MANJE VAŽNO DA GOVORIMO, NEGO DA POSTUPAMO PO SVOJOJ SAVESTI Intervju - Sanja Savić Milosavljević, pisac

TRI se glasa, tri ispovedne priče, prepliću i stapaju u delu "Martin udio" ("Bedem"), koje je upravo ovenčano priznanjem "Beogradski pobednik" kao najbolji roman iz prošlogodišnje produkcije.

Igor Marinković

I kroz četvrti roman Sanje Savić Milosavljević, neminovno, odjekuje iskustvo rata, izbeglištva, odrastanja i sazrevanja u ta ratna (ne)doba, i na prostorima vazda nemilosrdno mrvljenim točkovima istorije, gde se patnje lične i porodične neprestano sustiču sa nacionalnim stradanjem.

Fokusiran na sudbinu Srba iz Hrvatske i Bosne, u vremenskom rasponu od polovine prošlog veka do naših dana, roman Sanje Savić Milosavljević se hrabro, odgovorno i poetički promišljeno suočava sa temom rata na prostoru bivše Jugoslavije, primetili su članovi žirija koji je ovo delo nagradio, dodajući da se ispovesti dveju generacijski udaljenih žena, Marte i Ivane, postepeno ujedinjuju u emotivno snažnu povest o seobama i izgubljenom zavičaju - ali i o dobroti i solidarnosti koje nadilaze sva stradanja.

o U fokusu javnosti su, ponovo, priče o književnim nagradama - kakav je vaš stav o tome?

- Nekad se uplašim toga da nam je čitanje samo po sebi nedovoljno interesantno pa smo skloni da u njega unosimo sportski, takmičarski duh. Šalu na stranu, mislim da književne nagrade enormno povećavaju vidljivost knjige. Književni kritičari izdvajaju određene naslove, ali krajnji sud o tome da li je knjiga vredna i da li joj je ispravno suđeno, ipak daje vreme. Imam desetine knjiga koje volim. Mogu da vam pričam o radnji, likovima. Ali nisam zapamtila koje od njih su bivale ovenčane nagradama.

o Može li se, valja li, književnost na taj način ocenjivati i vrednovati? Postoji li potreba za tolikim književnim priznanjima, i da li su ona sama po sebi dragocena, korisna za pisca i delo?

- Taj sportski duh koji smo uneli u književnost može da nam koristi pri izboru određenog naslova za čitanje, ali ne pomaže da nam neka knjiga priraste srcu. Nagrade se zaboravljaju, one više znače piscu nego delu. Teško da možemo da nateramo sebe da nam se dopadne delo samo zbog toga što je dobilo određenu nagradu. Osim ako se ne plašimo da ispadnemo glupi u društvu.Pisci su, čini mi se, uvek bili ugrožena vrsta. Ako nam pokoja nagrada da podstrek za dalji rad, sigurno je da je korisna. Ako nam pak naraste sujeta pa pomislimo da smo zbog nagrade Bogom dani i da je valjano sve što napišemo, onda je veća šteta nego korist.

o "Beogradski pobednik" uspeo je da se, kao očigledan pandan Ninovoj, za kratko vreme etablira kao relevantna nagrada. Znači li to da je postojala potreba za još jednim priznanjem za roman, ali ipak nešto drugačije ideološke zaleđine?

- Od početka sam "Beogradskog pobednika" u mislima vezivala za samu Biblioteku grada Beograda, tu čitalačku mrežu ili je možda bolje reći košnicu. Zbog toga mi je posebno draga jer sam, pre svega, strastveni čitalac. Ne osporavam potrebu za ideološkim definisanjem, bilo ove bilo neke druge nagrade, ali mi se čini da književnost trpi zbog toga. Dok se rastumače ideološki stavovi, ostade manje vremena za čitanje...

o Šta za vas znači ovo priznanje?

- Kao nekome ko je poslednju književnu nagradu za prozu dobio u srednjoj školi, u međuvremenu napisavši preko deset knjiga - znači mi mnogo. Kao putokaz, vetar u leđa. Kao izdavaču - s obzirom na to da sa suprugom Mladenom Milosavljevićem vodim izdavačku kuću "Bedem" - nagrada nam znači opstanak. O finansijskom značaju ne bih posebno govorila.

o Nikako da mine doba globalne "vladavine romana". Kao autorka koja se oprobala i u pisanju kratke proze i drama, kako sagledavate međusobni odnos romana i ostalih formi?

- Nije pitanje da li je čaša velika ili mala, bitno je da li je puna, kako kažu duhovnici. Sve niti jednog stvaraoca se upliću u istu celinu i sva znanja i iskustva međusobno se nadograđuju. Roman jeste važan, valjda zato što je monolitna forma, a naš mozak je sklon da izjednačava veličinu i značaj. Mnogo toga je do samog autora, do toga koliko za njega intimno znači koja forma. I dalje mislim da je meni najbliže dramsko (pozorišno) pisanje. Na kraju krajeva, prozu sam i počela da pišem zbog toga što su mi pozorišne daske bile nedostupne.

o Može li se, uopšte, reći šta to sve roman čini romanom, posle celog niza rasprava oko definicije romana, uglavnom oko dela koja su ponela Ninovu nagradu?

- Ne znam da li sam prava osoba za ovo pitanje, s obzirom na to da nisam teoretičar književnosti. Kada sam pročitala knjigu Danice Vukićević "Unutrašnje more" pomislila sam da to možda nije roman, ali mi je bilo sasvim svejedno. Sigurna sam da takve granične forme predstavljaju izazov za teoretičare književnosti, za nas obične čitaoce, one su samo autentično književno iskustvo.

o "Prva dama ovenčana ovom nagradom", "`Pobednik` najzad pripao dami"... Neki su od naslova koji prate vaš poslednji uspeh. Vidite li to kao nešto suštinski važno? Postoji li to famozno "žensko pismo", postoje li "ženske teme" ili priče?

- Ako je nekome važna ta činjenica, a da ona nije u suprotnosti sa istinom, zašto da ne. Ako pored toga, neku drugu autorku može da inspiriše, onda ima smisla. Mislim da postoje ženske teme, kao preokupacije koje su u životu, svojstvene ženama. Ali to ne znači da žene imaju ekskluzivno pravo da se njima (uspešno) bave, naprotiv. Nedavno sam čitala roman "Lakrimarijum" Aleksandra Tanurdžića. Neverovatna knjiga, napisana muškim perom o ženskom stradanju. Drugi tok suprugove knjige "Naprata", koju sam imala sreću da uređujem, pisan je iz ženske vizure. Bila sam potresena, pomalo i ljubomorna kako je uspeo da uđe u kožu junakinje, da gleda njenim očima. Isto tako, ni ženama nije zabranjeno da pišu o muškim iskustvima. Polje je široko, rampe su podignute.

o Žiri je procenio da ste u romanu doneli nedostajuću žensku perspektivu u ratna iskustva i priče. Mislite li da su vaš roman valjano pročitali, da u tome jeste bit, značaj ove knjige?

- Svaki pisac svojoj knjizi, kao i roditelj detetu, želi sve najbolje. A opet, kao i roditelj svoje dete, pisac svoju knjigu uvek vidi praštajućim očima, sklon je da joj ublaži i oprosti mane. A kada neko sa strane vidi njegovo "dete" istim očima kao i on, njegovoj sreći nigde kraja. Za ovu knjigu sam posebno vezana, valjda zbog toga što je ličnija od ostalih. Otvorila sam Pandorinu kutiju emocionalnih iskustava iz detinjstva i zbog toga sam se plašila kakva će biti recepcija. I dalje strepim.

o Postoji li, po vašem mišljenju, još neka obaveza pisca, osim da piše? Da li su dnevnopolitički angažman i javno iznošenje stavova, ipak, stvari koje zavise od karaktera i temperamenta pojedinca?

- Mislim da je manje važno da li ćutimo ili govorimo, od toga da li postupamo po svojoj savesti ili ne. Nisam neko ko iznosi svoje stavove javno. Introvertna sam. Potresaju me stvari, događaji, ali nisam uvek u stanju da ih verbalno artikulišem kroz stav ili javni angažman. Trudim se da razumem svet oko sebe, ali ponekad mi je potrebno mnogo više vremena da sagledam sliku u celini, ili bar onome što se meni čini kao celina. To nije osobina čoveka koji je sposoban da ažurno prati dnevnopolitičku situaciju i reaguje na nju. Tome sigurno doprinosi i vaspitanje, karakter, možda i podneblje sa kojeg potičem. Darovi su različiti, bitno je raditi na svome najbolje što možete.

Pripovetke, drame, scenarija...

ROĐENA u Sarajevu 1988. godine, Sanja Savić Milosavljević diplomirala je i doktorirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavila je četiri zbirke pripovedaka, romane "Neoštrine", "Tuđa kost", "Teferič na Slaviji" (bio u najužem izboru za nagrade "Beogradski pobednik", "Meša Selimović" i "Grozdana Olujić") i "Martin udio". Autorka je brojnih drama, scenaristkinja i rediteljka dugometražnog igranog filma "Naši očevi, majke i njihova djeca" i animiranog filma "Priča o Miki mravu", scenaristkinja TV serija "Vreme zla", "Vreme smrti", "Branilac". Zaposlena je kao decent na Katedri za opštu književnost i teatrologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije