STALNO SE NEŠTO CEPA U NAMA, UVEK JE ILI - ILI: Intervju Aleksandar Vučković, glumaca

ULOGA Mihajla Medakovića u predstavi "Očevi i oci" (režija Veljko Mićunović) donela je glumcu Narodnog pozorišta Aleksandru Vučkoviću čak sedam nagrada: sa svih festivala ( Aleksandrovac, Nikšić, Novi Sad, Banjaluka) vraćao se sa po jednim (iz Užica čak s dva) priznanja, a gotovo istovremeno osvojio je Steriju i "Petra Banićevića".

foto V.Danilov

- Stvarno sam presrećen što je tako dobro prošla i predstava, i ono šta sam ja uradio. Voli nas publika, kod kritike dobro prolazimo, uživamo u igri. Velika je stvar i za Narodno pozorište. Nadam se da ćemo ići na još više festivala i gostovanja jer je tema univerzalna i svi mogu da se identifikuju sa ovom tragičnom pričom.

o Da li je Mihajlo, od premijere do danas, sazrevao i rastao u vama?

- Svakako, u interpretaciji je to glumački "selo", sad se još bolje krećem kroz ulogu, osećam dinamiku, nijansiram ga,prepoznajem neke druge momente, pokušavam da u svojoj igri otvorim nove fiokice šta bih još mogao...Unutar predstave može svašta da se istražuje, iako je postavljena hirurški precizno. Svaki put je drugačije, novi slojevi se dodaju, a neka izvođenja su magična. Pre tri -četiri igranja, u Beogradu, kosmos nam se otvorio! Svi smo, nekako, doživeli katarzu...Sve više nalazim zajedničkih veza s Mihajlom i svaki put mi je sve uzbudljivije.

o Vaš junak, kao i njegovi današnji vršnjaci, proživljava krizu identiteta. Žrtva je i spoljašnjih i porodičnih okolnosti?

- Stalno se nešto cepa u nama. Kriza identiteta je uvek u nekoj velikoj dilemi, nešto ili - ili, da li uraditi "ovo" ili "ono", pogotovo u teškim društvenim okolnostima. Mi sada, zaista, živimo u svetu u kome je sve neizvesno i ne znamo šta nas sutra čeka. Čovek je neprekidno u nekim sumnjama, pita se i bori. Nije se mnogo promenilo od vremena Mihajla Medakovića: potrebe za radikalnom promenom, čini mi se, stalno su prisutne. A kad nemamo dobre temelje lako upadnemo u agresiju, destrukciju,nagon za rušenjem. I sveta oko sebe, i samog sebe.

foto Narodno pozorište u Beogradu

o Uoči premijere rekli ste da se u mladom čoveku uvek propinju neki besni konji. Ima tu lepote, ali i opasnosti?

- Napunio sam skoro 30 godina i polako već nazirem neki mir. Prošao sam egzistencijalnu krizu, zaposlio se. Dosta sam hladnije glave. A onda namećem sebi pitanje da li će mi ta hladna glava oduzeti nešto od inventivnosti, kreativnosti i strasti, pa se stalno cepam između te dve krajnosti. Kad osetim da držim stvari pod kontrolom kao da me nešto vuče da se bacim iz zone komfora i "zavozam". Stalno sam u nekom cepanju - da li biti miran ili "rastrojen".

o Ikustvo sa rediteljkom Anjom Sušom bilo vam je dragoceno, jer je dopustila da gradite ulogu ("Adresa svemir") bez povišenih očekivanja. Kako se,sada, nosite sa sopstvenim uspehom?

- Ne znam da li postoji tačna definicija uspeha. Kao, mi nečemu težimo, dođemo do toga, onda se javi neka praznina...Trudim se da mi uspeh ne bude imperativ, mada uvek želiš i potajno se nadaš da će doći nagrade i potvrde. To nas grči i postavlja zidove. Moja profesorka Gordana Marić stalno mi je govorila:"Relaksacija, relaksacija. Moraš relaksirano da igraš." Ako ti je bitan krajnji rezultat, koči se kreativnost. Na stalnoj si klackalici između zdrave ambicije i opuštenosti...

foto Narodno pozorište u Beogradu

o Kako se nosite sa eventualnim neuspehom predstave u koju ste uložili veru i trud?

- Imao sam veliki problem sa frustracijom da neka predstava nije uspešna i da mene ne voli publika. Kako mene, tako savršenog i sjajnog, mogu da ne vole? Onda shvatiš da je sve to normalno. Peca Ejdus je govorio da ponekad prođe deset godina,pa tek dođe predstava iza koje možeš da staneš. Ili, Dejan Mijač koji je rekao da za samo za dve - tri predstave u životu, može da kaže "to je to"...Kad si mlad veruješ da sve što uradiš treba da bude fantastično. Vrlo često sam neuspeh predstave povezivao sa ličnim neuspehom, pa sam to pripisivao sopstvenoj nemoći. Samo kad shvatim da ne mora sve da bude sjajno,oslobodiš se pritiska. Uostalom, lako je biti dobar u savršenim okolnostima.

o Šta vam prolazi kroz glavu kada je publika, neočekivano, ravnodušna?

- Jao, svašta! Ponavljam sebi "moram da se vratim, moram da se vratim". Ponekad bude i tehničkih problema, dešavalo se da trešti muzika spolja. U nekim dramskim, vrlo intenzivnim trenucima kada je potrebna tišina, čujem narodnjak. Tu ne može da se desi magija, nikako... Ponekad se publika smeje na svaku repliku, a nekad ne reaguje ni na jednu. Čak po smehu možeš da osetiš produbljeniji ili površniji odnos prema predstavi. Sve je stvar trenutka i beskrajni prostor mogućnosti.

o Da li vam se nekad desilo potpuno odsustvo koncentracije,da tekst teče, a vaša misao je na drugom mestu?

- Pobegne mi nekad kad nisam u dramskoj situaciji, dok sedim i čekam repliku. Zavisi i što mi se privatno dešava, trudim se da mi se to ne događa. Ali, bilo je i toga da zaboravim tekst, lupim nešto što uopšte nije na redu,a onda se migoljim. Desilo mi se to u BDP, u vreme dok sam imao i po 25 igranja mesečno...

foto V. Danilov

o Kad pominjemo Beogradsko dramsko, imali ste odvažnosti za neke hrabre poteze. Tako ste svojevoljno izašli iz ansambla BDP i relitivno sigurne pozicije?

- Bio sam na paušalu. Priča je tamo bila lepa, shvatio sam da je unutar institucije ipak moguće stvoriti mladu ekipu koja će se ponašati kao u trupi. Te četiri godine na Krstu su mi bile značajne, ali je odlazak bio prirodan. Osetio sam da se moja kreativna htenja, na neki način, ograničavaju i ne prepoznaju dovoljno. Morilo me pitanje da li to što osećam moj ego i narcisoidnost, jer potreba za pažnjom ide sa ovim poslom. Čovek lako može da zaluta. Ili je realan zaključak da na tom mestu ne mogu dovoljno da se izrazim. U BDP dolazi mnogo divnih reditelja,veoma je progresivan poslednjih godina, ali, očigledno, tu je nešto falilo...Osećao sam neku ogorčenost koja me je grčila i sputavala. Srećan sam što sam otišao, mada sam tamo stekao prijatelje i kolege. U svakom slučaju, važno je da se glumci mešaju u pozorištima.

o Igrali ste u svim beogradskim teatrima osim JDP i Zvezdare?

- Na početku ume da bude vrlo stresno: dođeš iz okruženja u kojem imaš neku poziciju, ljudi znaju šta si radio, pa te u skladu s tim i tretiraju. Onda se nađeš u novom okruženju u koje te je doveo reditelj,a ostali nemaju pojma ko si i šta si. Tada počinju ti infantilni delovi ličnosti koji pate. Ali, kad se čovek baci u vatru i podeli s ljudima slabosti i strahove, otvara se ogromno polje za razmenu i komunikaciju. Svakako, ostajanje u samo jednom ansamblu zatvara glumca za neke nove žanrove i načine promišljanja pozorišta.

o Idete u susret izazovima, iako sa strane izgleda da vam je sve išlo lako i ide "iz prve". Prvi glumački zadatak bio je, ni manje ni više, u "Kralju Liru", a i FDU ste odmah upisali?

- "Kralj Lir" je moja omiljena drama. Voleo bih da jednog dana igram Lira. Jer, čini mi se, ako igraš Lira znači da sve što si pre toga uradio, imalo je smisla. Ne mora, naravno, da bude tačno...Sa upisom na FDU imao sam i sreće. Inače, u školi glume kod Tanje Jovanović, glumice iz Užica, bilo je dosta talentovanih. Neko je završio studije u Novom Sadu, neko u Prištini,ja u Beogradu.

o Verujete li u srećne slučajnosti?

- Da, mada kako Hamlet kaže, "biti spreman, to je sve". Ako nismo spremni da prigrabimo priliku koja nam se ukaže, ništa od toga. Rad je ubedljivo najbitniji faktor za svaki uspeh i napredovanje. Ima dosta darovitih, rad je ono što uspešne izdvaja. Mislim da meni treba još rada i discipline.

o Iako kažete da ste se mnogo uozbiljili i promenili dolaskom na fakultet?

- Od početka sam osećao da je to nešto čime ću se baviti.Kada sam sa šest godina krenuo u školu glume, znao sam da hoću da budem glumac. Dopadalo mi se da nešto izvodim, imitiram, da se glupiram. Postoji kućni snimak na kome se moj brat mirno igra, dok ja "skačem" na kameru...Nešto me tu "radi" od starta.

o Ono što je uočljivo, a što se i u zvaničnim obrazloženjima žirija ističe, je vaš scenski šarm.Jeste li ga svesni?

- Ne znam, zapravo, šta je to. Ne umem da ga konkretizujem, ali sam ga sigurno poneo iz kuće i okruženja. Užice, mesto gde sam rođen i ljudi s kojima sam odrastao su autentični i vrlo živopisni, imaju potrebu za pričanjem priče i pronalaženjem humora u svakoj situaciji. To je mehanizam kojeg nisu ni svesni. Kad odem dole, smejem se stvarima koje ljudi ne govore niti rade da bi bili duhoviti. To je postala stvar folklora. Užičani su topli ljudi i neguju bliskost, što je dobar temelj zdravog života.

o Sledeću sezonu počećete s Bulgakovim i "Majstorom i Margaritom"?

- Prvo će u septembru izaći Sterijina "Pokondirena tikva", u režiji Ive Milošević, a mesec dana dana kasnije planiran je Bulgakov. Mnogo se radujem saradnji sa Andrašom Urbanom, verujem da je "Majstor i Margarita" predstava koju baš on može uspešno da postavi na scenu. Inače, imao sam sreću da u poslednjih godinu dana radim na projektima koji su mi veoma značili u osvešćivanju novih načina kako da se baviti pozorištem.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije