Kultura

POZORIŠNA KRITIKA: Glembajevština kao sindrom bolesti

Драгана Бошковић

30. 09. 2024. u 06:15 >> 18:41

SKUP krležijanskih sociopata nađe se na krovu banke "Glembaj", na dan proslave njene godišnjice.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Глембајевштина као синдром болести

foto privatna arhiva

Baronica Kasteli je, kaže, slučajno, oborila staricu svojim kolima, a mlada žena, u visokoj trudnoći i sa detetom od nekoliko meseci na rukama se upravo bacila sa tog krova, jer nije dobila pomoć po koju je došla...

Ova situacija i povod su poslužili reditelju Branislavu Mićunoviću (dramaturg Dragana Tripković) da tako uspostavi kao neki Areopag, brdo iznad Atine gde bogovi sude bogovima. Odličan, koncentrisan Andrija Kuzmanović, kao Leon Glembaj je, u ovom rasporedu Krležinih "vampira" uspeo da uspostavi čitav biblijski krug od empatije do zločina, upravo onako kako je to pravilo u Krležinoj dramaturgiji. Statičnost likova u predstavi, na krovu pod dimnjacima, iza reklame banke, sa svetlećim kupolama (scenograf Aleksandar Denić) potvrdila je utisak zavere koja se odvija sa neizvesnim ishodom među zločincima, od kojih svaki prebacuje krivicu na drugog. U središtu je baronica Kasteli, erotomanka, kojoj je život na ulici izoštrio osećaj za mušku slabost, koju valja zloupotrebiti. Sve dok se ne dogodi strastan poljubac sa Anđelikom, koji dokazuje da je baroničina glad višeg smisla, vapaj za kaznom, koja je, zbog njene manipulativnosti i fizičke lepote, nepravedno mimoilazi...

A Anđelika Glembaj (Dunja Stojanović), fizičkom nagošću i ogoljavanjem svog neprimerenog nagona za jednu opaticu, kroz erotsku scenu sa Leonom pomera značenje krležijaske floskule o "smotavanju među ženske noge", ka bolesti glembajevske krvi. Duhovnoj klaustrofobiji je doprineo najviše Pavle Pekić (Fabrici), a odmah zatim i mladi Amar Ćorović, koji je pronašao pravi ton za svog "đavoljeg advokata", Pubu. Daniel Sič je Silberbrantu dodao ljudsku notu, munjevito zamenjujući ideju dobronamernosti ispovednika rezonom razvratnika, a Milan Zarić je od doktora Altmana napravio posmatrača...

Foto D. Udovičić

Preokret donosi Ignjatova iznenadna nesreća, koju je Marko Gvero izveo uverljivo, istinito. Najzad, Isidora Simijonović, baronica Šarlota Kasteli, u kostimu barske dame (kostimograf Tatjana Radišić), ostavljena da se kuva u kotlu optužbi onih za čiju naklonost (kapital) se krvavo borila ("i bila za tu muku premalo plaćena..."), svojim ukupnim stavom na sceni je dočarala unutrašnju borbu žene svesne svojih "organskih", karakternih mana, ali duboko uverene da je vreme za naplatu za njen užasan uličarski život definitivno došlo. Simijonović je, poštujući krležijansku distancu lika od emocija bila uzdržana, ali ne i hladna i "zakopčana". Sam kraj predstave će razrešiti Leonovu dihotomiju, dokazati poznatu glembajevsku prirodu i odvesti Šarlotu tamo gde se od mladosti zaputila. Kompozitor i klavirista, Stefan Ćirić, učinio je da obračun "bogova" na krovu prođe kao igra u igri, dajući hororu beščašća varijetetsku notu. U predstavi, u kojoj su korišćena i druga Krležina dela i koja je uspela da od dekadentnih likova stvori žive, savremene ljude govorilo se "krležijanski", ali diskretno (scenski govor Radovan Knežević).

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
Ozonski omotač – nevidljivi štit naše planete

Ozonski omotač – nevidljivi štit naše planete