POSLE DŽOJSA NIJE MOGAO DA PIŠE U IRSKOJ: Francuska spisateljica Majlis Besri o svom romanu "Treće doba" o Semjuelu Beketu

ISKUSTVO pisanja omogućilo mi je da živim drugi život. Pomislila sam, ako je tako, zašto onda ne bih bila stari Irac koji je umro kad sam imala sedam godina. Tako je nastao roman "Treće doba", čiji je glavni junak Semjuel Beket, otkrila je francuska književnica Majlis Besri, gošća manifestacije "Molijerovi dani", u Beogradu.

V.C.S.

Besrijeva je ispričala kako ju je majka poslala u Irsku da uči engleski jer je jezik dobro učiti "u jednoj katoličkoj zemlji".

- Zaljubila sam se u tu zemlju u kojoj starija gospoda ustaju usred paba i počinju da recituju ili pevaju. Tamo sam doživela stvari kao nigde drugde. Toliko mnogo pada kiša da imate utisak kako pada horizontalno, a vi nemate šta drugo da radite nego da čitate. Irski je postao moj drugi jezik, kao što je francuski postao Beketov jezik - objasnila je Majlis Besri.

Na pitanje profesora i prevodioca Beketovih dela Ivane Đurić Paunović, Besrijeva je iznela svoje mišljenje zašto je Beket izabrao da piše na francuskom (pa je svoja dela potom prevodio na engleski). Kako je slikovito opisala, bio je to "francuski pun irskog":

- Pisao je na francuskom jer je bilo teško pisati na maternjem jeziku posle Džojsa! Beket je bio pisac koji ne piše. I tako sve do Drugog svetskog rata. Introvertan, skoro mizantrop, imao je tamne periode i odao se alkoholu. U Francusku je emigrirao gotovo slučajno, otišavši na razmenu. U stvari, tome je prethodila psihoanaliza, tokom koje se došlo do zaključka da bi spas mogao da nađe u pisanju i udaljavanju od majke, sa kojom je imao komplikovane odnose. U Francuskoj postaje član Pokreta otpora. Jedva je izbegao hapšenje, kada ga je izdao luksemburški sveštenik, pobegavši sa ženom u planine. Na putu se sa seljacima trampio za voće i povrće i upoznao jevrejskog slikara Hajdena. Sve će to kasnije postati motivi u "Čekajući Godoa" - ispričala je Besrijeva.

V.C.S.

Kada se, nakon rata, vratio u Irsku, zatekao je umesto stroge i surove majke, bespomoćnu staricu. Tada doživljava otkrovenje i, kako kaže autorka, "pronalazi svoje unutrašnje strahove i traume", ali umesto da se bori protiv njih, on ih stavlja na papir. Vraća se u Francusku kao bolničar irskog Crvenog krsta, danju radi na obnavljanju razrušene bolnice, noću pije i obilazi bordele. I piše.

- Beket je svirao Džojsove i Prustove partiture. Mislim da sam ušla u njegove vibracije i počela da se zabavljam s književnošću. Ono što sam napisala bio je moj subjektivni doživljaj Beketa, njegov glas u mojoj glavi. Bio je star, živeo je u domu, imao je Parkinsonovu bolest i tremor ruku, ali je maštao i pisao. Nobelovac u domu, među ljudima kojima su glavne teme da li će piti jogurt ili ići u toalet. Sam je sebe režirao kao glumca u pozorištu, ispitujući svoje nove nesposobnosti. Irac sa crnohumornim odnosom prema starosti. Posetila sam taj dom i dok sam čekala direktorku, starica koja je dremala u kolicima probudila se, mahnula mi i ponovo zadremala. Bilo je to tako beketovski - konstatovala je Besrijeva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije