika je tu da bismo bili ostvareni u svom poslu: pred praznom pozorišnom salom ne postojimo. Pozorište je živa reč, umetnost trenutka, zbog toga dragocena i jedinstvena.

o Veliki uzlet desio vam se sa Duškom Kovačevićem i njegovom Danicom u "Balkanskom špijunu" za koju ste dobili nebrojeno nagrada. Da li se glumac najbolje oseća u domaćem tekstu i mentalitetu?

- U mom slučaju se ispostavilo da je tako. Danicu sam "organski" osetila, duboko je nosila u sebi. Došla je u pravom trenutku, u dobrim i zrelim glumačkim i životnim godinama. U toj ulozi sam, čini mi se, iznedrila iz sebe sve ono što je moj glumački dar. Duško karaktere ispisuje nepogrešivo, uzbudljivo i životno, ja ih naslonim na sebe i iznesem na scenu. Inače, postoje susreti sa tekstovima i susreti sa rediteljima. Drugi prelomni trenutak u karijeri desio mi se sa Nušićem i Jagošem Markovićem: svojim rediteljskim žarom otvorio je u meni nešto što nisam znala da posedujem.

foto Narodno pozorište u Beogradu

o Mislite na "Ožalošćenu porodicu"?

- Da, to je bilo u januaru 2018, iste godine u oktobru mi se desio i "Balkanski špijun". Igrala sam Vidu. Kad mi je ponudio tu ulogu rekla sam: "Vida, koja se ne vidi?!" Jer, ja veoma dobro znam taj tekst. Jagoš je odgovorio da radi na specifičan način, da daje prostor i kad ga nema, samo ako glumac ume da ga osvoji. Tako je i bilo... Umeo je da prepozna šta glumac želi sa ulogom i kako se to uklapa u celinu koju stvara. Imala sam neverovatan spoj sa Jagošem. Dakle, postoje tekstovi, reditelji i kolege koje te tako otvore da se svi pitaju otkud to u tebi, a ti "to" zapravo sve vreme nosiš. Timski je rad, ne možeš u fazonu "ja ću sam sa sobom". Moram da pomenem i Tanju Mandić Rigonat, naša prva saradnja bio je "Balkanski špijun". Zahtevna je rediteljka, radoholičar, ali smo lako i lepo radili. Povezala nas je Tanjina vera da samo ja mogu biti Danica. Ukazano poverenje i moj osećaj da sam najbolja Danica u tom trenutku, doprineo je rezultatu. Takođe, osim Ljube Bandovića drugog Iliju Čvorovića ne mogu ni da zamislim...

o Polako i s velikim strpljenjem gradili ste karijeru, s druge strane, sa suprugom Vladom Petričevićem počeli ste da živite posle samo pet dana poznanstva. Brzo i intuitivno?

- Dve najvažnije odluke donela sam na taj način. Izbor životnog partnera i posla kojim ću se baviti. Posle dve godine studiranja medicine, preko noći odlučila sam da će moj poziv biti gluma i ništa drugo. Pokupila sam dokumenta sa fakulteta, nisam pravila duplikate već original predala na FDU. Rekla sam sebi: ili tu ili nigde. Prošla sam "iz prve" kod Vlade Jevtovića. Suštinski, i u životu i u poslu, užasno sam strpljiva i uporna. Mislim da je to moj veliki dar, verovatno od rođenja. A to je veoma važno. Nikada nisam sumnjala da ću stići na cilj koji sam zacrtala. Samo nisam znala kada, ali sam bila dovoljno mudra da ga polagano čekam. Neke stvari su mi došle kad bi se mnogi već iscrpeli i izgubili zbog neke nepravde ili, ne daj Bože, ogorčenosti i osećanja da su uskraćeni i "preskočeni". Veoma sam se toga čuvala.

o Suština je, dakle, da brzo prepoznate cilj ne gubeći strpljenje da do njega dođete?

- Možda je to prava definicija. Važno je osvestiti da si intuitivan. U početku možda i ne znamo, potvrdi se tek kad se vratimo unazad. Umem da slušam svoju intuiciju u da je u pravim trenutku prepoznam. I svoju decu učim da budu strpljivi, posebno u ovom poslu. Kad bih se vratila unazad, sve bih ponovo ovako. Ne bih volela da me slava odmah "snađe". Možda i nisam sklona tome da me previše uzdigne. Sećam se kako sam počela glumački put sa Katarinom i "Ukroćenom goropadi" na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, u režiji našeg profesora Vlade Jevtovića. U ansamblu cela klasa, Beček je svima ponudio stipendiju. Tako su mnogi od nas ušli na velika vrata...

foto Narodno pozorište u Beogradu

o Dar je preduslov za vašu profesiju. Ipak, znate li kolege koji su i bez njega, jakom voljom i treningom, od zanata napravili umetnost?

- Ima tih primera, mada ne znam da je neko stigao do najvećih visina. Mora postojati bar malo dara. Znam glumce koji su njegovim negovanjem itekako našli mesto u nekoj pozorišnoj kući, filmu ili serijama. Uostalom, ne mogu svi nositi repertoar niti igrati glavne uloge. Da bi predstava bila za pamćenje, potrebni su i mali, ali neophodni šrafovi da doprinesu celini. Takođe, neko sa velikim potencijalom može, spletom okolnosti, da nestane sa scene ako ne neguje talenat ili ne dobija priliku. Ima i onih koji su verovali da im pripadaju samo "glavnjaci", što je velika greška. Pamtimo ih po dve-tri uloge, posle su nestali jer su odbijali uloge... Nakon Katarine bilo mi je najprirodnije da prihvatim "Trojanke" i u njima budem deo Hora. Nije mi palo na pamet da odbijem! Imala sam privilegiju da budem deo procesa u kome Ksenija Jovanović igra Hekubu. Gledala sam i učila kako ta žena radi, kako na svakoj probi daje svoj maksimum, na milion načina pokušava da izgovori neku rečenicu. Deo glumačkog treninga je i stati na scenu sa velikanima i samo ih posmatrati u procesu, potom i u predstavi. U pozorištu postaješ veliki tek posle duge i različite kilometraže na sceni. Ne igramo uvek što želimo. Nisu meni sve uloge prirasle srcu, ali sam iz svih nešto naučila.

o Postoji li uloga u kojoj se, od početka do kraja, niste osećali u svojim cipelama?

- Ima! Kada je Nikita Milivojević radio čarobnu predstavu "San letnje noći", dobila sam ulogu Titanije s kojom sam se mnogo mučila. Do poslednjeg izvođenja nisam se dobro osećala. Godinama kasnije, srela sam jednog reditelja koji mi je rekao da je za njega moja najbolja uloga Titanija! Nagnalo me je da razmišljam ko je u pravu. Nemam odgovor... Kada se u koroni emitovala ta predstava na televiziji, gledala sam je sa velikom distancom i pomislila da sam bila suviše stroga prema sebi.Inače, mnogo sam radila na tome da budem svesna kad sam dobra, a kad ne. Mislim da je taj sud veoma važan, da si objektivan prema sebi. I to se neće uvek poklopiti sa mišljenjem publike.

o Da se vratimo na Žanku Stokić. Bila je poštovana, još više voljena. Koliko je to glumcu važno? Ima li među vama onih koji "neguju" svoju nadmenost?

- Rekoh, bez publike ne postojimo. Zbog nje sam tu gde jesam. Često sam igrala narodske žene i majke. Moja strast prema poslu, pogotovo u pozorištu, sve je veća. Ljudi mi rado i često prilaze. Ponekad bude zamorno, svi nosimo neke svoje terete, od dana do dana. Ali kad god mi neko priđe, trudim se da budem srdačna jer bez publike ne bih ni dobila ovu nagradu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije