PITANJA IDENTITETA SU VEČNA: Intervju - Veljko Mićunović, reditelj

RETKO su na Sterijinom pozorju, ukus stručnog žirija i doživljaj probirljive novosadske publike nađu na tački potpunog saglasja a upravo to se dogodilo na upravo završenom 69. festivalu u Novom Sadu.

Foto N. Skenderija

Žiri je najboljom proglasio predstavu "Očevi i oci" Narodnog pozorišta Beograd u režiji Veljka Mićunovića, dodelivši tom ostvarenju sedam Sterijinih nagrada. Svoju najvišu ocenu (4,66) i gledaoci su dodelili ovom ostvarenju, nastalom po motivima veličanstvenog romana kojeg je naš veliki pisac Slobodan Selenić objavio 1985. godine.

Od aprila prošle godine kada je premijerno izvedena, ova predstava, na raznim festivalima, uključujući Pozorje, ovenčana je sa 33 nagrade!

Kako ste uspeli da postignete sklad u nameri da očuvate suštinu piščevog rukopisa, a da predstavi, istovremeno utisnete svoj pečat?

- Uvek je veliki izazov i velika odgovornost kada radite nešto što je biser srpske literature. "Očevi i oci" je jedan od najznačajnijih romana srpske književnosti. Postoji uz to i okolnost, ne manje važna, da je devedesetih po ovom delu nastala predstava koja je za taj trenutak bila važna. Meni je to sve bilo jako inspirativno. U veliko delo treba rediteljski učitati stvari koje se tiču nas, stvari koje su danas neophodne i aktuelne, i na kraju izgraditi estetiku koja će da postigne visoki umetnički nivo.

Da li vas je, ipak, opterećivala činjenica da je isti Selenićev roman 1990. već igran na pozornici Ateljea 212?

- Vremena se menjaju, ta predstava možda danas, posle toliko vremena deluje malo staromodno, ali nastala je u važnom trenutku, početkom devedesetih, kada je besneo rat i kada je ta ideja Selenića o propadanju jedne građanske porodice i pogibije najmlađeg od njih u ratu, dobijala neku drugu konotaciju. Danas smo fokus prebacili na neki drugi teren.

Ratovi i dalje besne...

- Nažalost, možda ih je i više, oni se samo množe. Gotovo smo došli do paradoksalne situacije da ni ne znamo ko su suprotstavljene strane. Sa druge strane, naša identitetska pitanja su večna. Ta pitanja koja počinju od Selenića, mene progone do dana današnjeg - šta su nam naši preci ostavili kao nasleđe i šta mi ostavljamo našim potomcima.
Šta vas je više privuklo ovom Selenićevom tekstu - porodični ili politički deo priče?
- Za mene je porodični nukleus suštinska stvar od koje sve kreće. Kapilarno odatle sve kreće: vaspitanje, obrazovanje, posledice i naše tranzicionalne, balkanske, srpske fatalnosti i suočavanja sa problema i našim večnim konfrontacijama. Ne mogu baš da odvojim to političko i lično. Mislim da je baš zato neodvojivo. Možda bi nekom na prvi pogled delovalo da ako krenete od porodice da to nije politička priča, ali ne, kod nas baš postoji taj paradoks da čitave porodice, najbliži, razmišljaju ideološki vrlo različito i da su to stvari koje se do dana današnjeg nas vrlo tiču.

Na kojim ste razlikama posebno insistirali?

- Bitna razlika na kojoj sam insistirao još od dramatizacije bila je da želim da sve tri generacije prisustvuju istom trenutku, svedoče istom vremenu, a to vreme seže daleko i ono u predstavi postaje pozorišno vreme. Mi ga izmeštamo. Mi sve te epohe koje prolazimo od Milutina monarhiste, Stevana demokrate i Mihajla komuniste sažimamo pozorišno i ostvarujemo naše pozorišno vreme.

Glumac Miloš Đorđević koji glumi Milutina Medakovića rekao je da je najpre bio začuđen ponudom da glumi lik dede Milutina,ali da mu je sve postalo jasnije kada je dobio sina. Koliko je vama roditeljstvo pomoglo da bolje razumete porodične odnose Medakovića?

- Pitanje roditeljstva je suštinska promena svakog od nas. To je raskrsnica na kojoj se vaše polje odgovornosti bitno menja.Odjednom to generacijsko prebacivanje sa kolena na koleno dobija svoju dubinu jer vas se veoma tiče da li ćete nekog usmeriti u pogrešnom pravcu. I Selenić se time bavi, pogotovo u kontekstu odgoja deteta i na koji način mi pristupamo tom vaspitanju i koliko nam se obija o glavu nedovoljna posvećenost našoj deci.

Predstavlja li vaspitavanje dece jedan od najvećih izazova za savremenog čoveka?

- Živimo u vremenu kada je najveći izazov svetskog poretka kako danas vaspitati svoju decu. Čini se da to nikad teže nije bilo. Jer svako ima svoju vizuru, sloboda je, nikad veća, a zapravo polje te izloženosti je opasno. I sve ono čemu danas svedočimo, plaši. Roditelje plaši spoljni uticaj, nemogućnost da kontroliše uticaj na svoju decu, bilo od društvenih mreža, tabloidnih medija...

Selektorka ovogodišnjeg Pozorja dr Ana Tasić kazala da je predstava "Očevi i oci" iskoračujuća za Narodno pozorište. U čemu se ogleda taj iskorak?

- Iskorak se uvek pravi u estetici, učitavanju. Nikada me nije zanimalo da pravim zabavljačku predstavu, tek da se provede divno veče u pozorištu. Zanima me pozorište koje nas preispituje i postavlja značajna pitanja. Ono ne mora da nudi odgovore ali je neophodno da postavlja pitanja. Tako da mislim da je to bio jedan od prvih impulsa Narodnog pozorišta prema meni, da to bude reditelj mlađe generacije, neko ko će to videti iz neke nove vizure i nove estetike.

Pre četiri godine nagrađeni ste specijalnom Sterijinom nagradom za režiju "Radničke hronike", a preksinoć i za režiju komada "Očevi i oci". Da li bi vam predstavljala izazov režija nekog Sterijinog teksta?

- Mislim da, ako govorimo o Steriji ili možda Nušiću, uvek je važno tim komadima koji su veoma značajni i perfektno napisani, posle svih tih godina i legendarnih predstava koje su nastajale, pristupiti radikalno, imati potpuno novo čitanje. Onda je to nešto što privlači pažnju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije