POHOD PISANE REČI INTERNET NEĆE ZAUSTAVITI: Pola veka jedne od najplemenitijih akcija Radio Beograda "Knjiga solidarnosti"

IZ Lukovdola, sela u Gorskom kotaru, krenula je pre pedeset godina jedna od najplemenitijih akcija Radio Beograda "Knjiga solidarnosti" - taj prvi pohod pisane reči, verovatno ne slučajno, počeo je u rodnom mestu tragično nastradalog pesnika "Jame" Ivana Gorana Kovačića...

foto "Knjiga solidarnosti"

A sve je krenulo slučajno, kada je 1972. godine na poznatu radijsku adresu stiglo nekoliko kutija knjiga iz novobeogradske škole "22. decembar" koje su prikupili đaci i poslali uz poruku: "Molimo čike iz Radio Beograda da ove knjige pošalju našim vršnjacima u nekom zabitom selu gde ne postoji đačka biblioteka". Adresa je bila prava, ali i adresat - pesnik Božidar Timotijević. Poklon je primio oberučke i odlučio da ovaj lepi i nesvakidašnji gest pretvori u akciju koja će, iz godine u godinu, predstavljati dar deci što do znanja i knjiga dolaze uz mnogo napora i truda, možda zato, sa još više radosti. Ubrzo je kuća u Hilandarskoj 2 bila zatrpana paketima knjiga. Stizale su poštom ili na rukama darodavaca koji su ponekad dolazili sa dva-tri primerka omiljenih naslova, ali i celim kompletima. Napravljeni su kontakti sa bibliotekama, izdavačima, pojedincima.

U najudaljenije kutke naše zemlje sa knjigama su putovali naši poznati pisci, slikari, glumci, novinari. Željno i žedno čekali su meštani goste i upijali svaku reč. Posle prve biblioteke u Lukovdolu, usledile su i naredne, u Lover Tari (Crna Gora), selu Soko kod Doboja, Andrićevoj Žepi, Dobruševu kod Bitolja, u Srbu na Kosovu. Velike dečje oči gledale su "uživo" omiljene pisce iz čitaniki Desanku Maksimović, Branka Ćopića, Dragana Lukića, Radomira Andrića, Radoslava Bratića... Tako se uz akciju "Selu u pohode" (koju je smislio i punog srca joj se predao Zoran Radmilović) sve više širila "Knjiga solidarnosti", a entuzijazam darodavaca nije prestajao ni u vreme ratova na prostorima SFRJ kao ni tokom NATO bombardovanja. Među poklonima nisu bile samo knjige već i sveske, olovke, bojice, đačke torbe. I nisu stizali darovi samo u zabita sela, već su obnavljane i dopunjene biblioteke srpskih manastira - Studenice, Mileševe, Đurđevih stupova, Banjske, Kalenića, Kumanice i Lipnja, a više od dve hiljade odabranih naslova poklonjeno je Hilandaru i njegovom metohu Kakovo.

Bili su to dirljivi susreti i za domaćine i goste, dešavali su se i neki posebni trenuci, kao kad je 1994. godine u rodnoj Neresnici boravio jedan od najvećih srpskih pesnika Stevan Raičković. Neposredni povod za dolazak bila je odluka OŠ "Ugrin Branković" iz Kučeva i MZ "Neresnica" da se u tamošnjoj školskoj zgradi otvori biblioteka koja je, po pesnikovoj želji, ponela ime njegovih roditelja, učitelja Milke i Živka Raičkovića.

- Neresnica je meni ostala kao jedna, skoro izmišljena reč. Ali ja sam se celog života sećao Neresnice, jer sam svuda morao da je zabeležim, na svakom svom dokumentu. U biografijama svojim uvek sam voleo da napišem da sam se rodio u Neresnici. Mnogi nisu znali gde je to, pa sam morao u zagradi da dodajem: istočna Srbija - pripovedao je pesnik pred okupljenim seljanima u prepunom školskom dvorištu, na hladnoj jesenjoj kiši.

Na slično sentimentalno putovanje pošao je i književnik Radomir Andrić. Sećao se male seoske biblioteke iz svog detinjstva, u selu Ljubanje kod Užica. Kako je govorio, brzo ih je pročitao, a i sve zapamtio: "O čojstvu i junaštvu" Marka Miljanova, Bremov "Život životinja", Veselinovićevog "Hajduk Stanka" i poneku knjigu Marka Tvena. Kada je mnogo godina kasnije sa "Knjigom solidarnosti" otišao u zavičaj i selo Zaovinu, svedočio je:

- Sa nama je bio i Mirko Dobričanin, narodni umetnik, guslar. U školi 10-15 đaka, okupili se meštani... Čitali smo pesme, bila priredba. I zanoćili smo u školi. Nekolicina se rasporedila po okolnim kućama, a mi smo čitavu noć razgovarali. Dobričin guslao. Uveče hladno, selo je. Šumi, huči borovina, a učitelj naložio peć bubnjaru. Tamo je kasnije napravljena brana, veštačko jezero, selo potopljeno, a škola izmeštena.

Andrić ističe da su listom sve izdavačke kuće davale primerke za "Knjigu solidarnosti", posebno SANU - nekoliko stotina hiljada iz svoje biblioteke. Pripoveda i kako je jednom sa Milisavom Kneževićem Knezom, Branislavom Cigom Jerinićem i Petrom Kraljem osnovao biblioteku u manastiru Studenica. Iguman, kasnije episkop šumadijski Jovan,pozvao ih je ujutru na kafu.

- Pozdravljajući nas, kaže: "Danas je veliki praznik za naš hram!" Ja, po nekoj slobodi, kažem: "Oče, koliko ja znam nije danas crveno slovo pa da je neki veliki praznik." A, on će: "Zemljače, ne znaš ti o tome ništa". Brzo dodah da i ne mislim da znam, pa opet pomenem crveno slovo, a on će meni: "Kako nije, danas je veliki praznik - došli su nam posle 500 godina zajedno Kralj i jedan Knez." Nasmejasmo se visprenoj dosetki igumana Jovana. Bili su to Petar Kralj i Milisav Knežević Knez - sećao se Andrić.

Od ranih sedamdesetih do danas, osnovano je i dopunjeno 1.850 varoških, seoskih i školskih biblioteka u Srbiji i drugim republikama nekadašnje SFRJ. Knjige su odavno prešle granice naše zemlje, otišle u dijasporu, pa je tako stvoreno 37 biblioteka u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Mađarskoj, Rumuniji - gde god žive naši zemljaci, željni pisane reči na maternjem jeziku. Koliko je i posle pola veka važna akcija "Knjiga solidarnosti", možda najbolje ilustruje primer OŠ "Bora Stanković" iz sela Klenike, na samoj granici sa Severnom Makedonijom: iako danas ima svoj sajt na internetu, u seoskoj biblioteci i dalje nema dovoljno knjiga...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije