JUBILEJ BEZ SLAVLJA, PARA I - PROSTORA: Muzej pozorišne umetnosti Srbije, ustanova od nacionalnog značaja, napunio 70 godina

MUZEJ pozorišne umetnosti Srbije, ustanova kulture od nacionalnog značaja, osnovan je na jučerašnji dan 1950. godine - u Božićevoj kući, zdanju iz 1836. koje je podigao svinjarski trgovac Miloje Božić, u Gospodar Jevremovoj ulici 19 u Beogradu.

Foto privatna arhiva

Pod ovim krovom čuva se teatrološka građa o razvoju pozorišta u Srbiji od 13. veka do danas.

Gotovo je neverovatno da muzej raspolaže sa samo 250 kvadratnih metara u koji su "stale" kancelarije, prostor za smeštaj građe i izložbeni prostor u kome se odvijaju i promocije, predavanja, projekcije, koncerti...

- Prvi zaposleni radili su na mansardi Muzeja primenjene umetnosti, a 1951. je doneta odluka da nam se dodeli zgrada Miloja Božića, koja je u tom trenutku bila leglo prljavštine i u dosta ruiniranom stanju - kaže Mirjana Odavić, muzejski savetnik. - Rekonstrukcija je trajala više od godinu dana, tako da smo se 1952. smestili u ovu zgradu. Samo otvaranje muzeja uveličao je glumac Dobrica Milutinović, održao govor i zvanično otvorio zdanje.

USPOMENE Plakati na svili, Foto privatna arhiva

Prvih deset godina Muzej je imao stalnu postavku, a onda su počele tematske izložbe i imperativ za novim, uslovnim mestom na kome bi čuvali dragocene sadržaje i uspomene naše pozorišne prošlosti.

- U našem muzeju su, između ostalog, prepiske Jovana Đorđevića (prvog upravnika SNP, potom i Narodnog pozorišta u Beogradu), Nušića, Vele Nigrinove, Žanke Stokić, Dare Milošević, Nevenke Urbanove

Foto privatna arhiva

... Uglavnom je reč o formalnoj prepisci sa upravom, ali ima i druge vrste pisama. Srećan sticaj okolnosti, sačuvao je dobar deo ovog materijala. Zahvaljujući Živojinu Petroviću koji je radio u Narodnom pozorištu i kao jedan od arhivskih "fanatika" nosio posao i kući, mnogo toga je spaseno. Jer, u bombardovanju 1941. izgorela je gotova sva arhiva. Deo sačuvane, "Živojinove građe", završio je i kod nas.

Kada je reč o memorijalnim predmetima, svaki od njih nosi neku svoju priču:

- Pre dve godine otkupili smo od ćerke jednog kolekcionara pečatnjak Joakima Vujića. Na njemu su pozorišna zavesa i ptica kreštalica, uz inicijale "J. V." Izradio ga je kad je napisao "Kreštalicu". Čuvamo i portrete u ulju, grafike i crteže. Između ostalih, rad Milice Bešević koja je naslikala portret Anite Mezetove kao Ćo-Ćo-San, nezavršen portret Steve Todorovića kome je pozirao Toša Jovanović, pa portret u ulju Laze Kostića i crtež Koste Trifkovića.

Neki od predmeta imaju neobičnu istoriju, kao što je priča o dva prstena glumačkog barda Dobrice Milutinovića: po jednom od njih danas se pravi uzorak za dodelu nagrade za životno delo:

- Udruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije 1937. godine, povodom četiri decenije umetničkog rada Dobrice Milutinovića, rešilo je da napravi prsten koji će da mu pokloni kao našem najvećem glumcu - u vidu naslednog prstena. A onda da on sam određuje ko će da ga nosi i tako iz godine u godinu. Ali, ubrzo pošto ga je dobio, on ga je izgubio. Bio je očajan, hteo je da proda svoj portret (rad Uroša Predića) i tako finansira izradu novog prstena.

Pera Dobrinović u ulozi Kir Janje, Foto privatna arhiva

Naravno, Udruženje je to preuzelo na sebe. Prsten je bio veliki, muški, od osamnaestokaratnog zlata, 44 grama težak. Na prednjoj strani je bio glumčev lik, a sa strane likovi koje je tumačio - Šajlok u "Mletačkom trgovcu" i Orlić u istoimenoj predstavi.

Iznutra je pisalo "nasledni prsten" i datum kad mu je predat. Inače, izradio ga je dvorski zlatar Stefanović.

Taj kalup poslat je za Italiju, objašnjava Mirjana Odavić, ali je i on izgubljen! Urađen je drugi u nešto izmenjenoj verziji: na prednjoj strani više nije bio Dobričin lik nego lovorov venac na crnom oniksu, a unutra je pisalo njegovo ime. Ta druga verzija, danas se dodeljuje najboljim glumcima.

- Vrhunac priče je da je 1998. do Mucija Draškića i Cece Bojković stigla vest da se u Zagrebu nalazi prvi prsten Dobrice Milutinovića! Zahvaljujući njima i kompaniji "Cepter" prsten je otkupljen i vraćen. Tako su ta dva originalna prstena danas na jednom mestu - kaže Odavićeva.

Foto privatna arhiva

U Muzeju se čuva i samovar koji je Žanka Stokić poklonila Ljubinki Bobić, predlog zavese (crtež) Steve Todorovića povodom otvaranja Narodnog pozorišta, skice tavanice Rusa Kolesnjikova, gotovo kompletan opus Duška Ristića - preko 600 kostimografskih i scenografskih skica.

Nažalost, 250 kvadratnih metara pretesno je za ovako značajnu delatnost i sve muzejske artefakte. Da zlo bude veće, nisu imali dovoljno sreće (razumevanja) da steknu iole uslovne depoe u kojima bi skladištili materijal:

Skica za balet "Čudesni mandarin" Dušana Ristića, Foto privatna arhiva

- Uvek su nam davani prilično neuslovni prostori, nekakve šupe i barake... Nikad sa idejom da dobijemo stalni dodatni prostor. Ipak, od osamdesetih do bombardovanja imali smo solidan depo, u stvari atomsko sklonište, relativno blizu muzeja. U vreme bombardovanja stanari su ga obili i poizbacivali sve stvari. Potom smo se na nekoliko godina "smestili" u pomoćnu salu Trinaeste beogradske gimnazije. Odatle smo se preselili u poluuslovan prostor sadašnjeg Muzeja nauke i tehnike. Imali smo na raspolaganju malu sobu i radionicu sa kanalom, u koju su se ranije "ubacivale" trole za popravku. Unajmljeni radnici lopatama su ubacivali i naš materijal, uglavnom knjige.

Potom smo uspeli da izdejstvujemo da se muzeju u Ulici kralja Petra dodeli prostor na dva nivoa, u koji ulažemo koliko možemo da ga dovedemo u pristojno stanje i saniramo vlagu.

Na pitanje da li ih je pandemija omela u proslavi ovako značajnog jubileja, naša sagovornica nema dileme:

- I bez korone, proslava nije planirana. Hteli smo da ovih sedam decenija obeležimo u najužem krugu, s našim penzionerima. Lane je smanjen budžet za ovu godinu, a zbog pandemije su i taj "skresani" prepolovili. Nekada je bilo uobičajeno da radimo četiri izložbe godišnje, onda smo morali da smanjimo na tri, a sada je ispalo da imamo samo jednu...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije